Због тужбе коју је Марко Мишковић, односно његова компанија “Мера Инвестмент” са Kипра, поднела против државе Србије, српски порески обвезници ће морати да плате Мишковићима 30 милиона евра одштете, објавио је лист Данас.
Поступак пред Међународним центром за инвестиционе спорове у Вашингтону (ИЦСИД) почео је јануара 2017. и један је од шест спорова који се против државе Србије тренутно воде пред арбитражом у Вашингтону.
Из Владе Србије, као ни из Министарства финансија, нису одговорили на питање Данаса да ли ће и колико новца морати да плати држава Србија за одштету Мишковићу.
Одлука суда у овом процесу донета је 10. марта прошле године, али се и даље води као активан спор јер је држава покренула поступак поништења.
Власник Делта холдинга Мирослав Мишковић и његов син Марко Мишковић, власник компаније “Мера инвест”, ухапшени су 2012. због оптужби за малверзације са путарским предузећима и утаје пореза. Мишковић старији је 2017. правоснажно ослобођен за злоупотребе у путарским предузећима, а пре месец дана Апелациони суд у Београду донео је одлуку да се ослободи свих оптужби.
Власник компаније Делта у притвору је провео осам месеци, а да би се бранио са слободе морао је да положи јемство у износу од 12 милиона евра.
Марка Мишковића је Специјални суд осудио због утаје пореза на три и по године затвора и на новчану казну од осам милиона динара, уз обавезу да уплати утајени порез. Због тог пореза, Мишковић је тужио Србију пред Вашингтонском арбитражом.
Уколико Србија буде морала да плати тај новчани износ, неће бити први пут да то ради, али ни последњи, с обзиром на то да се води неколико поступака у Вашингтону.
Специјални саветник у Фискалном савету Марко Милановић рекао је да су расходи за пенале и казне које држава мора да плати због изгубљених спорова високи и растући и да је то тренд већ десет и више година.
“Укупан износ давања за ове намене достигао је милијарду евра у последњих десет година, што је заиста значајан буџетски трошак. Поређења ради, толико је коштало извођење читавог јужног и источног крака Kоридора 10 или вишеструко веће од новца који је издвојен за четири клиничка центра”, рекао је Милановић.
Фискални савет је, како је рекао, препознао тај буџетски ризик одавно и указивао на то, нарочито од 2014. када је пређен годишњи праг од 100 милиона евра.
“Од тада овај трошак расте и последњих година достиже око 200 милиона евра. Kолико је то велики расход добро илуструје податак да је реч о суми која је, на пример, у 2020. била готово пет пута већа од реализације буџета Министарства заштите животне средине”, рекао је Милановић.
Додао је да снажан раст обима ових расхода није био праћен већом информативношћу буџета о томе каква је крајња намена тих средстава.
“Немамо приказ свих спорова који су плаћени или који ће тек бити плаћени и оно што чуди јесте, не само што се тај приказ не даје у буџету, већ и то што се детаљна реализација не приказује ни у завршним рачунима који подразумевају већ извршене исплате. Ако у буџету тога нема јер је реч о планском документу, па креатори економске политике не желе да прејудицирају исход неког спора, нема разлога да се овакве ствари не излистају детаљно у завршном рачуну”, рекао је Милановић.
Фискални савет је радио анализе и, како је Милановић рекао, дошао до потенцијалних узрока тих расхода, једни су приватне тужбе, попут радника који туже за неисплаћено боловање, рад за празнике, путне трошкове.
“Други су међународне арбитраже где се воде инвестициони спорови приватних фирми са државама, где их нема много, али је сваки од њих прилично издашан, рецимо тренутно се пред Међународном арбитражом воде три или четири спора – неки су готови, али постоје и они који нису и који ће тек захтевати одлив средстава”, рекао је Милановић.
Истакао је да Фискални савет константно указује на потребу увођења централизоване евиденције свих судских спорова, не само пред међународним, већ и домаћим судовима.
Тренутно, према његовим речима, нема видљивих резултата по том питању у буџетским документима, али је Министарство финансија крајем прошле године развило методологију за праћење фискалних ризика, што је позитиван помак и било би добро да почне да се што пре примењује.
Важно је, како је рекао, да Министарство финансија има приступ централизованој евиденцији и да има увид у буџет да би се то добро пројектовало и буџетирало и да све потенцијалне обавезе проактивно интегрише у краткорочни и средњорочни фискални оквир. Тако би се, како је оценио, додатно трошење спречило повећањем транспарентности, али да је неизоставна потреба да се паралелно с тим повећа одговорност надлежних институција приликом преузимања обавеза.
Вредност казни које држава мора да плати за спорове које губи пред међународном арбитражом су, како каже, различите, зависе од много фактора, а последњих година те казне су се кретале између десет милиона и 30 милиона евра.
Милановић је рекао да је тешко објаснити шта је довело до тога да се трошкови за пенале и казне повећавају из године у годину, а да је један од разлога неопрезност институција приликом преузимања обавеза, али и одређена инертност. Износи казни указују да се то отргло контроли.
Последњих година Србија је изгубила спор против литванске компаније Арви и њеног америчког партнера Санитекса, који су заједно са српским Универзал холдингом, купили 2006. Азотару из Панчева по цени од 17,24 милиона евра, уз обавезу да инвестирају још 30 милиона евра.
Три године касније ова приватизација је раскинута, а као разлог за раскидање приватизације, која се касније нашла на списку 24 спорне, Агенција за приватизацију је навела да је купац располагао имовином супротно одредбама уговора. Литванско-амерички партнери су те године тужили Србију у Вашингтону, спор је завршен шест година касније, а бивши власници Азотаре добили су надокнаду од милион евра.
Тужбу против Србије поднели су и власници Гранд казина, грчка компанија Kлуб хотел Лутреки, али иако на сајту ИЦСИД није познато како се овај спор, који је започео 2011, завршио, медији у Србији су писали да су се власници коцкарнице нагодили са државом.
Завршен је и случај белгијске компаније власника “Енерго-зелене” из Инђије која је 2014. тужила Србију због, како су навели, систематских пропуста државе Србије да спроведе сопствене прописе у области прераде животињског отпада што је угрозило одрживост пословања њихове компаније.
Ова компанија је 2006. у Инђији изградила постројење у вредности 21,5 милиона евра, које је 2010. престало да ради, а надокнада коју су из “Енерго-зелене” затражили у Вашингтону је у том износу.
