Интервју

Драгомир Антонић: Није срамота бити Србин

ЕТНОЛОГ Драгомир Антонић деценијама не допушта да мемла обухвати нашу прошлост. Заљубљеник у истину и правду, осам година објављује колумне у “Печату”. Недавно је своје најбоље текстове сабрао у књигу “Кривда и правда” и објавио у кући “Пешић и синови”. На почетку разговора, за “Новости”, открива да ведрим темама покушава Србе да извуче из апатије.

Драгомир Антонић: Није срамота бити Србин– Ово што се данас догађа, дешавало се Србима целог века – каже Антонић. – Нећу да видим оно што је ружно, већ само оно што је лепо, весело и добро. Оно што снагу даје. Ретко сам где у свету видео такву урођену љубазност и осећање за правду, као код Срба. Спремни смо да реагујемо бурно на неправду, чак и ако није нама нанесена и ако то може да нам се обије о главу. Књигу сам насловио по истоименој колумни, у којој се позивам на народну причу о Светом Сави, старцу и правди, а која каже “не узајмљуј зло, јер ће ти се кад-тад вратити”.

* Књига почиње колумном “Зашто Срби не воле да буду Срби?”. Има ли истине у томе?

– Није лако бити Србин. То је чак и Десанка Максимовић написала. Нас су, кроз историју, увек терали да променимо веру. Многи Бошњаци, Босанци, Хрвати, Арбанаси су Срби који су примили име и веру. Добили су материјалне привилегије да не буду Срби.

* Зашто и данас неки Срби не воле то што су Срби?

– На то питање не умем да одговорим. Шта је то тако страшно бити Србин? Популарна је изрека: Није важно шта си, важно је да будеш човек. Као да Србин није човек. Важно је да будеш демократа. Као да Србин није демократа. Треба бити не знам шта, само да не будеш Србин. Проблем је крупнији. То је борба између Ватикана и православља која траје пуних 12 векова. Можемо бити Срби, ако смо римокатоличке вере. Временом је и име постало сметња, а да не говорим о придеву. Придев српски је нешто најгоре што може да ти се припише.

РЕЦЕНЗЕНТ СА ПИЈАЦЕ– НАЈВАЖНИЈИ су ми читаоци – каже Антонић. – Да они неће да читају моје колумне, не бих их ни писао. Важан ми је и “Печат”, који ми је омогућио да их објавим. Рецензију за књигу “Кривда и правда” написала је Татјана Косановић, коју сам упознао као продавачицу на Бајлонијевој пијаци. Испоставило се да је она специјалиста неуролог, да је радила у болници “Драгиша Мишовић”…

* А, српски језик?

– Сада нам изгледа смешно то што је указом српски језик у Црној Гори проглашен црногорским. Али, кроз педесет година, кад неко буде причао као ми данас, рећи ће му да говори глупости. Упитаће га да ли зна откад постоји црногорски језик. Они играју на време. Зато је важно ово што ја радим – чување обичаја и традиције. Морамо да поштујемо туђа верска и национална осећања, али и да чувамо своја. Да због потомака сачувамо свој језик, своје писмо, своју веру, традицију, обичаје…

* Можемо ли да сачувамо ћирилицу?

– Можемо, тако што ћемо да пишемо ћирилицом. Допада ми се иницијатива за увођење додатног пореза за оне фирме чији је назив написан латиничким словима.

Драгомир Антонић: Није срамота бити Србин

* У колумнама објашњавате и како се води битка за душу српског народа и његове обичаје…

– Ватикан покушава од 1054. да нас направи унијатима. Сметамо им зато што смо православни. У том сукобу ми страдамо. Не дамо нашу славу, веру… Ми ником не бранимо да слави имендан, Бајрам. Поштујемо туђе, али чувамо своје. Не смемо да заборавимо ни неолиберални капитализам, који је заснован на потрошњи. Тако су нам наметнули Деда Мраза, а уз њега и куповину поклона. Измислили су Дан заљубљених и ко зна шта још. Мењају нам обичаје. Ноћ вештица се прославља кад ми славимо Светог Луку. Комунисти су нешто слично урадили са првомајским уранком. Некад смо имали ђурђевдански, па онда првомајски, а сад немамо ни један ни други.

* Може ли иједно друштво да опстане без обичаја?

– Не може ни друштво, ни држава. Зашто се измишљају разне параде? Држава има своје празнике, Црква црквене, народ народне. Сад је најјачи удар на црквене и народне.

КАЛЕНДАР ОБИЧАЈА– ПРВИ календар српских народних обичаја објавио сам 1988. године – каже Антонић. – Од тада излази готово сваке године. Увек нешто променим, јер у међувремену откријем нешто ново. И даље табанам по терену. Прошле године сам доста времена провео на Старој планини, на Јеремијином пољу…

* Да ли је “заглупљивање” народа једно од оружја које користе наши непријатељи?

– Кад неког хоћеш да превариш, мораш од њега да направиш овцу. Заглупљују нас уз помоћ телевизије и интернета. Немам ништа против ријалитија. Коме се не свиђа, не мора да гледа. Али, зашто се зову “Задруга” или “Фарма”? Што се, на пример, не зове Светска банка или Монетарни фонд? Све што је везано за село, сад се исмејава. Мора да постоји заштита неких имена. Зашто се оно што је најсветије у Србији, што нас је одржало, данас исмејава? Нико им не брани да измисле име, као, на пример, Минерва, Содома или Гомора, али држава мора да интервенише и каже ова имена су заштићена. Не може се спрдати са Светим Савом.

* Од кога треба да учимо како да поштујемо своје корене?

– Никола Тесла је истицао да му је то што је одрастао у Смиљану, у традиционалној свештеничкој породици, помогло да неке проблеме реши. Није био тиква без корена. Исто су говорили Михајло Пупин и Милутин Миланковић. Сигурно је да ћу да навијам за Новака Ђоковића и да се дивим Емиру Кустурици. Кустурица се вратио православљу, али му то није сметало да постане славан. Наравно да има другачијих примера. Александар Петровић, познат као Шандор Петерфи, се изјаснио да жели да буде мађарски песник. То је његово право и то треба да прихватимо, али не треба да стварамо климу да је срамота бити Србин.

* Недавно сте објавили “Српски народни календар” за 2019. Шта нас чека у овој години?

– Чека нас и даље оно што је Његош написао. Живот јесте борба непрестана. Не смемо се предавати, него се морамо борити. Не можемо се одрећи Косова и Метохије. Да није наше, не би га ни тражили. Било је окупирано и раније, али смо се изборили. Ако попуштамо много и трудимо се да сваком изађемо у сусрет, не значи да ће то неко други поштовати. Једноставно, треба да схватимо да оно што је наше не дамо.

* Шта нам преостаје?

– Веруј у се, у своје кљусе, и у Русе.

Драгана Матовић, Новости.рс

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!