fbpx

Ђорђе Вукадиновић: Да ли нам је политички ресет потребан и да ли је могућ?!

5
(2)

Погледајмо поново овај пасус: “Поштено говорећи, мало ко је збиља прочитао, а још мање озбиљно схватио оно што сам на овом месту написао на самом почетку ове „корона-кризе“. Сем у први мах, а и то више реторички, ни власт ни опозиција се нису нарочито потрудили да зарад ефикасније борбе против коронавируса савладају онај „вирус неповерења“ који се већ дуго времена попут епидемије шири, трује и разара српско друштвено ткиво. Штавише, јављају се обриси још жешће и још екстремније поларизације него што је то било пре епидемије и ванредног стања.”

Далеко од тога да мислим како ме то чини „Нострадамусом“ или „баба Вангом“, али не може се порећи да ове реченице са почетка моје прошломесечне колумне звуче прилично „пророчански“. Односно, да су се – нажалост – у великој мери, тачније, готово дословно обистиниле. Нарочито у оном делу који говори о „још жешћој и још екстремнијој поларизацији“. Додуше, када је о Србији, српској политици и српском политичком менталитету реч, није баш ни потребно бити неки велики пророк да би се предвидело у ком ће правцу ствари ићи. А поготово у којем ићи неће.

Ипак, признајем да ни ја нисам очекивао да ће све ескалирати баш овако брзо, са све форсираним и вишеструким штрајковима глађу, митинзима и тучом на степеницама парламента.

Можда ће се то некоме учинити претераним и помало параноичним – али имам утисак да је читава ова актуелна српска политичка гунгула, делом природна, делом индукована са разних страна, намерно или ненамерно, имала је за последицу то да се наша ипак кључна државна и национална тема гурне не у други, него у пети или десети план. И овај гест са штрајком глађу професора Шеварлића ја схватам као очајнички покушај да се тема Косова и Метохије, односно тема одбране нашег државног суверенитета и територијалног интегритета врати на место које јој и припада и које би нормално имала и у свакој иоле нормалној земљи. Нема никакве дилеме да је главна одговорност, као и увек, на страни власти. Али нисам сигуран ни да је опозиција увек имала ни довољну свест, нити довољну жељу, да тему Косова и Метохије и онога што се дешава у вези са Косовом и Метохијом, држи на оном месту које тој теми припада. (Шеварлић је у међувремену од штрајка одустао, јер је схватио да је његова иницијална намера извитоперена и изиграна.)

Било како било, све ово, сви ови штрајкови глађу, најављени протести и немири, они који су већ били, као и они који нас тек чекају, потврђују оно о чему моја маленкост, такорећи, „сизифовски,“ „прометејски“, „утопијски“ и „донкихотски“ непрестано говори и за скупштинском говорницом, и у медијима и у бројним текстовима.

Ми смо као политичка сцена, политички систем, а плашим се већ и као друштво – озбиљно оболели. Не само од короне – и не пре свега од короне. Али је ова епидемија у великој мери оголила и обелоданила ту патологију

 Политичка ситуација у Србији није добра. Тачније, она је озбиљно патолошка. Ми смо као политичка сцена, политички систем, а плашим се већ и као друштво – озбиљно оболели. Не само од короне и не пре свега од короне. Али је ова епидемија у великој мери оголила и обелоданила ту патологију која влада већ неко време нашом политичком и друштвеном сценом. Јасно је одакле то долази и шта је главни генератор те политичке патологије. То је – бар по мени – врх актуелне власти. У том погледу немам готово никакве сумње. Али, исто тако, мислим да и многи други тој политичкој патологији разним потезима саслужују и доприносе јој. Зато мислим да нам је свима, како грађанима, тако и политичким актерима,  неопходна нека врста политичког, психолошког, институционалног и менталног ресета.

У принципу, таквом „ресету“, између осталог, служе демократски избори. Али ја мислим да из више разлога ови избори најављени за 21. јун то неће и не могу бити

У принципу, таквом „ресету“, између осталог, служе демократски избори. Али ја мислим да из више разлога ови избори најављени за 21. јун то неће и не могу бити. И зато сампрошле недеље на писарници парламента поднео предлог закона који се у суштини своди на захтев за одлагање предстојећих парламентарних избора и који, по мом мишљењу, даје неку варијанту изласка из овог политичког ћорсокака. Наиме, чињеница је да смо због епидемије и ванредног стања ионако већ у екстра-уставном, да не кажем вануставном стању. И чињеница је да, формално гледано, нема никакве суштинске разлике да ли у закону којим се регулише повратак у „регуларно“ стање као „дан Де“ као датум од којег отпочињу изборне радње стоји 11. мај или 30 септембар – као што стоји у мом предлогу. (Оба су, наиме, подједнако арбитрарна.) Коначно, чињеница је да је, чини се, и опозиција у међувремену углавном постала свесна да су се са бојкотом прилично зафарбали у ћошак и да сада скоро сви на различите начине траже неку излазну варијанту.

Сматрам да је неопходно и целисходно дати одређени тајм аут друштву у целини да се колико-толико врати у нормалне токове, укључујући ту и политички живот односно политичке и изборне активности

У таквим околностима, сматрам да је неопходно и целисходно дати одређени тајм аут друштву у целини да се колико-толико врати у нормалне токове, укључујући ту и политички живот односно политичке и изборне активности. Неоспорно је, наиме, да је током ванредног стања политички живот у Србији био не само суспендован него и темељно деформисан чињеницом непрекидног и свакодневног медијског присуства председника републике и представника извршне власти, чиме је суштински нарушен принцип равноправне заступљености у јавности свих политичких актера, а период ванредног стања претворен у неку врсту перманентне изборне кампање за само једну политичку опцију. И потпуно је јасно да у таквим околностима нема елементарних претпоставки за демократске и колико-толико фер изборе.

Наравно, нема гаранције да ће се те претпоставке стећи и у наредном времену. Мој предлог није никакав „чаробни штапић“, него само даје МОГУЋНОСТ да се ствари врате у какву такву нормалу – под условом да сви актери, укључујући и власт и опозицију, покажу разум и спремност да зарад опшег добра учине понеки корак назад.

ПС. Управо у тренутку док се овај текст завршавао, Републичка изборна комисија донела је одлуку о наставку изборних радњи за изборе који би требало да буду одржани 21. јуна. Односно, поступили су управо онако како је најављено и очекивано, али и на начин за који ја мислим да нас у целини неће нимало приближити толико потребној и жељеној друштвеној стабилности.

И плашим се да ни овога пута није потребно бити „Нострадамус“ да би се схватило шта ће се даље догађати.

Ђорђе Вукадиновић, НСПМ.рс

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

„Вучићу се жури на изборе, на јесен је у гадној ситуацији“

5 (4) Председник Покрета слободних грађана (ПСГ) Сергеј Трифуновић оценио је данас да се председнику …

Бошко Обрадовић: Пад тензија око пандемије у Србији због избора пре лета

5 (6) Вучићев циљ око избора не бира средство Најновија нагла промена тона и закључака …

Један коментар

  1. Тешко је,комунистима,прихватити чињеницу,да су апсолутно небитни… Није народ оболео,једноставно сте му се попели на ону ствар… Ви нисте паразити,више личите на аморфну масу… Паразити су паметни… Народ очекује оно што ће,по природи ствари,доћи… И тада ће,са олакшањем,пустити воду…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *