Назвавши је дрском и агресивном, Зоран Ракић, декан Математичког факултета, узбуркао је страсти на седници Сената Универзитета у Београду противећи се предлогу да, после једногодишњег одуговлачења, пресуде да ли ће др Весна Тодорчевић постати редован професор Факултета организационих наука.
Вероватно и није свестан колико је у праву, јер је најбоља српска математичарка млађе генерације још по завршетку чувене Математичке гимназије дрско одлучила да остане у Србији и ту гради научну каријеру, игноришући светске шансе. Пркосно, стрпљиво, чекала је да најумније главе у земљи одлуче о њеној судбини, дрзнувши се чак да изложи јавности све каменчиће који су је успут спотицали. Баш тим јавним излагањем „прљавог веша” академске заједнице начинила је преседан у њиховим аутономијом заштићеним круговима, једнако раритетан као што је зелено светло које је добила за професорско звање на математичкој катедри ФОН-а, упркос претходном изрицању два климава, али негативна мишљења.
Не крије да је управо њена математика научила свему што јој је потребно – да буде стрпљива, поверљива, упорна и веома тврдоглава. Прави математичари су, истиче, лудо храбри и имају невероватну веру у лепоту те науке. Она је доказује повезивањем с музиком и учи студенте како да препознају сличне мелодије уз помоћ математике. Сматра да су неспутани математичари немерљиво драгоцени за овај свет, да без њих нема напретка, као што не би било рачунара, на пример.
Професорка, која 30 одсто радног времена проводи у Српској академији наука и уметности, у свету ће остати позната по томе што је спојила београдску са финском школом математике својим докторатом у области виших димензија простора. Познати фински математичар Мати Воринен јој је коментор у раду, којим је спојила мушку са женском страном математике, односно анализу као тврду и најстарију грану, с геометријом, која је лепршавија страна науке.
Таква је и Весна Тодорчевић, у послу сурово самоуверена и упорна, а у животу заљубљеник у истраживање нових светова, култура, језика, обичаја. Све је то обелоданила у путописима азијској трилогији: Индија, Узбекистан и Јапан, којој је онда додала и Иран. На путовања не креће без омиљеног дела „Дуже од века траје дан” Цингиза Ајтматова, а љубав према уметности умало је није одвукла од науке, када је из гимназије отишла на пријемни на Факултет драмских уметности, где је „за длаку” промашила глумачку каријеру.
Нашла се, ипак, у француском документарцу о Седрику Виланију, чувеном математичару, миљенику француског председника Емануела Макрона. Успела је да га доведе у Србију, што није пошло за руком ни француском амбасадору. Једнако је дрско згодна за неког ко је залуђен науком. А дрска је и према белој куги у Србији, јер је срећно удата и мајка троје деце.
Аутор: Драгана Јокић-Стаменковић, Политика.рс
Карикатура: Д. Стојановић
