петак , септембар 22 2017

Доктор наука са Харварда: Невакцинисана деца не представљају никакав ризик за околину (видео)

Имунолог са Харварда је написала отворено писмо објашњавајући зашто невакцинисана деца не представљају ризик својим вакцинисаним вршњацима.

Вакстер.цом извештава:

Поштовани:

Моје име је Тетјана Обуканич. Имам докторат из имонологије. Пишем ово писмо у нади да ће оно исправити неколико уобичајених погрешних схватања о вакцинама, како бих вам помогла да формулишете фер и уравнотежено схватање које је подржано прихваћеном теоријом о вакцинама и новим научним налазима.

Да ли невакцинисана деца представљају већу претњу јавности него вакцинисана?

Често се наводи да они који одлуче да не вакцинишу своју децу угрожавају остатак јавности, и то је разлог који стоји иза већине закона о окончању изузимања вакцинације, које тренутно разматрају савезни и државни законодавци широм земље. Требали бисте бити свесни да природа заштите коју пружају многе савремене вакцине – а то укључује већину вакцина које је ЦДЦ препоручило за децу – није у складу са таквом изјавом.

Ја сам испод истакла препоручене вакцине које не могу спречити преношење болести јер оне нису дизајниране да спрече преношење инфекције (оне су, пре свега, намењене да спрече симптоме болести(, или зато што су оне за незаразне болести. Људи који нису примили наведене вакцине не представљају већу претњу за јавност од оних који их јесу примили, што указује на то да дискриминација невакцинисане деце у јавним школама можда неће бити оправдана.

  1. ИПВ (инактивисана полио вакцина) не може спречити пренос полиовируса. Дивљи полиовирус не постоји у САД најмање две деценије. Чак и ако би се дивљи полиовирус поново донео путовањем, вакцинација са ИПВ не може утицати на сигурност јавних простора. Имајте на уму да се истребљење дивљег полиовируса приписује употреби другачије вакцине, ОПВ или оралне полио вакцине. Упркос томе што је у стању да спречи преношене дивљих полиовируса, употреба ОПВ је у САД већ одавно замењена са ИПВ због сигурносних разлога.
  2. Тетанус није заразна болест, већ добијена од дубоких рана заражених Ц. тетани сопрама. Вакцинација против тетануса (комбинованом ДТаП вакцином) не може променити безбедност јавних простора; она је намењена само за личну заштиту.
  3. Иако је намењена да спречи ефекте дифтеричног токсина, вакцина дифтеричног токсоида (који се такође налази у ДТаП вакцини) није дизајнирана да спречи колонизацију и пренос Ц. дифтерије. Вакцинација против дифтерије не може променити безбедност јавних простора; такође је намењена само за личну заштиту.
  4. Ацелуларна вакцина против великог кашља (ацеллулар пертуссис – аП), последњи елемент комбиноване ДТаП вакцине, која је тренутно у употреби у САД, заменила је вакцину целе бактерије крајем 1990-их гаодина, након чега је уследило невероватно враћање кашља. Експеримент са намерном инфекцијом кашља код примата је открио да аП вакцина није у стању да спречи колонизацију и пренос овог кашља (Б. пертуссис). ФДА је издала упозорење у вези са овим кључним налазом. Поред тога, састанак Одбора научних саветника у ЦДЦ 2013. године је открио додатне алармантне податке да су варијанте кашља, које тренутно циркулишу у САД, стекле селективну предност да заразе оне који су примили дозу ДТаП, што значи да је вероватније да буду заражени људи који су примили ДТаП, а самим тим и заразни, у односу на оне који нису вакцинисани.
  5. Међу бројним типовима Х. инфлуензае, Хиб вакцина покрива само тип Б. Упркос својој јединственој намери да смањи симптоматични и асимптоматични Хиб пренос, увођење Хиб вакцине је ненамерно померило доминацију ка другим типовима Х. инфлуензае (типови од А до Ф). Ови типови су изазвали изузетно озбиљну инвазивну болест и повећали учесталост код одраслих у ери Хиб вакцинације деце. Општа популација је сада рањивија на инвазивну болест него што је била пре почетка кампање Хиб вакцинације. Дискриминација деце која нису примила Хиб вакцину нема никаквог научног смисла у ери болести Х. инфлуензае која није тип Б.
  6. Хепатитис Б је вирус који се преноси путем крви. Не шири се у окружењу, нарочито не међу децом која се врло вероватно неће упуштати у високо ризична понашања, као што је дељење игле или секс. Вакцинација деце против хепатитиса Б не може значајно променити безбедност јавних простора. Штавише, упис у школу није забрањен за децу који су хронични носачи хепатитиса Б. Забранити упис у школу онима који једноставно нису вакцинисани – и чак и не носе хепатитис Б – представљало би неразумну и нелогичну дискриминацију.

Укратко, особа која није вакцинисана са ИПВ, ДТаП, ХепБ, и Хиб вакцинама, не представља већу опасност за јавност него особа која јесте вакцинисана. Никаква дискриминација није оправдана.

Колико често долази до озбиљних нежељених догађаја од вакцине?

Често се наводи да вакцинација ретко доводи до озбиљних нежељених догађаја. На жалост, ова изјава није подржана од стране науке. Недавна студија обављена у Онтарију у Канади је установила да вакцинација заправо доводи до посете хитним службама код 1 од 168 деце након њиховог 12-месечног заказаног вакцинисања и код 1 од 730 деце након њиховог 18-месечног заказаног вакцинисања.

Када је ризик од нежељених догађаја који захтевају посету хитној служби након вакцинације здраве деце толико очигледно висок, вакцинација мора остати избор родитеља, који разумљиво неће бити вољни да сносе овај ризик како би заштитили своју децу од болести које се генерално сматрају благим, или којима њихова деца можда никада неће бити изложена

Може ли дискриминација породица које се супротстављају вакцинама спречити будућа избијања заразних болести, попут малих богиња?

Научници за истраживање малих богиња су одавно били свесни “парадокса малих богиња.“ Цитирам из чланка Поланда и Џејкобсона (1994) “Неуспех у испуњењу циља елиминације малих богиња: Очигледан парадокс инфекција малим богињама код вакцинисаних особа.“

“Очигледан парадокс је тај да што се стопе имунизације против малих богиња дижу на више нивое код становништва, мале богиње постају болест код имунизованих особа.“

Даље истраживање је утврдило да иза “парадокса малих богиња“ стоји део становнишва које слабо реагује на вакцине. Они слабо реагују на прву дозу вакцине против малих богиња. Ови појединци затим успостављају слаб имунолошки одговор на накнадну ревакцинацију и брзо се враћају међу оне “подложне“ у року од 2-5 година, упркос томе што су у потпуности вакцинисани.

Ревакцинација не може исправити слабо реаговање: чини се да је то имуно-генетска особина. Проценат деце која слабо реагују на вакцину је процењен на 4,7% у САД.

Студије о епидемијама малих богиња у Квебеку у Канади, и Кини, потврђују да се епидемије малих богиња још увек дешавају, чак и када је повиновање вакцинацији на највишим нивоима (95-97% или чак 99%).

То је због тога што чак и код оних који добро реагују на вакцине, антитела изазвана вакцинама временом нестају. Имунитет изазван вакцинама није једнак животном имунитету који се добија након природног излагања.
Документовано је да су и вакцинисане особе које добију мале богиње заразне. Заправо, две велике епидемије малих богиња 2011. године (у Квебеку у Канади и Њујорку) су изазване од стране претходно вакцинисаних појединаца.
Све у свему, ови подаци чине очигледним да је елиминација изузимања вакцинације, које ионако тренутно користи само мали проценат породица, неће решити проблем поновног избијања болести, нити ће спречити поновно доношење и епидемије претходно елиминисаних болести.

Да ли је дискриминација оних који се противе вакцинама једино практично решење?

Највећи број случајева малих богиња у недавним епидемија у САД (укључујући и недавну појаву у Дизниленду) се појавио код одраслих и веома малих беба, док су се у добу пре вакцинације мале богиње дешавале углавном у доби између 1 и 15 година.

Природно излагање малим богињама доводи до доживотног имунитета на поновну инфекцију, док имунитет изазван вакцином нестаје с временом, остављајући одрасле незаштићене. Мале богиње су опасније за новорођенчад и одрасле особе него за школску децу.

Упркос великим шансама за излагање у периоду пре вакцинације, мале богиње се практично никада нису дешавале код беба много млађих од једне године због преноса робусног имунитета од мајке. Рањивост веома малих беба на мале бодиње данас је директан исход пролонгиране кампање масовне вакцинације у прошлости, током које њихове мајке, које су и саме вакцинисане у свом детињству, нису могле природно да проживе мале богиње у безбедном школском добу и успоставе доживотни имунитет који би такође пренеле на своје бебе и заштитиле их од богиња у првој години живота.

Срећом, терапеутска резерва постоји да би имитирала сада еродиран имунитет мајке. Бебе, као и други угрожени или имунолошки оштећене особе, имају право да приме имуноглобин, мера за потенцијално спашавање живота која снабдева антитела усмерена против вируса како би спречили или ублажили болест приликом излагања.

Укратко:

1) због карактеристика савремених вакцина, невакцинисани појединци не представљају већи ризик за преношење полио вируса, дифтерије, великог кашља и бројних Х. инфлуензае бактерија које нису тип Б, у односу на вакцинисане појединце, невакцинисани појединци практично не представљају никакву опасност за пренос хепатитиса Б у школском окружењу, а тетанус уопште није преносив;

2) постоји значајно повећан ризик од посете хитним службама након вакцинације у детињству, што потврђује да вакцинација није без ризика;

3) епидемија малих богиња се не може у потпуности спречити, чак и ако постоји готово савршена сагласност; и

4) ефикасна метода спречавања малих богиња и других вирусних болести код беба које нису примиле вакцину и код имунолошки угрожених, је имоглобин који је доступан онима који могу бити изложени овим болестима.

Све у свему, ове четири чињенице јасно стављају до знања да је дискриминација невакцинисане деце у јавним школама потпуно неоснована, јер статус вакцинације оних који се противе вакцинама не представља никакав ризик за јавно здравље.

Искрено ваша,

Тетјана Обуканич, доктор наука

Wебтрибуне.рс

Актуелно

ОВАКО НАС ТРУЈУ! Пијемо млеко које је и до 6 пута рециклирано и прерађено, МИНИСТАРСТВО ЋУТИ!

Да ли сте приметили бројеве на дну паковања млека и да ли сте икада размишљали …

Доц. др Немања Ђукић: Друштвена улога вакцинације

Апстракт: У чланку који слиједи настојимо критички анализирати биополитичку функцију имунизације. Указујући на циљеве имунизације (депопулацију …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons