У Војводини су последњих година хиљаде хектара најплодније земље прешли у посед странаца, иако то законом није дозвољено. То земљиште је, међутим, плаћано новцем самих становника покрајине, а иза свега се налазе интереси властодржаца. Док једни краду стотине милиона евра, већина народа тавори на рубу егзистенције, а војвођанска села скоро да више немају становника.
Арпад Нађ
Укупан број запослених у Војводини у свим секторима (од привреде, преко просвете и државне управе до самосталних занатлија) смањен је у 2011. године у односу на претходну годину за 11.853 радника, или за 2,5 одсто, док се подаци за 2012. још увек обрађују. Тачније, 2010. године, у Војводини је број запослених био 472.441, док је у 2011. години, тај број спао на 460.558.
Више од једне четвртине запослених у Војводини живи у Новом Саду и износи укупно 135.027 људи, што би, у поређењу са укупним бројем Новосађана (335.701), практично значило да једно стално радно место долази на 2,5 становника.
У Суботици је број запослених са 40.587 у 2010. години 2011. пао на 39.216, а имајући у виду да у овом граду живи 140.358 становника значи да на једно радно место долази у просеку 3,5 житеља. У Инђији је за исти период број запослених са 9.377 пао на 9.283.
У Панчеву, на једно стално радно место, долази 4,08 становника, односно од укупног броја житеља који износи 122.252 број стално запослених је 29.931; у Сомбору на једно радно место долази 4,27 становника, односно од укупног броја од 85.569 становника запослено је било 20.007; у Зрењанину од укупно 122.714 становника стални посао има њих 28.858, што значи да на једно радно место долази 4,25 становника; у Бачкој Паланци од 55.361 житеља запослено је 12.112, односно на једно стално радно место долази њих 4.
Много гора ситуација је у следећим општинама: у Житишту од укупно 16.786 становника ради 2.529, тачније на једно стално радно место долази 6,63 становника; у општини Алибунар од 19.780 радно је активно 2.397 људи, или статистички на једно радно место долази чак 8,25 житеља; у Тителу на једно радно место долази 9,37 становника с обзиром да од укупног броја од 15.554 ради тек 1.695 људи; најгора ситуације је у општини Опово у којој од укупно 10.475 становника ради њих само 568, односно на једно стално радно место долази 18,4 житеља ове општине.
Још крајем 2011. године, покрајински Одбор за представке и предлоге утврђује да је само приликом приватизације сеоских земљорадничких задруга оштећено више од 30.000 људи! Најгора стања су забележена у Српском Милетићу, Фекетићу, Малом Иђошу и Зобнатици. Тада је обелодањено и да су задруге куповали и конзорцијуми из Хрватске, Ирске, па чак и Либерије, иако је и дан данас странцима забрањено да се укњиже као власници земљишта у Србији.
У Српском Милетићу и Бачком Брестовцу је у приватизационом поступку 2003. године конзорцијум из Оџака, на челу са Бориславом Лилићем купио ПП Милетић и ЗЗ Војводину са укупно 5.000 хектара најплодније земље. Већ 2007. поменути конзорцијум ова предузећа продаје фирми Балтик Проперти са седиштем у Републици Ирској. Да ли су службеници катастра после тога грешком, из незнања или због примљеног мита незаконито и противуставно земљиште укњижили на страног власника, никада није утврђено, јер истрага није приведена крају.
Куповином ПП Ратково из истоименог села, хрватско предузеће Жито Група из Осијека преузело је око 2.000 хектара ораница и противзаконито се укњижило као власник. Општинска управа у Оџацима, од које су бивши радници пољопривредних комбината у Српском Милетићу, Раткову и Бачком Брестовцу очекивали да донесе решења о враћању задружне земље отуђене током приватизације њихових предузећа, прогласила се ненадлежном за такав поступак.
Чак и тамо где су се странци само уписали као власници задруга, али не и задружне земље, нови власници су успевали да изиграју закон тако што би земљу стављали под хипотеку, а добијене кредите не би враћали. И овде је остало отворено питање како су у катастру могли да уписују хипотеку на некретнине које нису у власништву дужника, односно корисника кредита. Већ више година тужилаштва у Сомбору, Суботици и Новом Саду о овоме воде истрагу, али резултата још увек нема. Очигледно је на делу намерна опструкција.
Тесла банка је прва банка са већински српским капиталом основана у Хрватској после грађанског рата деведесетих година. Основни капитал ове банке би требало да износи око пет милиона евра, при чему равноправне улоге дају Фонд за развој Војводине, Фонд за развој Републике Србије и група привредника које је окупило Српско национално веће Хрватске. Равноправно учешће у капиталу подразумева и равноправно учешће у власничкој структури.
Могуће, али не и у Тесла банци, где је војвођански Фонд изненада за својих званично уложених 1,5 милиона евра уписао 76 одсто деоница и тако преко ноћи потпуно истиснуо Фонд за развој Србије из власничке структуре. Самим тим је покрајинска власт, која стоји иза Фонда за развој Војводине, једина одговорна за пословање банке у Хрватској. Овакво препакивање власничких права било је неопходно како би несметано могла да се одвија пљачка Војводине кроз поменуту банку у Хрватској.
Према подацима до којих је дошла редакција Таблоида, из Фонда за развој Војводине одвојено је 240 милиона евра који су исплаћени појединим “бизнисменима” у Војводини. Све се то правдало наводним развојним пројектима, од којих многи никада нису ни започети, али зато ни један од њих ни до дана данашњег није завршен, а ни узета средства нису враћена у буџет. По одлуци Бојана Пајтића тако извучени новац пребациван је у Тесла банку у Хрватској.
Највећи део опљачканих пара Тесла банка је, опет уз знање и по налогу самог врха војвођанске власти, као (још увек невраћене) кредите давала трговинском ланцу Идеа, односно његовом власнику Ивици Тодорићу, који је од тих пара куповао земљиште у Војводини. Отприлике једна четвртина поменуте суме (око 60 милиона евра) је, опет преко Тодорића, уплаћена на тајне рачуне Демократске странке, односно њених лидера на покрајинском и републичком нивоу. Према сазнањима Таблоида, овај новац није искоришћен у претходној предизборној кампањи, већ је остао за потребе корумпирања одборника у скупштини Војводине како би се очувала владајућа већина.
О свему овоме веома прецизне податке има председник Савета за безбедност Окружног одбора СНС-а за Јужну Бачку, Миодраг Грубовић, али се истражни органи никада нису позабавили овим случајем!
Из овог примера се види да су странци војвођанску земљу куповали парама самих становника Војводине. Исто тако је уочљиво да иза свега стоје странке на власти у покрајини, али и да имају подршку неких из владајуће коалиције на републичком нивоу, тако да је питање да ли су странци купили земљу за страна физичка и правна лица или за домаће тајкуне удобно смештене у министарске фотеље.
Прихватили и одмах одбацили
Агенција за приватизацију прво предложила да надлежне службе детаљно испитају оптужбе Савета за борбу против корупције, али их истовремено и одбацује као нетачне и произвољне!
Одговарајући на оптужбе изнете у Извештају о државном и задружном земљишту у поступку приватизације Савета за борбу против корупције 050-72 број 46-00-7772/2012 од 6. новембра 2012. године, директор Агенције за приватизацију Владислав Цветковић наводи:
„Агенција за приватизацију продала је методом јавне аукције друштвени капитал следећих субјеката приватизације наведених у Извештају: Пољопривредног друштвеног предузећа Ратково из Раткова, Друштвеног пољопривредног предузећа Милетић из Српског Милетића, Друштвеног предузећа за ратарско-сточарску Змајево из Змајева и Друштвеног предузећа пољопривредно добро Маглић из Бачког Петровца. У погледу навода из Извештаја да Агенција приликом продаје није издвајала државно и задружно пољопривредно земљиште, истичемо да за сваки од четири наведена субјекта у оквиру приватизационе документације постоји потврда надлежног државног органа о разграничењу, као и друга релевантна документација на основу које је Агенција поступала.”
У тачки 3. Извештаја Агенција појашњава шта се заправо десило са земљиштем које су користила приватизована предузећа: „Приватизацијом предузећа које у саставу своје имовине има државне непокретности, не мења се титулар права над тим непокретностима, односно права предузећа над таквим непокретностима не прелазе на купца друштвеног капитала, с обзиром да нису ни била предмет продаје, већ приватизовано предузеће и даље остаје само корисник таквих добара, а власник Република Србија”.
Како је онда дошло до тога да приватизациони купац у појединим случајевима од корисника постане власник земљишта, Агенција у свом извештају не наводи. Извештај је, уопштено, врло штур и пун општих фраза без да се састављач удубио у проблематику. Тако у две претпоследње тачке Агенција у Извештају наводи како тек треба испитати неке наводе Савета за борбу против корупције, односно како изнете оптужбе не указују на корупцију, али у последњој тачки наводи изненада: „Извештај је заснован на нетачним и произвољно утврђеним чињеницама, као и нестручној и произвољној интерпретацији важећих прописа када је реч о поступању Агенције за приватизацију и показује неразумевање самог поступка приватизације и релевантних прописа.”
Дакле, Агенција за приватизацију прво предлаже да надлежне службе детаљно испитају оптужбе Савета, али их истовремено и одбацује као нетачне и произвољне. У међувремену по овом питању ништа није учињено.
Таблоид
