Да држава БиХ не брине довољно за своје грађане показује и пример двоструког рањавања џихадлије Бајре Икановића у сиријским беспућима. Отишао човек да помогне у рушењу диктатора Башара ал Асада и тамо умало изгубио главу, а за све, по обичају, прво сазнали новинари. Где се тренутно налази, није познато. Могуће је да негде у Сирији рањен крвари, док се његова матична држава чешља и не помишља да потегне дипломатско-конзуларне везе да га извуче из ратне зоне и збрине на сигурно. А можда се у властитој режији вратио на начин на који је и отишао.
Могуће је да државним органима пак Икановићев одлазак у Сирију и није толико споран. Ако су могле стотине муџахедина и других криминалаца из Јемена, Сирије, Авганистана и Саудијске Арабије да овде почетком деведесетих секу главе и халачу у борби за Алаха против Влаха, онда није проблем ни да се направи узвратна посета и успут ратује за Алаха против Асада. Побуњеницима у Сирији вазда треба усијаних глава и интернет-џихадлија као што је Бајро, а поверење у такве ратнике је веће ако долазе из пријатељске Босне.
Познато је да је Бајро Икановић био део историјског правосудног процеса у овој земљи у којем је први пут једна екстремистичка група осуђена за тероризам. Као помагач у групи коју је предводио дански држављанин и још једна усијана глава Мирсад Бекташевић, Икановић је осуђен на четири године затвора јер је учествовао у планирању терористичких напада на циљеве у БиХ и у Западној Европи, све са намером да се убеде Американци да напусте Ирак и Авганистан. Имао је, видљиво је, млади Икановић увек осећаја за “браћу” на Блиском истоку.
Дакле, Икановића четири године затвора нису опаметиле. Питање је да ли би га и десет година преваспитало, али да му је Суд БиХ одрезао толику казну, сасвим сигурно он не би био рањен у Сирији овог пролећа. На тај начин би га његова држава најбоље заштитила. На несрећу, године иза нас су у судницама те назовидржавне правосудне институције изнедриле још неколико потенцијалних Икановића. Да ли ће три-четири године затвора које су добиле неугледне вехабије из Рустемпашићеве групе бити довољне да их одврате од идеје да нападају католичке цркве по ФБиХ? Тешко! Да ли ће неко од њих да заврши у Сирији или неком новом џихаду и да ли ће тамо имати, по њиховим критеријумима, више среће од Икановића па скончати у борби за веру? Уопште није немогуће. Шта треба да се деси да безбедносне и правосудне институције у овој земљи коначно прогледају и признају да проблем постоји?
Напад на Амбасаду САД није био довољан да се крене у коначни обрачун, иако је оном несрећном Мевлиду Јашаревићу одрезана, за наше услове, огромна казна. Да то није никаква превентива, говори и чињеница да Нусрет Имамовић несметано проповеда по Маочи, а онај лудак сече гениталије жени у Дубници код Калесије. Сваки нови дан затварања очију, такве ликове чини јачим. А кад довољно ојачају, Икановић и њему слични неће морати да иду у Сирију да се боре за Алаха, јер ће џихад имати у властитом дворишту.
Жарко Марковић
Прессрс.ба – Бања Лука
