ОД самозваног ДОС-овог „Доситеја“ Гаше Кнежевића до данас траје (осим часног, и кратког, министровања проф. др Љиљане Чолић) разградња српске просвете.
После Гашиних „школигрица“, „руку у тесту“ и идеје да ученици мрзе професоре зато што не седе у кругу, него један иза другог, дошли смо до новог министра просвете, г. Младена Шарчевића, за кога и даље верујемо да му за министарско место није једина квалификација то што је син премијера Вучића похађао његову приватну школу.
Управо зато што смо веровали у његову стручност, запањени смо интервјуом надахнутим духом Гашиних реформи (који је дао „Политици“ 31. августа 2016), па му постављамо следећа питања:
1. Пошто је најавио да ће „сви родитељи“ оцењивати рад просветара, какве су њихове стручне квалификације за то ако знамо да велики број родитеља има као главни циљ повећање оцена своје деце без обзира на знање које су стекли?
2. Зашто је Национални просветни савет назвао „лоби телом“ ако је он законски уобличен као стручно тело представника просветних установа које имају значај на нивоу Србије?
3. Зашто тврди да техничко и информатичко образовање у школи може бити сведено на предмет који се зове дизајн, ако и у информатици и у техничком васпитању има много елемената који нису пуко „дизајнирање“?
4. Зашто избегава да каже да садашња инспекција у просвети није стручна, то јест да се не обавља предметни надзор, него је реч само о праћењу школске администрације? Зар није логично да се у просвету врате надзорници који и сами предају предмет чију наставу контролишу, и који су кадри да изведу угледни час и покажу како се то ради?
5. Зашто су прошли сви разумни рокови за доношење измена и допуна Закона о основама система образовања и васпитања?
6. Зашто се сваке године мењају правила образовног система једностраним одлукама министара, при чему се уопште не води рачуна о чињеници да образовање треба да буде стабилан систем за који је заинтересован највећи број грађана?
7. Зашто су плате просветних радника Србије најниже на Балкану?
(саопштење Српског покрета Двери)
