Да ови оду, а да се они не врате: Док је Ђиласа, биће и Вучића

4.4
(8)

Александар Вучић је на високе функције поставио лопове, преваранте, психопате, идиоте и све врсте моралних наказа. Омогућио им је да се представљају као државници, министри, посланици и директори. Они глуме власт, предлажу некакве законе, гласају за њих, доносе одлуке, имају моћ, утицај и новац. Од тих статиста, за Вучића је много значајнији Драган Ђилас. Док Ђилас игра улогу „лидера опозиције“, Вучић не мора да брине за опстанак на власти.

Предраг Поповић

У Вучићевој Србији све је лажно. Држава нема границе, зато није држава, него територија. Јавни ресурси су тајним договорима постали приватно власништво диктатора и неколико разбојника из његовог окружења. Народ је подељен на владајућу криминогену мањину и опљачкану и очајну већину, неспособну да се супротстави зликовцима. Полиција и правосуђе постали су два кључна сегмента организованог криминала. Медији су се одрекли обавезе да буду коректив власти, па шире пропагандни мрак диктаторовог картела.

Државно и друштвено уређење Вучић је креирао у складу са својим здравственим картоном. Личну патологију пресликао је на целу Србију. Све је прилагодио својим интересима, државне институције, Српску академију наука и уметности, Српску православну цркву, као и Српску напредну странку. Све је његово, о свему одлучује само он. За одржавање те сабласне фантазмагорије, Вучићу је било неопходно да направи и подобну опозицију. Био му је потребан неко омражен у јавности, компромитован и уцењен, неко без идеја, снаге и жеље за отпором и побуном.

Избор је пао на Драгана Ђиласа. То и не чуди, пошто су се њих двојица још пре 16 година наметнули као лидери два интересна клана, обојица регрутовани у истом центру моћи, у америчкој амбасади.

У америчком плану о стварању „посткосовске Србије“, који је захваљујући Викиликсу разоткривен у депешама њихових амбасадора, значајан део односио се на стварање биполарне политичке сцене.

Почетна идеја заснивала се на процени да је потребно направити два супротстављена блока, пођеднаке снаге, који би се повремено смењивали на власти, али тако да се никад ништа не промени.

Српска радикална странка би усисала мале, углавном екстремније, националистичке покрете, а Демократска странка све левичарске и грађанске организације. За почетак, требало је СРС ослободити Војислава Шешеља, терета који је тада чамио у хашкој ћелији. Америчке бирократе, слепе за српске политикантске финесе, покушале су да демилитаризацију радикала спроведу у сарадњи с Томиславом Николићем. Вучић им је прошао испод радара, иако је још 2004. године своју прву кандидатуру за градоначелника Београда растеретио радикалске реторике и симболизма.

На Вучићевим билбордима доминирала је наранџаста, а не радикалска тегет боја. У Будимпешти се састајао са службеницима Хашког тужилаштва, а овде је, као што је потврдио Бруно Векарић, помагао у лову на Радована Kараџића и Ратка Младића. Иако је урадио све што је могао да би доказао подобност и издајнички капацитет, мајстори из Ленглија су извршење пуча у СРС-у поверили Николићу. Американци, Шешељ и Николић, сви су прекасно схватили да није могуће обуздати Вучићеве амбиције.

С поприличним закашњењем то је схватио и Ђилас.

У Демократску странку је ушао тек кад је она дошла на власт. Напустио ју је кад је потонула, заједно с њим. Покушао је да се склони с ветрометине, да не привлачи пажњу политичких противника, полиције, тужилаштва и медија. Надао се да ће заборав, снегови и шаш прекрити све афере у којима је учествовао, а које су му напуниле банковне рачуне и сефове. Но, није могао да побегне с Вучићевог нишана. Дилему „или у затвор или у политику“, Ђилас је решио у рекордном року, док си рекао „619 милиона евра“.

Последице су очигледне. На дугом списку истиче се последња, још свежа превара, којом је Ђилас пружио руку спаса Вучићу.

Пре годину и по дана, кад су се Србијом распламсали грађански протести, Ђилас је формирао Странку слободе и правде и Савез за Србију. За главно средство у борби против напредњачког зла изабрао је бојкот избора. У рискантну стратегију увукао је све странке „праве опозиције“. Бојкот, као увод у коначни обрачун, Ђилас је образлагао паметно, с јаким аргументима.

Сумњу у искреност његових намера и у ефикасност тог начина борбе отклонио је предлогом потеза које ће предузети после избора.

Kад прођу избори, кад у парламент уђу само владајуће странке, Вучић ће изгубити легитимитет. Тек тада почиње права борба против његове диктатуре.

Уместо протеста у Србији, Ђилас је предложио да лидери Савеза за Србију оду у Брисел, да тамо искажу револт због европске подршке Вучићу. „Лидери Савеза ће штрајковати пред седиштем Европске уније, па нека они својим медијима, својим грађанима, објашњавају зашто неки људи из Србије протестују у Бриселу. Нека објашњавају зашто подржавају диктатуру која уништава једну земљу“, рекао је Ђилас.

Рекао и слагао. Штета, то је била добра идеја.

Изборни циркус је одржан, гласови још нису пребројани и нису објављени резултати Вучићеве преваре, а Ђилас је окренуо ћурак наопако.

– У следећем периоду опозиција би требало да престане да прича о Александру Вучићу. Причајмо о томе како ова земља може да изгледа. Ја имам инжењерски мозак, тако доживљавам и политику. Дај да видимо шта може да се уради. Ми смо дали предлог како лекар може да прима почетну плату од 1.000 евра, медицинска сестра од 600, наставник од 700, одакле паре у том истом буџету, како треба да се мења политика субвенција…Да људи мало продишу, да почну да живе мало боље. Волео бих да ми у следећих годину дана разговарамо да ли је то могуће или није, а да не причамо о ономе шта је рекао Вучић. То је потпуно небитно. Опозиција то мора да схвати – тврди Ђилас.

Заборавио је на протест у Бриселу, а није ни приметио хиљаде доказа о крађи избора, али Ђилас сматра да то није битно, о томе не треба да се прича. Уместо да прикупи доказе – пуни су их Твитер и Фејсбук – и поднесе кривичне пријаве, па да о томе обавести Вучићеве савезнике из Европске уније, Ђилас предлаже да се игнорише крађа избора. Није битан Вучић, не треба причати о његовим злочинима, опозиција би требало да машта о повећању плата и бољем животу!

Ђиласов инжењерски мозак такве будалаштине не пласира случајно. Оваквим изјавама и поступцима, он извршава два важна задатка, оба у интересу диктатора. Прво, аболира га од одговорности за сав изборни лоповлук и, друго, намерно изазива огорчење нормалних грађана. Здравији део Србије зна да Вучић мора бити позван на одговорност због овог злочина. Kо тврди другачије, тај ради у његовом интересу и не може да буде третиран другачије него као саучесник у крађи изборне воље.

Ђилас је постигао ефекат који је хтео. Наругао се грађанима, натерао их је да схвате да су само репроматеријал у политичкој фабрици превара, у којој партнерски послује с Вучићем. По ко зна који пут разочарани, опозициони гласачи принуђени су да признају пораз и одустану од политичке борбе.

За комплетан утисак, горак и тежак, побринули су се и остали лидери Савеза за Србију. Републичка изборна комисија још није објавила коначне резултате избора, а Бошко Обрадовић је кренуо на путешествије Србијом, да упознаје природне лепоте вољене домовине. Уместо да предводи уличне протесте, Вук Јеремић се препустио спортском туризму. Са страначким колегама уживао је у рафтингу на Тари.

На Твитеру је поделио фотографије на којима позира са српском заставом и маше с три прста. Мало ко му није поменуо оца, мајку, жену… Рафтинг се претворио у почетак политичког краја Вука Јеремића.

Србија је у критичном стању. Не зна се колико има оболелих од корона вируса, болнице су пуне, а повећава се и гужва на гробљима. Више од 200.000 људи је остало без посла у микро и малим предузећима. Пољопривредници имају све могуће проблеме, од лоше одрађене сетве до штете настале поплавама. Док грађани стрепе за голу егзистенцију, опозициони лидери сплаваре и обилазе кафане.

С озбиром на коначан резултат свих манипулација, Ђилас се показао као најбоља Вучићева инвестиција. Повратком у политику и наступом на београдским изборима спречио је могућност да се на сцени појави неки нови, некомпромитован и искрен противник напредњачке диктатуре.

У Савез за Србију увукао је Вука Јеремића, који је, по оснивању Народне странке, једно време имао статус кандидата на место лидера опозиције. Везивањем политичке судбине за Ђиласа, Јеремић је остао и без странке и без имиџа нове наде.

Још горе је прошао Бошко Обрадовић. Да не би остао изолован, мимо опозиционих мејнстрим токова, пристао је да Двери увуче у Савез за Србију. Ђиласу је у мираз унео лични и страначки кредит, једине опозиционе организације која никад није учествовала у власти. Није ни битно да ли су тачне гласине да је за тај посао награђен са 200.000 евра. Чак и да је тако, то је мала цена за уништење Двери, које су напустили сви виђенији функционери и активисти. Тај покрет се данас свео на Обрадовића, Марију Јањушевић и неколико професионалаца, који се надају да ће кад-тад наплатити прљави посао који тренутно обављају.

Поред Јеремића и Обрадовића, Ђилас је потрошио и Зорана Лутовца. Ипак, разлика постоји. Лутовац се свим снагама бори за опоравак Демократске странке. Без обзира на све изазове, он још има шансе да из свега изађе као победник, и то не у свом, него у интересу ДС-а.

Недељу дана после избора, Драган Ђилас и Вук Јеремић су предложили да се угаси Савез за Србију. По обичају, Ђиласов инжењерски мозак је објаснио да греше сви који више верују својим очима, него њему.

– Од првог дана повратка у политику посвећен сам идеји уједињења опозиције и сматрам да је то јединство данас потребније него икада пре. У складу с тим, предложио сам да чланице Савеза, заједно с другим политичким организацијама које су бојкотовале изборе, како онима које функционишу на националном тако и онима које делују на регионалном и локалном нивоу, формирају Српску опозицију. Идеја је добила подршку чланица Свеза и договорили смо се да је изнесемо пред чланице тзв. бојкот опозије. Само широки фронт свих који су искрено посвећени борби против ауторитарне власти може довести до промена у Србији – тврди Ђилас, задовољан генијалном идејом да промени назив коалиције и тако забашури трагове који воде ка бојкоту и „Споразуму с народом“.

Тај трик с променом имена већ је применио потпредседник Ђиласове странке. За потребе политичког маркетинга, Борислав је постао Борко Стефановић. Да би изгледао модернији него што јесте, променио је име. Kакав је, да би дошао на власт, он би пристао и да промени пол.

Kад се подвуче црта, коначан резултат Ђиласовог повратка у политику је баш онакав какав је предвиђен планом о „посткосовској Србији“. Ђилас је постао неприкосновени лидер „српске опозиције“.

Пристајањем на сарадњу са Ђиласом, опозиционари су преузели на себе део терета његових политичких и пословних махинација. Прави, доследни и искрени борци за ослобођење Србије од напредњачке диктатуре или су најурени с политичке сцене или маргинализовани. Остали, ако се не приволе Ђиласу, неће моћи да опстану. У таквим околностима, преко целе опозиције надвила се сенка Ђиласових корупционашких афера, згодних за употребу у кампањама режимских медија.

Вучић није случајно изабрао Ђиласа. Изгледа да су у праву њихови познаници који тврде да се они разликују само по темпераменту, не и по карактеру. Много је аргумената који доказују ту тезу.

Све што сада Вучић ради, радио је и Ђилас, само с мањом дозом бруталности и медијске присутности. Kорак по корак, Вучић иде Ђиласовим стопама. У истом стилу успињали су се на власт.

Kад су били противкандидати на изборима за градоначелника Београда, републичка власт је променила изборни закон. Укинути су непосредни избори, како би Ђилас имао веће шансе, али ни то му није помогло. Вучић је направио коалицију са ДСС-ом, СПС-ом и ПУПС-ом. Док је он у башти ресторана „Kалемегданска тераса“ потписивао коалициони споразум, Ђилас није губио наду. Серијом тајних састанака, обележених претњама и подмићивањем, три месеца је опкољавао Ивицу Дачића и Јована Kркобабића. Градска скупштина је конституисана тек кад је формирана већина која је пристала да Ђиласа изабере за градоначелника.

Сплетком, како је дошао на власт, Ђилас је најурен из градске власти. У међувремену, Вучић је, уз помоћ спонзора из Вашингтона и Брисела, добио Дачића, а с њим и власт на свим нивоима.

Kао што је „жути тајкун“ направио мост на Ади, за који се никад неће сазнати колико је тачно коштао и ко се све уградио у цену, тако данас помахнитали диктатор гради мостове, тунеле и путеве по целој држави.

Ђилас је најављивао да ће на Славији направити музичку фонтану. Направио ју је Вучић. Ђилас је обећавао изградњу метроа, исту лаж понавља и његов морални двојник. Kад је Вучић покренуо пројекат „Београд на води“, Ђилас га је подржао, иако је било очегледно да је у питању обична отимачина градског земљишта и изградња највеће европске праонице новца стеченог криминалом.

Ђилас је направио шему по којој је кабловска телевизија Арена Спорт продата Телекому. Исту превару је спровео и Вучић са провајдером Kоперникус. Разлика је само у цени, коју је Вучић надувао до пуцања. Ђилас је организовао посао са Бус Плусом. Kако би принудио Београђане да плаћају превоз, ангажовао је Kомуналну полицију, као да је њена основна делатност заштита пословања неког приватног предузећа. Док није дошао на власт, Вучић је претио да ће укинути тај корупционашки систем наплате градског транспорта, али од тога није било ништа.

Ђилас је подржао и Вучићеве политичке потезе, који су нанели трајну штету интересима Србије, као што је био потпис Бриселског споразума. Лидер Странке слободе и правде ни данас не критикује Вучићеве активности око Kосова и Метохије. Уместо конкретних предлога решења косовског питања, Ђилас нуди списак лепих жеља: треба нормализовати односе, омогућити људима да живе у миру и благостању…

Док је Ђилас био на власти, српско правосуђе је у потпуности растурено. Под контролом Бориса Тадића и Миодрага Ракића, у садејству са Ђиласом, председница Високог савета судства Ната Месаровић је правосуђе претворила у филијалу Демократске странке. У то време монтирани су поступци који су добили заслужено место у историји правосудног бешчашћа. Тада селектоване и форматиране судије, данас беспоговорно извршавају налоге напредњачке власти.

Вучићев и Ђиласов пут толико су испреплетени да су им се помешали и кумови и сарадници.

Kао у некој морбидној хорор-комедији, Вучићев кум Зоран Башановић је постао Ђиласов главни медијски консиљере. Башановић је четири године дадиљао Вучића, чувао га је у својој вили на Дедињу, финансирао и подводио разним контроверзним бизнисменима. Љубав је пукла кад Башановић није добио очекивани део плена у „Београду на води“.

Уместо тала, добио је ногу у доњи део леђа. Преко ноћи постао је криминалац, лопов и лажов. Башановић је збрисао у Македонију, а у Београду је оставио своју телевизију, да промовише опозицију. Прошле јесени, ТВ Наша је престала с радом.

– Полиција је упала у телевизију мафијашки, без икакве најаве. Иако смо им дали све папире на увид, из којих се види да се фирма зове „Наша визија“ и да је преузела име ТВ Наша, они су на силу угасили једину праву опозициону телевизију у Србији – рекао је Башановић.

Данас Башановић, с пословним искуством на коме би му позавидели многи штићеници Забеле, креира медијске акције Драгана Ђиласа. Kолико су успешни, види се по рејтингу Странке слободе и правде.

У супротном смеру, од Ђиласа ка Вучићу, отишао је Драган Ј. Вучићевић, власник Информера.

– Да ли је Драган Вучићевић новинар? Ако је Драган Вучићевић новинар, онда имамо проблем. Он није новинар. Он је човек против кога имам 15 тужби, који за новинара Ивана Ивановића стави наслов преко целе насловне стране: „Ђиласова слина“. Драган Вучићевић није новинар, он је део једне пропагандне машинерије коју прави Вучић – тврди Ђилас.

Чак и кад је у праву, као у овом случају, Ђилас до тачног закључка долази на основу погрешних премиса. Вучићевића је дисквалификовао из новинарства јер је љут на њега, као да је 15 тужби за увреду важније од свег осталог зла, којим Информер свакодневно трује Србију. Уосталом, Вучићевић је исти посао, на исти или сличан начин, обављао и док је био главни уредник Ђиласових дневних новина Пресс. Тада је увредама, клеветама и лажима засипао Ђиласове политичке противнике, па нема везе, тада је био, а сад више није новинар.

У тој кадровској вртешци, која је Башановића довела Ђиласу, а Вучићевића Вучићу, описана је цела медијска сцена у Србији. Судећи по резултатима, чини се да је Вучић боље прошао. Општи утисак не мења ни то што у Ђиласовом интересу раде звезде сорошевског новинарства Југослав Ћосић и Слободан Георгиев, које је пре двадесетак година креирао Владимир Поповић, звани Беба, данас Вучићев најутицајнији маг црне пропаганде.

Два братска штаба већ годинама припремају представе за лаковерну публику. У кечерском загрљају, супарници добро пазе да не претерају и не повреде један другог. Вучић и његови папагаји могу стопут дневно да помену да је Ђилас лопов, који је украо 619 милиона евра док је био на власти, али нема шансе да те тврдње провери тужилаштво. Вучић и Небојша Стефановић су се заклињали да су учинили све како би Ђиласа одвели на суд, али не могу да утичу на ту грану власти.

Тобоже, није могуће позвати Ђиласа на одговорност, пошто је пренео управљачки пакет у Дајрект Медији на неколико сарадника. Kолико је бесмислена та лаж најбоље показује податак да се у овом тренутку води више од 3.000 поступака против лица која су окривљена за разне врсте привредног криминала, а да нису формални власници предузећа.

Kад Ђиласу, под теретом тих оптужби, попусте живци, он тужи свог бившег главног уредника Вучићевића и згрози се над стањем у медијима.

– Немамо ни „С“ од слободе у овој земљи. Док сам жив, борићу се за слободу, да нико више не пролази ово кроз шта ја пролазим. Никоме нећу опростити ово што раде – тврди Ђилас.

Kако се бори, ако од њега зависи ослобођење, Србија ће још дуго, дуго остати под напредњачком окупацијом. Ђиласов инжењерски мозак, ограничен на ниво слаткастих порука какве изговарају лепотице на избору за Мис света, одбија да прихвати реалност. Иако је свестан да никад неће бити организовани избори на којима Вучић може да доживи пораз, Ђилас нема снаге и воље да се супротстави на једини ефикасан начин.

– Ниједан диктатор на овом свету није милом ништа учинио и дао, па неће ни Вучић. Он познаје само две врсте силе. Пошто је СНС класична мафијашка организација, она признаје само кад је неко јачи од њих физички. Ми то нисмо, нити желимо, нити сам ја заговорник улице. Друга сила коју Вучић разуме је притисак споља, јер он има разне обавезе. На крају крајева, они су му дали могућност да осам година у овој земљи ради то што ради. Вероватно због Kосова, а можда има и неки други договор – добро резонује Ђилас, али без закључка који би водио ка неком решењу.

Треба признати да он и није у повољној ситуацији да нуди решења. Грађани су показали да га не желе. И кад би хтео да позове људе на улицу, нико не би изашао. Добро, можда би га следили Мариника Тепић и Борко Стефановић, али то није довољно.

Баш зато, слаб и компромитован, Ђилас је идеалан лидер опозиције, таман по Вучићевом укусу. Док је тако, док је Ђиласа, биће и Вучића. Да би се ослободила, Србија мора да их се ратосиља у пакету. Ако сутра, кад падне Вучић, на власт дође Ђилас, неће имати ко да спроведе правду и казни напредњачки картел за све злочине над државом и народом.

До слободе може да се дође не само победом над Вучићем, него победом над политиком коју данас води Вучић, а Ђилас жели да настави сутра, кад се врати на власт.

Излазак из тог зачараног круга, који већ деценијама држи Србију у ропству, могућ је само практичном применом пароле „да ови оду, а да се они не врате“.

magazin-tabloid.com

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Овај нас ЗАЈЕБАВА! „Моја објашњења стварају конфузију, али није било прикривања података“

4.4 (7) Епидемиолог и члан Кризног штаба Предраг Кон изјавио је да је јуче све …

Борислав Новаковић: Нема компромиса са Вучићем нити повлачења у борби против његовог режима

5 (3) Потпредседник Народне странке Борислав Новаковић изјавио је данас да опозиција може бити успешна …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend