Александар Вучић је искористио највећу трагедију у историји Србије као оправдање за додатну репресију над народом. Осим одузимања регистрованог и нелегалног наоружања, власт припрема промене неколико закона, којима се штите људска и права детета. Смањење кривичне одговорности деце са 14 на 12 година може да омогући педофилима лакшу одбрану пред судом. По налогу полиције, просветни радници праве спискове неподобних ђака, који се истичу сумњивим понашањем. Власт прави и спискове грађана који не желе да донирају органе после смрти. Уплашени Вучић слути да долази крај његовој диктатури, па појачава тортуру над народом како би бар на неко време одложио пад с власти и суочавање с правдом. О овоме пише заменик главног уредника Магазина Таблид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Пише: Предраг Поповић
За талас насиља, који разара Србију, најодговорнија је власт Српске напредне странке, на челу са Александром Вучићем. Власт, која је створила проблем, не може да га реши. Уместо смиривања тензија, Вучић појачава терор над грађанима. Два масакра, у којима је угашено 18 младих живота, владар је искористио да наметне неколико законских решења, која ће нанети трајну штету целом друштву, нарочито деци и родитељима.
Вучић је иницирао десет мера, којима се, тобоже, спречава ширење насиља. Главни предлози се односе на разоружавање народа, смањење прага кривичне одговорности деце и увођење цензуре на интернету. За све репресивне мере добио је подршку Сједињених Америчких Држава и Европске уније, које су одмах понудиле логистичку и финансијску помоћ за њихово спровођење. Сваким тзв. решењем суспендују се значајни делови идеја из корупса људских права. Осим тога, сва су потпуно бесмислена, ни на који начин не могу да спрече извршење тешких кривичних дела. Једину корист од њих има режим Александра Вучића.
Свестан незадовољства народа, Вучић је одлучио да покрене акцију одузимања оружја, регистрованог и нелегалног. Као да је то предуслов за смањење насиља и спречавање трагедија попут оних које су се догодиле у београдској огледној школи „Владислав Рибникар“ и у Младеновцу, Вучић представља разоружање народа. Према његовим речима, власт ће увести двогодишњи мораторијум на издавање нових дозвола за поседовање оружја, а у року од шест месеци полиција ће одузети 80 одсто наоружања којим располажу грађани. Вучић је одлучио да у Србији не сме да буде више од 40.000 оружја у поседу грађана. Та процена нема везе ни са законима, људским правима и здравим разумом. Вучић није објаснио критеријуме на основу којих ће само 40.000 људи имати право да поседује оружје. Шта ако 100.000 грађана задовољава законом предвиђене услове? Како ће власт проценити ко од њих, иако му то закон дозвољава, не сме да буде наоружан? Да ли ће право на поседовање и ношење оружја добити само чланови Српске напредне странке?
Власт ће од грађана одузети легално добијено ватрено оружје, ловачко, спортско, па и трофејно и оно које им је остало након смрти власника. Министарство унутрашњих послова је позвало народ на предају оружја, муниције и експлозивних средстава. За оружје, које им је остало у наследству, грађани ће добити потврде, како би се спречиле евентуалне злоупотребе до окончања оставинског поступка на коме ће се одредити следећи власник. Грађани до 8. јуна могу да предају и нелегално оружје. Ако то, у том року, ураде добровољно, неће кривично одговарати и не морају доказивати његово порекло. „Позивамо грађане који поседују нелегално оружје да се одазову овом позиву, обрате најближој полицијској станици и предају оружје за које немају исправе. Тај позив се одмоси на све врсте оружја, аутоматско као и свако друго оружје, минско-експлозивна средства, делове за оружје и муницију коју су противправно држали. Грађани нерегистровано оружје могу предати без напуштања свог дома, позивом најближој полицијској станици, која ће упутити патролу на дату адресу и оружје преузети. Грађани приликом предаје нису у обавези да се легитимишу“, каже Јелена Лакићевић, начелник Одељења за оружје и Управе за управне послове МУП-а Србије. Супротно тим тврдњама, у медијима су се већ огласили грађани који су полицији предали нелегално оружје, а притом су морали да дају своје личне податке.
Два масакра, која су се десила почетком маја, власт је искористила за покретање акције разоружавања народа. Прво масовно убиство, у основној школи „Владислав Рибникар“ извршио је 13-годишњи Коста Кецмановић пиштољима који су уредно регистровани на име његовог оца Владимира Кецмановића. Дакле, злочин је извршен легалним оружјем, које је дечак нелегано употребио. Друго масовно убиство извршио је 21-годишњи Урош Блажић нелегалном аутоматском пушком. У оба случаја оружјем су располагали појединци који за то нису имали дозволе. Ипак, Вучић сматра да ће будуће трагедије бити спречене ако се одузме оружје људима који за то имају регуларне дозволе. На те нелогичности указује и Иван Урошевић, инструктор стрељаштва, који се више од 30 година бави едукацијом и обуком за безбедно руковање ватреним оружјем.
– Одузимање легалног наоружања је погрешно и контрапродуктивно. У Енглеској је, пре двадесетак година, извршен злочин у једној основној школи. Држава је откупила све кратке цеви, које су биле у власништву грађана. Данас Лондон има исту стопу убистава и насилних злочина као и Њујорк, где је дозвољено поседовање оружја. Проблем није решен. Није решен зато што проблем није створило оружје, него нормализација насиља. У Србији већ 20 година перманентно пада број оружја у легалном и илегалном поседу. Сада десет пута више људи страда од ватреног оружја у случајним инцидентима, него у намерним злочинима. Приступ обуци и едукацији је знатно тежи него раније, а у томе је замка потпуне забране. Доћи ћемо у ситуацију да, за пет или десет година, ниво општег криминалитета буде веће, као и број несрећа са илегалним ватреним оружјем – каже Урошевић.
Адвокат Мирослав Живковић свој став да је разоружавање грађана контрапродуктивно илуструје примерима из других држава. Мексико је забранио поседовање оружја, а тамо је највећ стопа криминала и највећи број кривичних дела извршених ватреним оружјем. Супротно томе, у Швајцаркој сви грађани, који су прошли војну обуку, добијају у власништво оружје. Сви су наоружани, а број злочина уз употребу ватреног оружја је сведен на минимум.
– Преко 90 одсто кривичних дела у Србији извршено је употребом илегалног оружја. Ипак, сада се власници оружја представљају као криминалци. То је забрињавајући ниво незнања. Наш Закон о оружју и муницији је међу најригорознијима у Европи. Власници оружја су најдисциплинованији грађани. Они знају да због било каквог преступа, па макар то била свађа у саобраћају или са комшијом, могу да остану без оружја. Зато се власници плаше сваког сукоба и воде изузетно дисциплинован живот. Власт доноси одлуке на штету власника оружја на основу неистинитих података. У акцији разоружавања грађана Србије учествује европска невладина организација за контролу малокалибарског и лаког оружја у Источној и Југоисточној Европи СЕЕСАЦ. Та невладина организација је објавила лаж да је Србија трећа у свету по броју оружја у поседу грађана. Та лаж је употребљена као оправдање за разоружавање Србије. Зашто уопште имамо државне институције ако одлуке доносе стране НВО? Чему држава, чему Влада кад немамо суверенитет? – каже Живковић.
Невладина организација СЕЕСАЦ ради у оквиру програма Уједињених нација и Савета за регионалну сарадњу, а има финансијску и другу подршку Сједињених Америчких Држава, Европске уније, Немачке, Норвешке, Словачке, Шведске, Холандије и Велике Британије. СЕЕСАЦ је у Србији активна од 2002. године. Осим клиринга за контролу оружја, та НВО се бави унапређењем родне равноправности и реформама у сектору безбедности. Осим саветодавне подршке у стандардизацији процедура, СЕЕСАЦ је, у сарадњи с локалним владама земаља Западног Балкана, учествовао у уништавању 342.000 комада оружја и 24 магацина наоружања и муниције.
– О разоружању не треба да одлучују стране невладине организације, него српски народ на референдуму – каже адвокат Живковић.
Он је указао на политичку позадину одлуке о разоружању и подсетио да је исту акцију 1938. године спровео Адолф Хитлер, који је одузео оружје Јеврејима уз обећање да то ради за њихово добро, због њихове безбедности. На исти начин је 1941. Независна Држава Хрватска разоружала Јевреје и Србе. Поглавник Анте Павелић је позвао „све Жидове и Србе да предају све оружје (и ловачке сачмарице) које посједују на темељу оружаног листа или без њега“. Зашто је спроведено разоружавање Јевреја и Срба видело се у Јасеновцу и другим стратиштима.
Др Владимир Вулетић, професор београдског Правног факултета, недавно је у интервјуу за канал Славија Инфо, указао и на први покушај једног српског владара да разоруча свој народ.
– Став да није крив убица него оружје којим је убиство извршено потиче из времена дивљаштва, из предкласичног периода римског права. И сада такав примитивни мозак закључује да су деца у основној школи погинула од пиштоља, па морамо да свима одузмемо пиштоље. Таква срамна акција је последњи пут покренута 1883. године. Две године раније, тадашњи краљ Милан Обреновић је потписао тзв. Тајну конвенцију, којом је српске државне и националне интересе подредио интересима Аустроугарске. Краљ Милан се одрекао права на Косово и Метохију и Босну и Херцеговину. Став народа према том издајничком чину је био толико негативан да је једна жена покушала да изврши атентат на њега. Узела је пиштољ, пришла му на једној паради и покушала да га убије. Није успела, али то је толико забринуло краља Милана да је од народа захтевао да преда оружје. Резултат тога је била Тимочка буна, највећа побуна српског народа против свог владара. Буна је угушена у крви, али тада је постало јасно да проблем није у оружју, него у владарима. И сада нам владар каже да морамо да предамо оружје. Неће успети да разоружа народ, кажем вам. Народ неће дозволити да га неки Коста Кецмановић или Урош Блажић убија на кућном прагу. Народ зна да није проблем у оружју, него у систему вредности. Какав је наш систем вредности види се по томе да Кристијан Голубовић, преживели јунак филма „Видимо се у читуљи“ у основној школи снима спот са насловом „Ваш омиљени професор“. Нажалост, на то ћути већина професора Београдског универзитета. То је проблем, а не оружје – каже Вулетић.
На то указује и др Слободан Рељић, који каже да логика по којој ће се насиље спречити одузимањем оружја иста као кад би се рекло да за немачке концентрационе логоре нису криви Хитлер, Химлер, управници, стражари и војници у логорима, него бодљикава жица. Да, жица је спречавала жртве да побегну, али за злочине над њима су криви конкретни људи. Тако је и са убиствима ватреним оружјем.
За насиље, које годинама шири Србијом, Вучић је одлучио да казни поштене и одговорне власнике оружја, који поштују закон. Нема сумње да ће од примене ових репресивних мера бити поштеђени одређени појединци и групе. Закон о оружју и муницији забрањује поседовање оружја лицима која су кривично осуђивана. Вучићев кум Петар Панић је осуђиван на затворску и остале казне, а несметано располаже арсеналом најскупљих и најмодернијих снајперских пушака. Панићев налог на Фејсбуку пун је фотографијама на којима он позира поред животиња које је убио на ловиштима широм региона. Због тога су поднете кривичне пријаве против Панића и Вучића, који га штити злоупотребом службеног положаја, али тужилаштво није смело да реагује. Попут Панића, власт Српске напредне странке не може и не сме да разоружа Звонка Веселиновића, Милана Радоичића и припаднике њиховог клана, баш као што годинама ништа није предузимала против организоване криминалне групе Вељка Беливука и Марка Миљковића.
У промоцији акције разоружавања Србије, Вучић се хвали како је за првих десет дана одузето или добровољно предато око 20.000 комада цеви. Не каже колико је нелегалног оружја заплењено у Бујановцу, Прешеву, Новом Пазару или Сјеници. Тамо српска полиција не залази. Зарад очувања Вучићеве сарадње с политичким представницима Албанаца и Бошњака, рестриктивне мере се неће спроводити над њима. Уместо тога, полиција одузима оружје грађанима из Суботице, Шида и осталих пограничних места у Војводини. Локално становништво из тих крајева, забринуто због миграната, који се наоружани крећу, биће присиљено да крши закон, да скрива нелегално оружје, које им је неопходно за одбрану себе и својих породица.
Осим на оружје, Вучић је ударио и на породице. Да би са себе збацио одговорност за ширење насиља, председник Српске напредне странке је оптужио родитеље и просветаре да запостављају ђаке и не санкционишу њихово хулиганско понашање. После серије најава да ће власт појачати контролу рада наставника и школских психолога и педагога, под изговором да „спроводе појачане мере безбедности“ неколико полицијских управа је од локалних школа захтевало да направе спискове „сумњивих ученика“, односно деце која су жртве вршњачког насиља или су асоцијална, склона насиљу и тучама. Захтев су добили директори школа у Ужицу, Кикинди, Зрењанину, Бајиној Башти, Пожеги, Ариљу и још неколико места. Подаци о ученицима, које поседују школски педагози и психијатри, законом су дефинисани као тајна, па су све школе одбиле да их доставе полицији.
Кад је полицијска акција пропала, Министарство унутрашњих послова се извинило грађанима због дописа са захтево за прављење спискова неподобне деце.
– Ти дописи су мотивисани добрим намерама, али несмотрено дефинисани. Налог за прављење спискова није стигао из МУП-а, али то је била жеља одређених полицијских службеника да ураде све што је у њиховој моћи да се безбедност ученика и наставника подигне на што виши ниво. Полицијске управе, које су послале школама те дописе, направиле су несмотрен потез тиме што су тражиле да се доставе подаци за које МУП нема овлашћења да их прибавља. Желим да се извиним свима који су се осетили узнемирено због оваквог дописа и да им поручим да немају обавезу да на њега одговарају, нити ће овакви дописи више стизати било којој школској управи – рекао је Жељко Бркић, државни секретар у Министарству унутрашњих послова.
У Независном синдикату просветних радника Србије кажу да полиција није само послала захтев, него су њени службеници долазили у школе и од наставника тражили да „припреме списак ученика за које процењују да су у ризику од насиља, било да су оштећени, односно жртве или извршиоци насиља“. Друштво психолога Србије је пренело саопштење Одељења за психологију Филозофског факултета у Београду у коме се истиче да је тај „арбитрарни критеријум, који је уједно и у супротности са законом управе школа, стручне службе и наставнике ставља у крајње неадекватан и потенцијално опасан положај. Стигматизација било које групе ученика увек је контрапродуктивна и води у продубљивање проблема, а не ка његовом решавању. Репресивне и издвајајуће мере нарушавају сигурност школског окружења, а повратак поверења у сигурност школског окружења мора бити приоритет целе заједнице у наредном периоду.“ Реаговао је и Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, који је саопштио да је без одлагања спровео поступак ванредног надзора рада министарстава надлежних за просвету и унутрашње послове. Ниједна од тих институција, од полиције и Повереника до струковних удружења, није реаговала кад је Вучић јавно, на конференцији за медије, читао податке из здравственог картона малолетног Косте Кецмановића.
Вучић је искористио злочин у основној школи „Рибникар“ да угорзи сву децу у Србији. На основу процене, која се засад заснива искључиво на личном утиску, да је Кецмановић извршио масовно убиство јер је знао да неће кривично одговарати, пошто има 13 година. Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица ослобађа од кривичне одговорности лица старости до 14 година. Због тога је Вучић, као једну од најзначајнијих мера, које би требало да спрече ширење насиља, предложио промену законског решења, којим би се старосна граница за кривично гоњење спустила са 14 на 12 година.
– Данас су деца од 12 година полно зрела и свесна последица својих поступака – рекао је Вучић, образлажући свој предлог.
Влада Републике Србије је већ почела припреме измене и допуне Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела, као и сета других закона, који морају да буду усклађени. Између остало, промене које је иницирао Вучић подразумевају и смањење границе за одређивање тзв. узраста сексуалне сагласности. Том фразом означава се минимална старосна граница по којој се особа сматра законски способном за ступање у добровољне сексуалне односе. Узраст сексуалне сагласности у свим европским државама је одређен испод границе пунолетства. У већини земаља је декриминализован секс са малолетницима изнад 14 година.
Према важећем Закону, старосна граница за пристанак малолетних лица на секс одређена је на 14 година, као и за кривичну одговорност. Следствено томе, на Вучићев захтев убудуће ће бити дозвољен секс и са децом од 12 година. Управо да би отклонио све недоумице, Вучић је поменуо да су „деца од 12 година полно зрела“. Та измена подиже праг толеранције према педофилима, који ће моћи да се опуштеније упуштају у полне односе са дванаестогодишњом децом.
Тужиоци, судије, професори права и остали правници избегавају да се изјасне о Вучићевом педофилском предлогу. Међутим, има и оних који подржавају тај предлог, као што је адвокатица Зора Добричанин Никодијевић, која сматра да би старосну границу за утврђивање кривичне одговорности требало потпуно укинути. С обзиром да се, у складу с Кривичним закоником Републике Србије, кривична одговорност утврђује на основу тога што је осумњичено или окривљено лице „могло да схвати значај свог дела и управља својим поступцима, да је свесно свог дела и да је хтело његово извршење“, произилази да би и деца „свесно“ пристајала на секс са педофилима.
Уз разоружавање грађана и заштите педофила, Вучић је масовне злочине с почетка маја искористио и за припрему ширења инфомативног мрака на интернет. Вучић је под контролу ставио већину медија у Србији, који као стронцијум, невидљиво и смртоносно, трују јавност. На његову жалост, није успео да спречи ширење истине по друштвеним мрежама. Узалуд Тужилаштво за високотехнолошки криминал и бројне судије прогоне, хапсе и осуђују грађане који на Фејсбуку и Твитеру објављују доказе криминала и корупције под окриљем СНС-а. Да би угушила ту врсту слободе, власт користи сваку прилику да процесуира и кажњава људе, представљајући њихове псовке и увреде на рачун Вучића и чланова његове породице као угрожавање њихове безбедности или позиве на насилно свргавање с власти. Осим осветничког задовољства због тортуре над неподобним појединцима, Вучић није имао другу, много озбиљнију корист, није успео да окупира друштвене мреже. Узалуд Тужилаштво за високотехнолошки криминал, узалуд подобне судије и десетине хиљада напредњачких ботова, истина о Вучићу се и даље шири интернетом.
Да би прикрио намере да цензурише Твитер, као базу отпора диктатури, Вучић је као основну мету изабрао друштвену мрежу Тик Ток. Позив на забрану Тик Тока образложио је потребом да се малолетници заштите од утицаја насилних садржаја на тој мрежи. Вучић тврди да деца више не гледају телевизију, све што их занима прате на интернету, односно на друштвеним мрежама. Наравно, није рекао да на интернету пажњу деце и омладинаца највише привлаче кратки исечци из „Задруге“ и сличних програма на телевизијама Пинк и Хепи. Поред насиља с напредњачких телевизија, на Тик Току има највише клипова у којима несташне клинке показују гола дупета, баш у пинкоидном стилу. Осим разгаћених тинејџерки и сличних егзибициониста, на тој мрежи пажњу привлачи и Горан Весић. Он, засад, не промовише свој сексепил, него политичке перверзије.
Вучић је на политичком лешинарењу, још из времена кад је био радикалски ратни хушкач, стекао све што има. Туђи животи су увек били репроматеријал у његовој фабрици лажи и превара. Данас су то угашени животи деце из „Рибникара“ и младих људи из младеновачких села. На њиховим гробовима Вучић гради нову одбрамбену стратегију, за коју се нада да ће му продужити боравак на власти. Сви нормални грађани знају да је Вучић најодговорнији за ширење насиља Србијом. То зна и Вучић, зато, уплашен, разоружава народ и подрива традиционалне породичне вредности. Такође, Вучић зна да у томе неће успети, али не одустаје од намере да нанесе што већу штету држави и народу, а све само зарад тога да бар привремено одложи пад с власти и суочавање с правдом.
