На Правном факултету у Београду одржана је трибина „Националним памћењем против ревизије историје”. Са догађаја уприличеног на Међународни дан сећања на жртве геноцида послата је порука да се не смеју заборавити страдања Срба, Јевреја и Рома у концентрационим логорима у НДХ. Међу домаћим и страним стручњацима који су се обратили био је и израелски историчар проф. др Гидеон Грајф, носилац одликовања председника Србије – златне медаље за изузетне заслуге и директор Међународне експертске групе ГХ7 за Јасеновац и НДХ.
Он се осврнуо на своју мултидисциплинарну трилогију „Јасеновац – Аушвиц Балкана – усташка империја окрутности”, „Усташко коначно решење пре нацистичког коначног решења” и „Алојзије Степинац, усташки викар – покрсти се или умри”. Реч је о капиталном делу од 2.700 страна које расветљава размере злочина у НДХ.
Грајф је казао да постоји велика разлика у суочавању савремене Немачке са злочинима из Другог светског рата, насупрот негирању геноцида у НДХ присутном у данашњој Хрватској.
„То је тужна реалност јер ако неко није у стању да прихвати своју одговорност, ту нема места напретку и будућности. Неопходно је увек бити веран истини и чињеницама. Историја и политика се не смеју мешати”, казао је Грајф.
Усташе су уживале у болу и мучењу својих жртава. Немци су примењивали три или четири начина ликвидације, а усташе чак 57. Можете ли да замислите људско биће које стално смишља нове методе ликвидација? То је патологија
Он је навео да су усташе у својој бруталности отишле даље од својих немачких узора јер је у немачким логорима избегаван директан контакт злочинаца и жртава, док су усташе директно својом руком убијале логораше у Јасеновцу.
„Усташе су уживале у болу и мучењу својих жртава. Немци су примењивали три или четири начина ликвидације, а усташе чак 57. Можете ли да замислите људско биће које стално смишља нове методе ликвидација? То је патологија. Такође, усташко ’коначно решење’ је почело шест месеци пре нацистичке Немачке, од које је НДХ била екстремнија и по томе што је оснивала логоре искључиво за децу. Усташе нису имале граница у својој окрутности”, закључио је Грајф.
Он је, иначе, истог дана пре овог скупа о злочинима у НДХ разговарао и са ђацима у Петој београдској гимназији, с којом је потписао и протокол о сарадњи и едукацији.
На трибини на Правном факултету је говорио и др Борис Беговић, професор Правног факултета у пензији и један од уредника зборника „Правни поредак Независне државе Хрватске”. Он је казао да су у тој публикацији анализирани различити аспекти НДХ – од спољне политике и пореског система до дискриминаторних закона и оснивања тзв. хрватске православне цркве.
„Установљено је да постоји више аргумената да је НДХ ипак била држава, то јест да је имала поједине атрибуте државности. То нам говори да је геноцид у НДХ био државни пројекат, у којем су учествовале све државне структуре”, рекао је Беговић.
Амбасадор Јерменије Ашот Ховакимијан говорио је о превенцији геноцида путем ширења знања о почињеним злочинима, додајући да је њихова некажњеност основа да геноцид буде поновљен.
Будући да је овај скуп организован као подршка одлуци Српске академије наука и уметности да се успостави јединствени наратив српске националне историје, прочитан је и текст иницијативе за формирање Савета за национално памћење, коју је Одељење историјских наука САНУ у новембру упутило Министарству просвете. Како је наведено, прва три задатка савета била би хитна стандардизација уџбеника, едукација едукатора за наставно особље из области националне историје и организовање научних истраживача за прикупљање и објављивање архивске грађе из релевантних архива.
„Недопустиво је да уџбеници из националне историје буду нестандардизовани и да једна школа учи да је у Јасеновцу било 700.000 жртава, друга да их је било неколико стотина хиљада, а да се у трећој из неког трећег уџбеника учи да се не зна број. Дакле, хитно је потребна стандардизација уџбеника, да буду униформни и да буде један уџбеник из националне историје и националне географије, српског језика и граматике обавезан за све школе у Србији и расејању. Посебно треба учинити да писање и штампање уџбеника националне историје не буде ’предмет тендера’ јер државни наратив о страдању српског народа је питање националне безбедности и стуб идентитета нације, о чему се не одлучује на конкурсима и кроз ад хок протоколе о сарадњи”, наведено је у иницијативи.
Јасеновац – шест пута већи од Аушвица
Почасни гости на трибини била су преживела деца-логораши Јасеновца и Јастребарског, Гојко Рончевић Мраовић и Смиља Тишма, најстарији народни посланик и оснивач Удружења логораша Јасеновца после Другог свeтског рата. Емитован је и кратки филм „Апел жртава Јасеновца” о иницијативи поднетој 7. децембра да се у Скупштини Србије донесе резолуција о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ и да се установи дан сећања на геноцид над Србима у 20. веку. На трибини су представљени и предмети коришћени у Јасеновцу за егзекуције и мучење, као и скулптуре Катарине Трипковић посвећене страдањима у том логору. Представљена је и макета подручја јасеновачког логора тешка две тоне, димензија 16 са три метара, које је у стварности заузимало 240 квадратних километара, што је величина 150 фудбалских игралишта или шест пута више него површина комплекса Аушвица, који се простирао на 40 квадратних километара.
(Политика)
Seme im jebem bolesno.