У последње време, а време за то је било одавно, све се више говори о учесницима српских бораца у ратовима од 1990. до 1999. године. До сада су борци који су бранили српство и Србију, ваљда је однекуд било такво наређење, седели у последњој клупи разреда у школи у којој се само површно предавале лекције о херојство српских бораца.
Но, иако је од времена када “није било паметно” истицати патриотизам и храброст Срба, Удружење бораца општине Горњи Милановац није се мирило с чињеницом да их неко гура у заборав. Од пре неколико година Удружење организује, као и пре неколико дана, Сабор бораца на коме, уз учешће сабораца из другх градова евоцирају успомене на дане када су крварили и давали животе за српство и Србију.
Према речима Воје Боровњака, председника Удружења бораца, циљ ове манифестације јесте очување сећање на погинуле, брига о инвалидима рата и отимање од заборава херојства бораца који су изнели најкравије борбе од Kнина до Kосова и Метохије.
Ни овог пута, као ни у рату, горњомилановачки борци нису били сами. Дошли су им саборци из Kрагујевца, Бојника, Тополе, Земуна, Лазаревца и других градова с којима положили венце на споменке својим погинулим саборцима у спомен-комплексу на Брду мира. Потом је настављено дружење и такмичење у стрељаштву, као и у савладавању видео игрице Пробој Солунског фронта и у припремању војничког пасуља.
Међу гостима је ове године био и Алберт Андијев, Рус из Осетије који се, као и многи други Руси, борио раме уз раме са српским борцима на готово свим ратиштима бивше Југославије.
- Нисам имао никаву дилему да ли ћу доћи у Србију као добровољац да браним и Србију и Русију јер се у Србији бранила и Русија из разлога што нам је непријатељ заједнички. Прошао сам готово сва ратишта на територији бивше Југославије и међу српским борцима сам стекао браћу за цео живот – прича Андијев.
Он додаје да су “српски борци храбри, а храброст је нешто што се учи”:
- Такође, што ме је фасцинирало, код српских бораца никада нисам видео да су поколебани. Рањаван сам неколико пута, а најтеже борбе сам доживео на Kосову и Метохији, али ране су нешто на шта рачуна сваки ратник кад крене у рат. Ране боле, али сам поносан и на њих – истиче Андијев који са породицом живи у Београду.
Промењена клима
- За нас борце од 1990. до 1999. године клима се у последње време донекле променика, некако је отоплила. Некако смо све више присутнији у друштву, медијима, али и ми имамо своје начине, као и до сада, да се сачувамо од заборава. Дошло је време, мислим, да нам се коначно и отворено искаже поштовање – истиче за “Вести” Војо Боровњак.
Е, да је било оваквог пасуља!
Од свих предвиђених такмичења на Сабору бораца Горњег Милановца, најдуже је трајало такмичење, мада више симболично, у припремању војничког пасуља. Одлуком жирија бораца, најукуснији пасуљ припремио је Томислав Лазаревић Обреновац кога је похвалио и борац с Kошара Драган Бајић Баја.
- Добро је да се Србија коначно опасуљила када су у питању српски хероји који су изнели велики терет српских ратова и што смо коначно изашли из неке таме на светлост дана. А што се тиче пасуља из котлића Томе Обреновца… Ех, да ми је био у рову. Не би ми сметало ни да је хладан – истиче Баја.
