Грчка, В.Британија, Шпанија, Италија… а за њима и остали

Убедљива победа   коалиције радикалне левице СИРИЗА  на ванредним парламентарним изборима у Грчкој довела је до принципијелно нове ситуације не само у Грчкој, већ и у читавој Европској унији. Први пут у историји ЕУ на власт у држави-чланици ЕУ  долазе евУроскептици. Према томе, Брисел више неће моћи да Европском унијом и евро-зоном управља онако, како је то чинио до сада.

Судећи према последњим подацима, коалиција СИРИЗА  за мало, па да  успе да обезбеди потпуну већину у парламенту. Од неопходног 151 мандата она је добила 129. Међутим, то није ништа страшно. СИРИЗА се одмах договорила о формирању коалиције са партијом „Независни Грци“ која у односу на ЕУ има сличне позиције и која је добила око 5% гласова.[1] Председник Русије Владимир Путин је Алексису Ципрасу, лидеру СИРИЗЕ, већ честитао победу. Како саопштава руководилац прес-службе    руског Председника, председник Путин је  изразио „сигурност да ће Русија и Грчка наставити да јачају традиционално конструктивну сарадњу у свим областима, као и да ће ефикасно заједно да делују при решавању актуелних европских и светских проблема“[2].

А за Европску унију, што се тиче Грчке, настаје сложено време. Руководству ЕУ није важна обојеност нове коалиције, већ испуњавање грчких до сада стечених обавеза – конкретно – опслуживање кредита у укупном износу од 240 милијарди евра. А ту перспективе за Брисел не изгледају баш сјајно. Алексис Ципрас је већ изјавио да захтева хитно отписивање бар половине спољног дуга Грчке. А то је цифра од 318 милијарди евра – што је више од кредитног пакета Европске комисије, Европске централне банке и ММФ-а. Осим тога, Ципрас је својим земљацима обећао да ће одбацити мере буџетске економије, да ће повећати минималне  плате и пензије  најсиромашнијих суграђана. „Грчка је оставила иза себе оштру штедњу, страх, пет година лишавања. Идемо напред са надом и стабилношћу – после победе на изборима изјавио је лидер коалиције СИРИЗА и ватрени обожавалац Че Геваре[3].

И мада такве изјаве за сада треба схватати  пре као данак предизборној реторици и „декларацију о намерама“ – Европска унија ће сада имати посла са другачијом Грчком и са другачијом ситуацијом у земљи.Британски премијер Дејвид Кемерон се први међу европским вођама огласио о резултатима грчких избора и изјавио  да ће победа коалиције СИРИЗА донети „јачање  економске несигурности   читаве Европе“.

Његов земљак Кевин Хјуит, европски посматрач радио-корпорације BBCсе изразио још жешће. Он сматра да победа коалиције СИРИЗА може да постане „повратни моменат“ у односима Грчке и Европске уније. Већина Грка је „одбацила“  политику решавања кризе еврозоне која долази од Брисела и Берлина – подвлачи он[4].

Курс евра је, по саопштењима која стижу из Грчке, већ обновио минимум у односу на долар, ако се посматра од далеког септембра 2003.године  и наставља да пада у правцу „паритета“ (један евро за један долар). Према подацима из Брисела претња важи и за реализацију антикризних мера не само у Грчкој, већ и у „проблематичним земљама“  еврозоне. Победа коалиције СИРИЗА  може да сигнализира  и да становништво престане да пружа подршку највећим политичким партијама и почне да прелази на страну економског популизма. А то, опет, може да доведе да активнијег политичког притиска ради преиспитивања мера буџетске политике и у Шпанији и у Италији“ – тврди Чан Вејлијан, аналитичар Mizuho Bank из Токија[5].

Конкретно, у Шпанији ће парламентарни избори бити одржани у децембру, и тамо великом брзином јача популарност тамошњег аналога грчке СИРИЗЕ – партије радикалних левичара „Подемос“ („Шпанска политичка партија“) која је формирана тек 2014.године. Подаци који су објављени у новембру 2014. у шпанским новинама „Ел Паис“ показују да је за „Подемос“ већ спремно да гласа 22,2% испитаника, док би за социјалисте гласало 13,1%, а за Народну партију, на власти, – 10,4%. Генерални секретар „Подемоса“ Пабло Иглесиас је на митингу у Валенцији изјавио да уколико победе његови грчки истомишљеници; „Јавља се нада, и страх се губи. СИРИЗА, Подемос – ми ћемо  победити!“[6] И уколико дође до „домино-ефекта“, започетог у Грчкој, и он прекрије и остале земље ЕУ – може да се деси да ЕУ неће издржати ни финансијски, ни политички.

У вези с тим је посебно интересантно узајамно деловање које се већ назире, а које би дошло од заједничких антибриселских парола нових грчких власти и водеће коалиције из Италије. Италијански министар за послове ЕУ Сандро Гози је убеђен да ће се „после оваквог гласања код нас појавити нове могућности – како би у Европи дошло до промена, а у циљу обезбеђења економског раста, инвестиција и борбе са незапосленошћу“[7]. А   министар иностраних послова Италије Паоло Ђентилони је изразио мишљење да „резултат грчких избора, под условом да га и Грчка и Европска унија   паметно искористе преко дијалога,   одговара тежњама Италије да промене европску економску политику према већој еластичности“. „У питањима промене европске бирократије и инвестиција Ренци и Ципрас могу да пронађу заједничке додирне тачке и да поведу дијалог“ – сматра Ђентилони, имајући у виду садашњег италијанског премијера и његовог новог грчког колегу[8].

Развој ситуације у Грчкој ће без сваке сумње да утиче и на друштвено-политичку ситуацију у Великој Британији,  уочи општих избора,  заказаних у тој земљи за 7. мај. Пошто су обећали да ће  спровести референдум о месту њихове земље у Европској унији  конзервативци, према већини анкета, сигурно заобилазе своје главне супарнике – лабуристе.   По  питању  референдума  њима треба да помогне Партија независности Велике Британије коју води Најџел Фараџ, која је већ сада дошла до 25 – 30% гласова,  што ће јој   омогућити да   у парламенту буде  трећа по бројности фракција.

А то још није граница. На изборима за Европарламент у мају 2014. Партија независности је прескочила све своје британске конкуренте тако што је добила 27,49%. О реалном данашњем нивоу подршке Најџела Фараџа и његових истомишљеника сведоче и резултати допунских избора посланика парламента из северозападног енглеског рејона Хејвуд-Мидлтон који су одржани 9.10.2014. Лабуристички кандидат је успео да победи свог конкурента из Партије независности  тек после пребројавања гласова: 40,9% према 38,7%. Истовремено је кандидат конзервативаца добио само 12,3% гласова[9].

Уочи нових успеха Партије независности британски масмедији  не жале јаке епитете. Најдаље је отишао посматрач новина „Гардијен“ Вил Хатон  који је изјавио да Најџел Фараџ и десно крило конзервативаца представљају само „политички еквивалент ебола-вируса који прети нашем економском и социјалном здрављу“[10].

Треба да се подвуче још један врло битан моменат. До тријумфа евроскептика у Грчкој  је дошло неколико дана пошто је Европска централна банка  објавила свој најамбициознији антикризни програм  који се заснива на откупу државних и приватних дужничких папира, који је већ назван „европски аналог америчког програма „квантитативног попуштања“. Тај програм ће  стартовати  у марту, важиће 18 месеци и предвиђа издвајање 60 милијарди евра  месечно[11]. Развој ситуације у Грчкој ће постати прва  и врло важна провера  наведеног програма и његових иницијатора у тој земљи у тој земљи.