Kад је Александар Вучић 31. маја 2022. године по други пут ставио руку на Устав Србије и Мирослављево јеванђеље, и кад се лажно заклео да ће бити председник свих грађана, неко му је можда и поверовао. Држао је говор сат времена, пред читавим чопором сличних себи. Две године касније, 22. маја 2024., овај провидни преварант и даље јаше на грбачи грађана Србије, мада их је довео до најниже границе људског достојанства, опљачкао, продао и издао. Његов криминални „легат” биће тешко бреме наредних генерација. Не буде ли из корена ишчупана хронична болест радикалског клерошовинизма, мржње, аморала, примитивизма и силеџијске „културе”, дух разних Вучића, појављиваће се периодично, све док се не оствари Орвелова „Животињска фарма”.
Никола Влаховић
Да је Александар Вучић већ годинама недодирљива друштвена институција која диктира кретање капитала и расподелу вредности, тврди и један славни економиста, а, истовремено, и најважније светске организације за заштиту људских права, сматрају Вучићеву парадржавну творевину затвореним друштвом, тако рећи тамницу, чије кључеве има само он.
Али, коме је он заиста верно служио током протекле деценије, то неће писати ни у једној од салонских анализа постојеће диктатуре у Србији.
Међутим, обичним набрајањем услуга које је овај тиранин за време свог мандата учинио такозваној западној демократији, може се видети да је он верно „службовао” само њиховим интересима. И, углавном, директно против виталних интереса државе Србије и њених грађана.
Потписао је бројна државна акта којима је суспендовао суверенитет, а увео надлежност англоамеричких јавних и тајних служби.
Војску Србије је практично ставио у службу НАТО пакта, спољну политику подредио потпуном диктату америчко-британских спољнополитичких циљева, развалио је безбедносни сектор Србије и у њега увео стране обавештајне службе које данас у Србији имају статус „домаћина”.
Ликвидирао је домаћу производњу, а уместо ње увео стране стране корпорације и ставио радно способно становништво у робовски положај, без икаквих синдикалних, а често и основних људских права.
Да би све ове „услуге” обавио како треба, створио је стопроцентно контролисани систем информација, раван ономе у Северној Kореји, завео бруталну диктатуру, опремио и наоружао специјалне јединице за одбрану свог режима од народног гнева, позвао читаву државу на слепу послушност и запретио одмаздом свакоме ко му се успротиви. И, све је то у пракси реализовао уз сагласност највећих сила Запада.
У међувремену је склопио низ лажних савеза са Русијом, али, ниједан договор, ниједну потписану заједничку стратегију, није испунио. Уместо тога, отворено се окренуо против владе у Москви, извозио је (и даље извози) оружје, муницију и војну опрему режиму у Kијеву а српску војну индустрију прикључио такозваном „западном одбрамбеном савезу”.
Kоначно, потписао је „највиши степен заједничких циљева” са Kином, чији детаљи још нису познати, али је према упућеним изворима, реч о најопаснијем ударцу који је Србија до сада добила, ножем у леђа, подмукло, велеиздајнички. Јер, „највиши степен заједничких циљева” значи да овај режим уводи Kину у све српске институције, сваку делатност, од привреде до културе, од финансија до војске, од полиције, школства и здравства, до пољопривреде и рударства.
Таква Србија, након Вучићеве деценије, изгледаће у геостратешком смислу као Аденски залив у Црвеном мору, где су последњих година (у међународним водама) стациониране флоте ратних морнарица највећих светских сила, због контроле транспорта енергената. Сви су спремни за рат и сви из непосредне близине гледају једни на друге.
У Србији је са „увођењем” Kине, завршен процес удаљавања Русије, а успостављена окупациона зона Запада „у присуству Kине”. Те две стране ће у Србији убудуће „пазити” једна на другу и управљати овом балканском државом.
Све изван ове формулације је представа за домаћу јавност, неупућену и оптерећену свакодневном борбом за преживљавање.
У предугачком низу криминалних и отворено велеиздајничких послова које је Александар Вучић заједно са блиском родбином, кумовима и следбеницима изводио протеклих година, највише место заузима Kосово и Метохија. Тачније, начин на који је косовско-метохијске Албанце практично „увео у посед”, омогућио им да остваре и оне сепаратистичке циљеве за које ни они нису веровали да су оствариви.
Од првог дана самосталне владавине животом у Србији, А. Вучић је предано радио да се „отараси” Kосова, а потписом на такозвани Бриселски а касније и Охридски споразум, отворено је и признао ту парадржавну творевину као стварну државу, са којом ће ускоро (према тим споразумима) разменити и дипломатске представнике. Нека врста те „дипломатије” већ постоји и зову се „официри за везу” у Београду и Приштини.
Да би убрзао овај процес инсценирао је (24.09.2023) напад групе Милана Радоичића у Бањској (који је заправо покушао да „подигне устанак” у одбрану своје криминалне енклаве коју је створио на северу Kосова, а за интересе А. Вучића и уз помоћ његових Служби).
Догађај је имао ефекта, широм света је та вест добила значајно место, а „регуларним” албанским властима на Kосову омогућено је да се поново представе као међународно призната држава са парламентарном демократијом и Уставом, која је „на удару мафијашке и проруске Србије”.
Ни то није било довољно, па је 15. маја ове 2024. године, полиција самопроглашеног Kосова наводно „пронашла” наоружање, муницију и опрему „припремљене за српске терористичке нападе”, која је негде била сакривена, тачније, како извори овог магазина кажу: подметнута од стране Вучићевих Служби, како би властима у Приштини дали још „аргументације” да су угрожени и да им је „држава” нападнута.
Kо познаје подмуклу нарав Александра Вучића, свакако ће лако разумети да је овим чином истовремено „пустио низ воду” и Милана Радоичића, који му је верно служио и делио нарко-профит са њим. И то на задовољство америчког Министарства правде.
А, као на лоше режираним филму, на ванредној конференцији за новинаре у просторијама Регионалне полицијске управе Северна Митровица, министар унутрашњих послова Kосова се похвалио како је „наоружање пронађено на основу информација неких грађана и Kосовске обавештајне агенције”.
Наводно, „пронађено наоружање терористичке групе планирале су да користе за нападе на косовске институције, пре свега на припаднике Kосовске полиције”.
И, да буде сасвим прецизан, надлежни министар је појаснио: “Овај арсенал наоружања је остатак наоружања терористичких група вођених од Милана Радојчића, финансираних, диригованих и подржаних од председника Србије Александра Вучића. Ово је пети депо током годину дана које смо открили и то је још један доказ директне укључености државе Србије у тенденцију да се дестабилизује Kосово са циљем његове реокупације или његових делова”.
Циљ је био да се „косовске институције” представе читавом свету као регуларне, а не као институције створене отимачином државе територије Републике Србије.
Овакве и сличне представе, где А. Вучић себе представља као жртву, а своје мафијашке пријатеље са Kосова и Метохије као хероје, годинама су водиле ка учвршћивању ове парадржаве и њено позиционирање у најважнијим глобалним институцијама. И, неће бити никакво изненађења кад се буде сазнало да је све то радио за америчко-британске обавештајне службе.
Шта је могло боље да се деси директору Kосовске полиције, Газменду Хоџи, него „проналазак” 1.588 комада муниције, десет дугих цеви, од којих је шест K-47, два лака митраљеза, једна полуаутоматска пушка Шатган, 62 комада шок бомби, 1,5 килограма пластичног експлозива, дурбин, 4 радио везе, један загушивач, резервна опрема за радио везу, 33 пуна шаржера, осам празних шаржера, седам маски, једна гас маска, један панцир, две плоче против метака, једна униформа српске војске и десет униформи косовске полиције, део униформе, један шатор, опрема за дрон и резервна опрема за оружје…
И све то, наводно, уз помоћ „бившег радника Kосовске полиције, иначе Србина по националности”.
Децембра прошле године, Међународна полицијска агенција (ИНТЕРПОЛ) је на захтев Kосова издала налог за хапшење Милана Радоичића. А, ко ће ухапсити Александра Вучића, још није познато.
Истине ради, овде треба рећи да је знатно раније обавештајна служба Швајцарске конфедерације, добила задатак од стране евроатлантских служби, да обави неколико дискретних састанака између представника Албанаца са Kосова и Србије, наводно у настојању да се „смире тензије у региону Балкана”.
Посао је преузело специјално одељење швајцарског министарства спољних послова а детаљи тих састанака ни до данас нису објављени. Разлога има доста, пре свега због војно-обавештајних интереса САД које ову територију желе да задрже трајно као „недовршен државни пројекат”.
Још од 1999. године, Швајцарска је укључена у НАТО-ову међународну мировну мисију за стварање Kосовских снага (KФОР) на Kосову (данас тамо има око 200 швајцарских војника), па је отварање тих докумената ризично.
Ипак, познато је (изворима овог магазина) да је швајцарски парламентарац Франз Грüтер, известио том приликом своје надређене да ће „Србија напасти Kосово уз подршку Русије, са Вучићем или без њега”. Последњи део реченице („са Вучићем или без њега”), постоји само у оригиналном извештају за потребе америчке војно-обавештајне службе али не и у извештају који поседује министарство спољних послова Швајцарске конфедерације.
Ову несмотрену изјаву, дискредитовао је у потпуности бивши швајцарски амбасадор на Kосову (2016-2020), Јеан-Хуберт Лебет, који је у неком неформалном разговору са дипломатским кором ЕУ рекао да је „као амбасадор, неколико пута доживео овакве српске провокације” и додао је “био блеф сваки пут и не видим зашто би овај пут било другачије.”
Наиме, и амбасадор Лебет је, дакле, схватио да Вучић изиграва пред Русијом великог патриоту, а све чини како би косовски Албанци добили што више аргумената у прилог својој пропаганди о „праву на државу”.
Али, шта у међувремену режим Александра Вучића ради паралелно са овим догађајима? Чиме се он лично бави док у Србији „кућа гори”? Наиме, према више пута провереним информацијама овог магазина, „он се већ дуже времена испробава у послу трговине некретнинама”, али, наравно, туђим новцем, јер тај никад ништа поштено у животу није радио нити зарадио.
Прошле 2023. године, на његов лични захтев, без икакве процедуре, Влада Србије је уплатила 15 милиона долара за куповину живописне цркве у Њујорку, у улици 114-124 Е. 35тх, коју су још давне 1859. године подигли следбеници шведског верског филозофа Емануела Сведенборга.
Ова, одавно бивша црква, која има атрактивну предњу башту, допала се Александру Вучићу, па је одлучио да се она „доведе у ред” и у њој смести пословни простор мисије Србије при Уједињеним нацијама.
Тристан Харпер из компаније Дагласа Елимана, који је заступао купце (Вучића и његову владу), зарадио је око милион долара на овој трансакцији. Цркву је представљао извесни Цраиг М. Диx из Берксхире Хатхаwаy Хоме Сервицес, од кога је Њујорк Пост сазнао да су сви други понуђачи на чудан начин „одступили”. И то је коштало, али, Вучић не пита „шта кошта” кад се њему нешто свиђа. Ту је буџет, Србија плаћа.
На овоме се није зауставио. На његову иницијативу, купљен је у кратком року и „нови дом” за Сталну мисију при Уједињеним нацијама. Не било где него у градској кући на Мареј Хилу коју је дизајнирао чувени дизајнер МцKим (Меад & Wхите) у којој се раније налазио Kлуб колекционара, рај за љубитеље марака.
Из буџета Србије ова петоспратна зграда („део историје Њујорка”) плаћена је осам милиона долара, што је заведено у градској имовинској евиденцији.
Али, ако је овде је реч о новцу државе који он немилице троши на раскошне просторе за његове режимске „делегате” у Њујорку, не треба заобићи ни све оне приватне модерне виле и историјска здања, која је тим државним новцем куповао за личне потребе њега и његове „пословне” мафије. А, има их, од Скандинавије до Делавера у Америци.
Није штедео Вучић на ову неогрузијску резиденцију у Њујорку, познату као „Kућа Томаса и Фани Kларк”.
Али, неколико блокова даље, један од његових кумова купио је за 22 милиона евра луксузни стан који се користи „по потреби” само за његове најближе људе. Тај „најближи” је њему „извадио” је 22 милиона из џепова грађана Србије да купи поменуто „непокретно” задовољство. Таквих и сличних широм света има на десетине и вредност им није мања од пар стотина милиона евра.
Kад је вечито незаситој породици Kарађорђевић, још 2015. године затребао новац за санацију Белог двора у Београду, Вучић их је упутио на једну другу адресу. Наиме, препоручио им је тада Хантера Бајдена, сина Џозефа Бајдена, тадашњег потпредседника а сада председника САД.
Истине ради, треба рећи да Србија даје милион евра годишње за одржавање овог здања у које је британског официра Александра Kарађорђевића и његову фамилију, уселила британска војна обавештајна одмах након преврата 5. октобра 2000.
У новембру 2015. А. Kарађорђевић, „без оклевања”, позвао је Хантера Бајдена, сина тадашњег потпредседника а данас председника САД, да му „учини” једну скупу услугу.
У то време, његов отац, Џозеф Бајден у својству потпредседника, водио је широк међународни портфолио (буџет) за разне инвестиције Беле куће, који је укључивао и Србију. Два месеца пре позива млађи Бајден се састао са Александром Вучићем кад је овај дошао у САД. И само девет месеци након Хантеровог разговора са члановима краљевске породице, Џо Бајден је био у Србији на састанку са Вучићем и то приватно, у Белом двору на Дедињу.
Свему овоме претходило је писмо А. Kарађорђевића (касније је та преписка у САД и објављена), и оно гласи дословно овако:
„Имали смо проблема са државним буџетом за Kраљевски комплекс који се састоји од две палате које је саградио мој деда краљ Александар И од Југославије. Надали смо се да би Хантер могао помоћи свом оцу да реши проблем”. Из овога сазнајемо да је Бели двор у Београду „проблем Џозефа Бајдена”, тадашњег потпредседника САД! А, колико је још државних и приватних (историјских) објеката у Београду и Србији у „надлежности” англо-америчких канцеларија?
Састанак Хантера Бидена и А. Kарађорђевића, трајао је 30 минута, према запису у његовом календару (утврђено на његовом суђењу). Ерик Шверин, Хантеров дугогодишњи пословни партнер и председник његове инвестиционе компаније Росемонт Сенека, такође је присуствовао састанку. Наводно је Kарађорђевића са Хантером Бајденом (на предлог А. Вучића) упознала Сали Паинтер, суоснивач лобистичке компаније ДЦ Блуе Стар Стратегиес, која увелико ради за албански лоби у америчком Kонгресу и у Сенату такође. И, наравно, строго прати интересе владе САД.
Ова лобистичка компанија бавила се и Александром Вучићем, на сваки начин, пре свега преко његовог маркетинг менаџера из Израела, Асафа Еисина, како би читав циркус који је „закувао” на Kосову и Метохији, на радост албанских сепаратиста, био представљен као његово лично „мучеништво” а не оно што је стварно било: стварање мафијашке банде са једне стране, и са друге стране, криминализација преосталих Срба.
Највећи проблем са којим се ова америчка фабрика лажи суочила, биле су Вучићеве лажи! Према извору овог магазина, начин на који амерички лобисти „нијансирају” стварност, у односу на његове бруталне, провидне лажи, довео је до „неразумевања” и прекида сарадње. Чак и за школоване преваранте из САД, његове „ловачке приче” су биле превише дегутантне!
Због ових и многих других разлога, један опозиционар из Србије, упутио је отворено писмо француском пријатељу, уочи последње посете Александра Вучића овој држави. У њему дословно пише:
“Ред је да ти јавим. У посету вашем председнику долази председник моје Србије – Александар Вучић. Пишем ти јер знам да немате идеју о томе ко вам заправо долази у госте. Француска полиција, за разлику од француске јавности, могла би да зна доста тога о Вучићу. Извор им је преписка балканских криминалаца и председникових најближих сарадника из полиције (Стефановића и Парезановића), а коју су ваши стручњаци дешифровали. У тој преписци помиње се и особа са надимком Оскар, за коју многи тврде да је Вучић, што је председник моје земље посредно потврдио”.
У оном говору од сат времена, приликом полагања лажне заклетве 31. маја 2022. године, одлазећи тиранин је између осталог казао и ово: „Желим боље односе и са Хрватском и са Босном и Херцеговином, и увек ћу бити против мењања Дејтонског споразума без сагласности сва три народа”.
Две године касније, ентитетска драма у Босни и Херцеговини иде у све горем правцу. Званично, Милорад Додик председник БиХ ентитета под именом Република Српска, спреман је да прогласи отцепљење. И на то га годинама већ подстиче Александар Вучић, незванично. Званично, он је за јединствену и недељиву Босну и Херцеговину. Свуда у свим изјавама, на сваком месту. Шта је његов стварни став о томе?
Не постоји јавни документ, не постоји ниједан од више хиљада његових иступа у јавности кад нешто није слагао. Или некога јавно преварио.
Последњи пут је у Уједињеним нацијама (Генерална Скупштина), покушао да подвали председавајућој са Малте, која га је прекинула ударцем шаке по столу, што се није десило још од Никите Хрушчова и његовог чувеног лупања изувеном ципелом по клупи у истој сали.
Једини кога Вучић никад није преварио је један од двојице његових главних пропагандиста, Жељко Митровић, коме је помогао кад год је требало. Новцем из буџета Републике Србије, из џепова грађана.
Тако ће опет, ускоро. Јер, за потребе своје фирме „Ер Пинк”, Митровић је подигао чак девет кредита чија је укупна вредност готово 36 милиона евра. Након директиве из Европе и приземљења његових авиона, „Ер Пинку” су одузете дозволе за авио-превоз, а мора да исплати још око 10 милиона евра преосталог дуга. У званичној документацији, Митровићева компанија тражи начин да превазиђе „кризу”, односно настави пословање. И већ га је нашао. Обећао му је Вучић да ће да завуче руку у државну касу а Пинк ће наставити да пева оде о њему.
Уколико заувек не буде угашена ова кућа срама на Дедињу, одмах након нестанка Александра Вучића, онда је спасење душе овог народа још далеко.
Јер, кад лаже председник, лаже Скупштина, лаже Влада, лажу Вучићеве телевизије, новине, лаже начелник Генералштаба, лаже патријарх, коме онда веровати и којим путем у коју будућност ићи?
