При задржавању овог темпа производње интерконтиненталних балистичких ракета (ИБР) „Јарс” (по 24 годишње) и увођења у наоружање свих 8, државним програмом планираних, подморница 955 „Бореј” (са опремањем сваке пуним борбеним арсеналом) до 2020. године – Русија ће располагати следећим савременим ракетама: 78 ИБР „Топољ-М”, око 210 РС-24 „Јарс”, и 128 ИБР „Булава”
С обзиром да ће сваки „Јарс” бити опремљен са по три бојеве главе, сви ови носачи нуклеарних бомби биће у стању да понесу до 1476 бојевих глава – што је довољно (заједно са стратешким бомбардерима, који их такође носе) за пуну модернизацију стратешких нуклеарних снага
Американци су забринути јер већ дуго не производе ИБР: њихова главна копнена ракета MinutemanIII не производи се од 1978. године (најмлађа ракета има -37 година), а поморска TridentIIC – од 2007. године (најмлађа има већ 8 година). А никакви конкретни планови за обанављање производње, или развој нових ИБР у САД не постоје, иако рок трајања Minuteman, који је неколико пута пута продужаван након модернизације, истиче 2020. године. А то значи да САД могу остати без способних копнених стратешких нуклеарних снага, управо у тренутку када Руска Федерација заврши комплетну модернизацију
„Пријатељске разговоре” САД, по правилу, не разумеју – само реална непосредна претња их може натерати на компромисно решење. Руски одговор на такве акције мора бити изузетно жесток – укључујући и претње превентивним уништавањем пројектила распоређених у Европи. У прошлости, СССР и САД су до консензуса долазили, по правилу, само преко криза типа Карипске
МЕЂУНАРОДНИ војно-технички форум „Армија-2015” изазвао је комешање широм света већ на дан отварања, истина, не због неког посебног занимања за дневни ред, излагања, итд. већ због говора председника Русије Владимира Путина.
Он је саопштио да ће током 2015. године Оружане снаге Руске Федерације добити више од 40 интерконтиненталних балистичких ракета (ИБР) способних да пробију било који систем противракетне одбране (ПРО).
На реакцију западних политичара није требало дуго чекати: амерички државни секретар Џон Кери изразио је забринутост због ове изјаве, а генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг је чак назвао неприхватљивом и опасном ту најаву јачања нуклеарних снага Русије, и поставио Исламску државу и РФ у ред главних претњи Северноатлантској алијанси.
Бела кућа је, преко изјаве представника Џоша Ернеста, назвала такву позицију „непотребном и неконструктивном”, па још и изразила сумњу у изводљивост тих планова услед економских тешкоћа Русије због уведених економских санкција. Он такође није искључио могућност предузимања одређених мера које би биле одговор на руску активност.
За неискусног читаоца, све наведено може изгледати као сасвим адекватна реакција на неочекивану, наизглед агресивну, изјаву бившег противника из времена Хладног рата. Међутим, ситуација је у суштини сасвим другачија – због тога је потребно дубље истражити проблем.
Наши западни „партнери” су одговорили на изјаву да Русија за годину дана производи 40 ИБР веома оштро, као да су за то чули први пут. У ствари, још 2014. године су стратешке нуклеарне снаге Русије добиле 38 ИБР, од којих су 22 биле најновије РС-24 „Јарс” у мобилној и шахтној варијанти, а 16 – Р-30 „Булава”, којима је наоружана нуклеарна подморница „Јуриј Долгоруки” из пројекта 955 „Бореј”.
О овоме се више пута говорило на званичном нивоу, као и о плановима за производњу 2015. године који се нису много променили: ове године је планирана производња две ИБР „Јарс” више него прошле.
Темпо производње нових ИБР знатно порастао од 2011. године, када се почело са производњом по 12 или више РС-24 годишње.
Пре тога, од 1997. до 2011. године, нуклеарне снаге Русије су добиле 78 ИБР „Топољ-М”, опремљених, за разлику од “Јарса” који има 3 или 4 бојеве главе (према различитим изворима), једном бојевом главом: то јест, у просеку, не више од 6-7 ракета годишње.
Посебна пажња у државном програму наоружања до 2020. године поклоњена је развоју стратешких нуклеарних снага, због неколико фактора:
1. Постепененог истека рока трајања совјетских ракета (на чврсто гориво) носача бомби „Топољ”, на течно гориво УР-100Н (до 6 бојевих глава на пројектилу) и Р-36 М² „Војвода” (до 10 бојевих глава на носачу). До 2020. године, лавовски део ових ракета ће се наћи у незавидном стању.
2. Повлачење САД из споразума о ограничавању система противракетне одбране и стварања ЕвроПРО. Управо због тога су важан задатак постали развој и производња нових ИБР, способних да пробију перспективне системе ПРО на различите начине: сраћивањем активног дела лета (најкритичнији тренутак за ракету), употребом специјалне заштите, усавршавањем радиоелектронског ратовања, бољим маневрисањем бојевих глава на завршном делу путање итд.
3. Неопходости стварање ракетног наоружања за нове подморнице пројекта 955 „Бореј” које би требало да буду основа стратешке подводне флоте Русије дуги низ година. На свакој таквој подмориници налази се 16 ИБР „Булава”, од којих свака може да понесе до шест нуклеарних глава индивидуалног навођења.
Дакле, пред Русијом је конкрента и хитна потреба модернизације стратешких нуклеарних снага, која је чак и без освртања на акције Сједињених Држава, од виталног значаја. Према договору Старт-3 – САД и Русија су обавезне да имају не више од по 1550 распоређених нуклеарних бојевих глава и не више од 700 њихових носача.
При задржавању овог темпа производње ИБР „Јарс” (по 24 годишње) и увођења у наоружање свих 8, државним програмом планираних, подморница 955 „Бореј” (са опремањем сваке пуним борбеним арсеналом) до 2020. године Русија ће располагати следећим савременим ракетама: 78 ИБР „Топољ-М”, око 210 РС-24 „Јарс”, и 128 ИБР „Булава”.
С обзиром да ће сваки „Јарс” бити опремљен са по три бојеве главе, сви ови носачи нуклеарних бомби биће у стању да понесу до 1476 бојевих глава – што је довољно за пуну модернизацију стратешких нуклеарних снага (не треба заборавити стратешке бомбардере, који такође носе нуклеарне бојеве главе).
Ова рачуница је, наравно, груба јер не узима у обзир нове лаке ИБР РС-26 „Рубеж” које ускоро улазе у наоружање, а способне су за дејства и на средњим дистанцама (мање од 5500 км), а и тешке ракете „Сармат” на течно гориво, које би требало да уђу у наоружање до 2020. Године.
Додати треба и ИБР „Лајнер”, којом се планира преоружавање подморница 667БДРМ „Делфин” и 667БДР „Каљмар”.
Све ово указује да се модернизација стратешких снага Русије изводи оптималним темпом, али да у томе нема размера које би требало да буду разлог суштинске забринутости Американаца.
За њихову забринутост постоје два главна разлога:
1. Врло је вероватно да су наши „заклети пријатељи” с ентузијазмом чекали тренутак када ће нашим стратешким снагама истећи рок трајања: овај сценарио није изгледао тако нереалан пре 10 година. Промена ситуације очигледно не изазива одушевљење у САД и НАТО. Поготово што сами Американци већ дуго не производе ИБР: главна копнена ракета MinutemanIII не производи се од 1978. године (најмлађа ракета има -37 година), а поморска TridentIIC – од 2007. године (најмлађа ракета има већ 8 година). Занимљиво је, да никакви конкретни планови за обанављање производње, или развој нових ИБР у САД не постоје, иако рок трајања Minuteman, који је неколико пута пута продужаван након модернизације, истиче 2020. године.
У ствари, САД брине то што могу остати без способних копнених стратешких нуклеарних снага, управо у тренутку када Руска Федерација заврши комплетну модернизацију.
2. Информациони рат је у пуном јеку и повод па се не пропусшта ни једна прилика да се још једном укаже на „нуклеарног медведа” који прети цивилизацији. Чињеницу, да је само дан раније објављена информација о размештању америчких оклопних возила у источној Европи, партнери-лицемери су, наравно, заборавили. На крају крајева, војска држава НАТО-а, која по бројном стању четири пута премашује нашу, све више се концентрише на руској граници, а она, наравно, доноси само мир и просперитет и не представља претњу никоме. Поготово што је систем ЕвроПРО, иначе, усмерен „против Ирана”, с који би се и данас Американци могли договорити.
А ЕвроПРО се све време изграђује: нико више и не скрива против кога у ствари. На крају: то што се „праве луди” и претварају да им планови о нуклеарној модернизацији Руске Федерације нису познати – класично је понашање западних елита.
Западни медији, посебно они ауторитативни, као Independent, назвали су Путинову изјаву „сигналом за НАТО”, иако је тачно таква изјава постојала и прошле године, чак су и тада биле наведене сличне цифре. Међутим, чланак британског листа је још пропагандистичкије: позивајући се на своје изворе, Енглези су избројали 8.000 руских нуклеарних бојевих глава. Како су дошли до ове бројке: само они знају. Можда су „неприметно” рачунали и арсенал тактичког нуклеарног оружја који нема никакве везе са Старт-3.
Упркос неадекватној реакцији западних званичника, појавила се вест вредна пажње: министар Ратног ваздухопловства САД, Дебора Ли Џејмс, буквално дан након своје изјаве о плановима за размештање борбених авиона 5-е генерације F-22 у Европи, фактички је повукла сопствене речи, рекавши да никаквих конкретних планова још увек нема: можда се једног дана то и деси у оквиру ротације или вежбе. Да ли ово има директне везе са изјавом председника РФ или не, не могу да тврдим, али су се догађаји снажно поклопили.
Међутим, не треба гајити претеране илузије – тенденција да се ојача антируска реторика у стилу Хладног рата неће престати у блиској будућности, као ни пратећи кораци. Јавно мњење на Западу се припрема за даљу конфронтацију – распоређивање америчких ракета средњег и кратког домета у Европи, или повећање броја региона у којима ће бити позиционирана противракетна одбрана – то никога неће изненадити.
С наше стране одговор на такве акције мора бити изузетно жесток – укључујући и претње превентивним уништавањем пројектила распоређених у Европи. У прошлости, СССР и САД су до консензуса долазили, по правилу, само преко криза типа Карипске.
„Пријатељске разговоре” у САД, по правилу, не разумеју – само реална непосредна претња их може натерати на компромисно решење.
Модернизација нуклеарног арсенала Русије није одговор на догађаје из прошле године – она је планирана одавно.
Пише: Леонид НЕРСИСЈАН
Превод: Срђан Ђорђевић
Факти
