Ђилас и Вучић, близанци из епрувете Микија Ракића

Чим је најавио повратак у политику, многи опозиционари су Драган Ђиласа прогласили за Вучићевог тројанског коња. Оцена је груба и нетачна. С обзиром да је Ђилас за све време напредњачке власти био на услузи господару Александру Вучићу, пре би могло да се каже да има улогу теглећег коња.

Ђилас је Вучићу испунио све снове. У америчкој амбасади је гарантовао за употребну вредност и политичку подобност тадашњег радикалског генералног секретара. Исту гаранцију дао је тајкунима који су финансирали пуч у СРС-у и оснивање Српске напредне странке. Медијски је припремио Вучићеву трансформацију из великосрпског националисте у евроатлантског фанатика. Ушао је у пословно партнерству у Вучићевим дневним новинама „Правда“. Пресудно је утицао на долазак СНС-а на власт. Најурио је Бориса Тадића и поцепао Демократску странку, спуштајући је на ивицу цензуса. Остао је без свих уносних маркетиншких послова, а морао је да плати и опрост грехова. Успут, боравак на слободи обезбеђивао је хвалећи Вучићеву државничку генијалност. Да се опозиција не би консолидовала и створила услове за победу на београдским изборима Вучић је вратио Ђиласа у игру и решио све дилеме – ко год победи, власт ће остати у рукама актуелног диктатора.

Путеви Вучића и Ђиласа први пут су се спојили 2005. године у „Делтину“, у канцеларији Милке Форцан. У то време, Чедомир Јовановић је тврдио да „Зоран Ђинђић није дозвољавао Ђиласу ни да се ухвати за кваку на вратима Демократске странке“. Ђилас му је толерантно поручио да ће му налупати шамаре кад га види. Горљиви Вучић одмах је то искористио да јавно компромитује Ђиласа. Да би се зауставило медијско препуцавање, газда Мирослав Мишковић је организовао састанак у „Делтину“.

Исто вече, у свом стану, док је у кошаркашком дресу шетао испред неколико сарадника и новинара, међу којима је био и аутор овог текста, Вучић је врло колоритно описао сусрет са Ђиласом и своје, по свему негативне, утиске.

– Ђилас је класични пример српске богате будале. Зато што има пара мисли да је најпаметнији човек на свету. Па, мајсторе, сви знамо како си се обогатио! Знамо ко ти је и како у Слобино време дао да се уградиш у маркетинг РТС-а. Можда смо сви ми глупи и луди, не знам какви, али неки од нас знају да ниси ништа произвео, него ти је Милошевићева власт омогућила да задржиш део пара које је пуштала преко твојих маркетиншких агенција. То није никаква мудрост. Ниси био паметан, него подобан! – викао је Вучић на одсутног Ђиласа. – Сад, кад је постао прави тајкун, хоће још. Мало му је, није задовољан свим милионима које је узео на штету РТС-а, односно буџета Србије. Сад хоће да се бави политиком. Јуче је ушао у Демократску странку, и то преко свог старог другара Бориса, основао незакониту институцију, ту своју Народну канцеларију, преко које опет прави неке транге-франге комбинације, и већ мисли да му нико на политичкој сцени није ни до колена…

– Чиме те толико изнервирао? – питао сам.

– Замисли, Ђилас ми је директно у очи рекао да му је циљ да за десет година буде премијер Србије. Замисли! Какав је Ђиласов политички педигре? Не постоји! У странку је ушао тек кад је дошла на власт, па ми сад паметује како је Србији доста старих, потрошених политичара. Да, паре су значајне, с парама човек може много тога да направи. Али, мајсторе, то није довољно. Не можеш да изађеш пред бираче и да кажеш: „Ја сам најбогатији, највише сам новца узео из буџета, директно од вас, гласајте за мене“.

– Да ли си му објаснио да си ти следећи премијер?

– Не, нисам му то објаснио! Питао сам га како се оснива један општински одбор, како се прави изборна листа, како се бирају чланови изборне комисије, како функционише посланичка група, по каквој процедури се подносе амандмани. То сам га питао. Није ми одговорио. Мисли, купиће људе који ће то да обаве уместо њега. Е, баш бих волео да га видим како у оном скупом оделу и ципелама које коштају више него нечија просечна годишња плата, да такав оде у неко село, па да у блату пијаним будалама одговара на провокације, да их наговори да се укључе у рад месног одбора и да на изборима гласају за њега. Да, лепо је ићи од једне до друге телевизије, а на свакој те дочекују као газду, јер им уплаћујеш велике паре, и то туђе, па те водитељи воле. Да, али то није политика. За ових десет година обишао сам сва места у Србији, сва! Нема села у које нисам ушао. Негде су ме дочекивали као члана фамилије, негде су ме најстрашније вређали. Народ је такав, али шта да се ради, морам свакоме да се смешкам, и кад ме хвале и кад ме пљују. А ако ме питаш да ли имам веће шансе од Ђиласа да постанем премијер, рећи ћу ти: „Да, имам“. Не могу вешто као он да правим комбинације с тајкунима и медијима, али чини ми се да имам мало бољи рејтинг него он.

За комбинације нису били задужени ни Вучић, ни Ђилас, него Миодраг Мики Ракић, главни креатор зла које је задесило Србију. Ракић је преузео на себе да реализује амерички план за преуређење „посткосовске Србије“. Значајан део тог плана односио се на формирање двопартијске политичке сцене. Демократски блок, односно Демократску странку, требало је да предводи Ђилас, а патриотске бираче, усмерене на Српску напредну странку, Вучић. По тој идеји, њих двојица би се доживотно смењивали на власти, делили моћ и паре, а у медијском рингу би, као кечери, глумили да су противници.

Мики Ракић

У почетку, Ђилас је имао огромну предност, политичку, финансијску и медијску. Да би смањио разлику, Вучић је у марту 2007. основао „Правду“. Станко Суботић Цане помогао му је преко своје дистрибутерске куће „Футура“, а Ђилас с парама. Не својим. Преко „Дајрект медије“ омогућио је „Правди“ маркетиншке послове с бројним фирмама и бизнисменима, који се без Ђиласове препоруке никада не би упустили у сарадњу с Вучићем. Захваљујући „Телекому“, а онда и Граду Београду, на рачун „Правде“ стизале се огромне паре. Ђиласа ништа није коштало, а Вучићу лепо.

Стицајем околности, прихватио сам Вучићеву понуду да радим као главни уредник „Правде“. Иако је већи део јавности претпостављао да су то новине СРС-а, истина је била битно другачија. Кад би се провукао неки текст негативан по Вучића, радикале и касније напредњаке, ником ништа. Много пажљивије сам се бавио критиком Ђиласа и ДС-а. Као добар аутоцензор, нисам желео да реметим њихов однос, нити да кварим пословање с „Дајрект медијом“. Међутим, смисао сваког медија јесте управо у томе да буде коректив власти. С уверењем да су, ипак, читаоци најозбиљнији пословни партнери новина које уређујем, објављивао сам и текстове чија садржина није увек одговарала интересима Вучића и Ђиласа.

Наравно, неуопоредиво осетљивији био је Вучић. Иако се прво сложио с мојим предлогом да однос „Правде“ према Ђиласу и ДС-у задржимо на нивоу конструктивне критике и спремношћу да крајње коректно преносимо и њихове ставове, ускоро се то претворило у комичну цензуру свега и свачега.

– Морам да те замолим, немој више да помињеш „помаду на бази јојобе“ у текстовима о Тадићу. Жути су полудели од тога, не могу да верујем колико им смета. Лудаци! – захтевао је Вучић као да не схвата колико је смешан.

После „јојобе“, из „Правде“ су нестали и термини који су имали искључиво интерну употребну вредност, попут „меде на санти леда“. (Пун романтике, кад се заљубио у Иву Прелевић, Ђилас је на грудима тетовирао медведа на леду, што је Вучић искористио да му се спрда, док му није забрањено.) Ништа значајно, може и без тих пошалица. Може и без фотографија посечених здравих платана у Булевару краља Александра, извештаја о спорном пословању „Колубаре“, хаоса у ГСБ-у, прескупог поплочавања улица, намештања послова кумовима и пријатељима, ненаменског трошења градског буџета.

Због серије бесмислених Вучићевих захтева, за које сам био уверен да су израз његове поданичке свести а не туђих ултиматума, приликом новогодишњег интервјуа 2008, у кабинету градоначелника, питао сам Ђиласа:

– Признај да намерно нервираш Вучића са примедбама на рад „Правде“. Сигуран сам да седнеш у неки кафић, па у друштву смишљаш како да га шиканираш. Онда га назовеш и кажеш: „Ју, какав је оно текст против мене, много сам љут“…

– Ма, не… Добар је Александар, само је понекад превише ревносан – рекао је Ђилас.

Био је у праву, Вучић је ревносно извршавао све његове налоге. Ипак, стидео се да призна како му наређења издаје Ђилас, па је објашњавао да она стижу с Андрићевог венца, односно директно од председника државе, а то се не одбија.

Поред сулудих, Вучић је имао и озбиљних интервенција. Лик и дело свог пријатеља из ДС-а штитио је чак и од Томислава Николића.

– Надам се да ниси пустио Томину изјаву о Ђиласу? – звао ме панично после неког Николићевог говора у Скупштини.

– Мислиш на ону о „сувом криминалцу“?

– Да. Јеси ли избацио то?

– Наравно. Зар Тома да опањкава нашег пословног партнера?

– Само се ти спрдај, али ниси далеко од истине. Кад им треба простор у новинама, сто мојих пријатеља зове и тражи услуге. И Тома зна да ми паметује каква је „Правда“ и шта треба да објављује. Е, кад би требало да помогну с неком рекламом, нигде нема никога. Знаш како би Тома реаговао кад бих му рекао да смо због његовог лупетања остали без Ђиласових реклама? Насмејао би се и одмахнуо руком, баш га брига. Видиш, мене је брига. Ми морамо да обезбедимо паре за штампу, плате и остале издатке. Без тога не бисмо могли да правимо новине у којима ћемо објављивати Томине много паметне увреде. Обрати пажњу, не смемо да угрозимо сарадњу с коректним и значајним партнерима.

Разумео сам га, није му било лако. Ђилас се налазио на удару радикала, а кад већ није могао у Скупштини, Вучић га је штитио у „Правди“.

– Да ли ти је у редакцију долазила Јадранка Јоксимовић? – сиктао је од беса.

– Не. Шта ће ми?

– Сад је рекла да иде у „Правду“. Хоће да ти доведе неког Ивана Нинића, да ти га препоручи за сарадника. Саслушај их, али ни у лудилу немој да му објављујеш текстове.

– Немам појма ко је то.

– Неки кретен, пише за „Велику Србију“. Кад ти донесе текст, биће ти јасно. То намерно раде против мене. Не знам како, али одбиј сарадњу.

Иван Нинић се никада није појавио у „Правди“, али „Велика Србија“ је објавила његов огроман текст, и то одличан, о бројним Ђиласовим малверзацијама. Ето шта је онолико разбеснело часног Александра Вучића.

Пред крај мог стажа у „Правди“, углавном нехотице и ја сам успевао да га опасно изнервирам. У недостатку бољих тема, преко целе насловне стране објавио сам фотографију полицијске акције којом је из центра Београда, на захтев градских власти, уклоњен „Локи“, приватни објекат, који је годинама важио за култно место. Снимак врхунски. Три полицајца оборила човека у снег, заврнули му руке на леђа, а један униформисани скот, док му је ломио врат, гледа право у објектив, лица изобличеног од мржње.

– Није нам требала ова насловна страна. Скупо ће нас коштати. Сад ме звао, знаш ко, и рекао да заборавим на аванс за рекламе – уздисао је Вучић, сав скрушен. – Могао си то да објавиш негде унутра, где баш на насловној…

Из Града Београда рекламе су ипак наставиле да стижу. И нова наређења. Једно од Вучићу најболнијих односило се на фељтон из књиге Милорада Улемека Легије.

Никада нисам прочитао ниједну Легијину књигу, па ни ту, којој се не сећам наслова. Роман о ратним дешавањима јединице која стиже на Косово. На првих двадесетак страна, колико сам видео припремајући фељтон, аутор врло уверљиво, с много топографских и техничких детаља, описује ситуацију у којој се нашла група бораца коју је водио главни јунак. Рукопис раван, досадан, без уметничких претензија. Прва три дела фељтона пустио сам хронолошки, цопy-пасте. Намеравао сам да га развлачим две недеље, али није могло, Вучићу је неко то забранио.

– Молим те да ово што ћу ти рећи схватиш крајње озбиљно. Знаш, с највишег места, с Андрићевог венца, захтевали су да не објављујемо Легијин фељтон… Да је Легија писао нешто о политици, о Ђинђићу или не знам о коме другом, могао бих и да их разумем. Ово, не. Што им смета прича о рату на Косову? С пажњом сам прочитао сва три дела фељтона. Не само што нема ништа спорно, већ је и врло интересантно написано. Описује баш она места где су се водиле жестоке борбе са шиптарским терористима. Био сам у том крају, тачно се сећам линија на којима су били сукоби. Мораш да ми набавиш ту књигу, прочитаћу је са задовољством. Претерали су. Знају да им се може, па уцењују. Нека, само нека они раде што мисле да је најбоље за њих. Ми ћемо све поднети. Могу да траже што год им падне на памет, испунићемо. И то с осмехом. Али, заклињем се да ћу им се осветити. Платиће ми за свако понижење. Ђилас мисли да ме може вртети око малог прста. Можда и може, тренутно. Ја ти кажем да ће зажалити због тога. Уништићу га! Неће ни знати шта га је снашло. Кад почне да пада, нећу имати милости. Не знам да ли ће се то десити сутра, за годину дана или за сто година. Чекаћу га колико буде било потребно, а онда… Неће му бити добро, гарантујем ти!

Време је показало, Вучић, за дивно чудо, није лагао. Као и Ђилас, ни ја у том тренутку нисам размишљао о претећој будућности која је Вучићу донела прилику за освету. Тада, крајем 2009, већ сам био на излазним вратима из „Правде“. Из те невоље дефинитивно сам се извукао у јуну следеће године, кад ме Вучић обавестио да је Никола Петровић, званични сувласник издавачког предузећа „Правда Пресс“, продао новине Ђиласу. Вучић је тврдио да га је кум Никола издао („могао је било коме другом да прода новине, само не највећем непријатељу, Ђиласу“) како би се лакше увукао у друштво Ђиласовог партнера Ненада Ковача, званог Неша Роминг. Можда у томе има и делић истине, пошто је познато да су Ковач и Петровић сарађивали око изградње мини-хидроелектрана, а Ковач и Ђилас са „Бус плусом“. Такође, Вучић је говорио да се Ђилас договорио са Мишковићем да отплати дуг од 600.000 евра, који је „Правда“ имала према штампаријама „Борба“ и „Политика“.

Чим је обезбедио долазак на власт, Вучић је угасио „Правду“, а мало касније и Ђиласа. Наплатио му је свако понижење и отео му све што је могао. Сви крупни комитенти напустили су „Дајрект медију“ и прешли у Вучићеве маркетиншке агенције, које и данас води његов бивши шофер Горан Веселиновић, звани Баба. У том пакету стигла је и Јасмина Стојанов, легендарна Џеси, коју је Вучић годинама оптуживао да је Ђиласов медијски кербер и главни уредник свих „жутих“ новина и телевизија. Сад Џеси хвали своју нову најбољу пријатељицу Невену Веселиновић, Бабину супругу, и знање стечено под Ђиласовим окриљем користи за агитацију у славу господара Вучића.

– Од Ђиласа сам узео 50 милиона евра. У кешу. Требало је да тражим више – причао је Вучић почетком 2013, после бруталне медијске кампање коју је водио против свог дојучерашњег пандана.

09BELGRADE825_a

Ђилас није одговарао ни за једну оптужбу за корупцију. Уместо у притвору, Вучићу је био кориснији на слободи. Не зна се да ли је и колико евра исплатио владару за индулгенцију, али зна се да је камату отплаћивао јавним хвалоспевима.

– Више пута сам рекао и поновићу још једном, нећу да критикујем оно што је добро. Нећу да критикујем Александра Вучића, јер верујем да он има искрену намеру да се бори против корупције – причао је Ђилас.

Успут, хвалио је и Вучићеве мегаломанске политичко-пословне преваре, као што су „Београд на води“ и метро:

– Са Вучићем сам постигао консензус о значају пројекта „Београд на води“, који би уз метро могао да промени слику Београда. Као што смо постигли консензус по питању Косова, Бриселског споразума, очекујем да га постигнемо и на неким другим темама. Верујем да уз сарадњу републичке Владе и градских власти на пројекту метроа и „Београда на води“ можемо да урадимо оно што је заиста добро за све Београђане.

Сарадња се није прекидала ни после Ђиласове смене с места градоначелника Београда, ни након одласка из СНС-а. На Вучићев наговор, Ђилас је откупио дугове Демократске странке, настале у изборним кампањама на републичким и градским изборима које је он водио, и тако постао њен суштински власник. На последњим београдским изборима Ђилас је поражен, али задржао је одборничко место. Ниједном није дошао на седнице градске Скупштине, али уредно је примао плату, за њега смешних 16.000 динара. Ваљда није имао шта да приговори раду Синише Малог и Горана Весића.

Ипак, треба га разумети, био је заузет састанцима са Вучићем. Сузана Васиљевић, Вучићев саветник за медије, жалила се како не може да дође до свог шефа, стално је са Ђиласом. У то се уверио и Жељко Митровић, власник Пинка.

– И данас, драги Ђики, ти и даље Србију гледаш у ретровизору прошлости и не пада ти напамет да Србија више није брлог и ћумез из твог времена, препун маркетиншке корупције чији си ти апсолутни господар био скоро пуне две деценије, али и скривених тајних и црних дилова, чији си ти творац и родоначелник, а по чему ће те сигурно памтити генерације неких нових и пристојних људи. То што сам те последњи пут слушао уживо у Бокељки на Вучићевом канабету, пре тачно три године, где јефтино нудиш себе и своје услуге мени лочно је било мучно, али разумем да човеков инстинкт за преживљавање понекад надвлада самопоштовање и минимум дигнитета – навео је Митровић у једном од отворених писама Ђиласу.

До истог закључка дошли су и многи опозициони лидери, чак и они који данас јавно подржавају Ђиласову нову кандидатуру за градоначелника. Прошле године, после конвенције у Новом Саду, председнички кандидат Саша Јанковић је сарадницима, како тврди Кристина Ковач, рекао да је Ђилас „главни човек СНС-а за организовање крађе на изборима“. Иако Јанковић сад тврди да то није изговорио и да има потпуно поверење у Ђиласа, неће бити изненађење ако се после 4. марта сети да је био у праву кад га је оптуживао за сарадњу с Вучићем.

Саша Радуловић, председник покрета „Доста је било“, одлучно тврди да није могућа сарадња са Ђиласом.

– Узрок свих проблема у Србији је партократија. Партократија и братија су нам појеле државу, отеле друштво, уништиле институције. СНС ради исто што су радили пре њих. Само „боље“. Боље за њих, горе за грађане. Сарадња с партократијом која је била на власти, сад се преобукла, па би поново, јер је СНС гори од њих, за ДЈБ није опција. Ђилас није нужност – тврди Радуловић.

Ђиласа не подржава ни академик Душан Теодоровић, бивши радник Радуловића и Јанковића. Он каже да неће гласати за Ђиласа, између осталог, и зато што је, као још увек актуелни одборник Скупштине Београда, ћутао последње четири године.

Незаинтересован за ту критику, Ђилас води кампању која ће се завршити Вучићевим успехом. Ако успе Вучићев план, Ђилас ће освојити мање од 20 одсто гласова, па ни уз подршку осталих правих и лажних опозиционара неће успети да се врати у фотељу градоначелника. Поред тога, сваки глас за Ђиласа биће глас мање за Демократску странку, која би лако могла да клизне испод цензуса и неславно нестане с политичке сцене. Ако се деси неко чудо, па Ђиласова листа освоји довољно да, уз Александра Шапића и неког трећег коалиционог партнера, формира нову београдску власт, Вучићу опет добро. Уз штап и шаргарепу, од Ђиласа ће направити новог Бошка Ничића. Уосталом, Ђилас је у чвршћем облигационом односу с Вучићем него Синиша Мали. Кад је хтео да смени Малог, није успео. Морао је да подвије реп, да не ризикује да испливају детаљи о позадини рушења Савамале, изградњи фамозне музичке фонтане, реконструкцији улица и другим сумњивим пословима. Са Ђиласом све иде много лакше, где Вучић оком, он скоком.

Како и не би, кад Вучић у фиоци чува оптужнице које у сваком тренутку могу да буду процесуиране. Истовремено, ту је и шаргарепа, односно шанса да се Ђилас, без обзира на изборни резултат, наметне као нови лидер опозиције. Јанковић то није успео, Јеремић је посрнуо на првом кораку, Шутановац не може да добаци и ето прилике да се Ђилас врати на велика врата и оживи Ракићеву идеју о двопартијском систему. То би било добро и за њега и за његовог газду Вучића, а катастрофално за Србију. Но, њима Србија није ни битна, они је држе заточену у прошлости чији су главни симболи управо њих двојица, Вучић и Ђилас.

Предраг Поповић

Актуелно

ИЗДАЈА! Вучић спроводи у дело Сорошев план о „разграничењу“!

Председник самозваног Косова Хашим Тачи није успео да издржи а да се, такав је ваљда …

Осим празних и јалових прича Вучић малим прстом није мрднуо да помогне српском народу на КИМ!

Већ је више од месец дана како је шиптарски терористички режим на Косову и Метохији …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons