Вредност непокретности на које право полаже Србија на Косову и Метохији процењује се на око 220 милијарди долара, али њен претежан део је приватизован, а у 95 одсто случајева нови власници су Албанци
Наш предлог да се преговори с Приштином подигну на највиши ниво подразумева политичке преговоре о статусу наше јужне српске покрајине, кажу упућени, али у тим разговорима морају, без сумње, бити и питања имовине Србије и других потраживања.
Директор Канцеларије за Косово и Метохију Александар Вулин изјавио је да Влада Србије припрема платформу за политичке преговоре, али детаљи тог документа неће бити познати јавности све док се друга страна не изјасни о томе да ли жели политичке преговоре.
– Платформа се ради. Детаљи су познати свима који у томе учествују, али није уобичајено да Београд саопштава своје ставове, а да се друга страна уопште не изјасни ни да ли жели политичке преговоре – рекао је Вулин.
Он је напоменуо да постоји само спремност Приштине на техничке преговоре, односно да се примени оно што је до сада постигнуто техничким споразумима.
Званични Београд је више пута давао до знања да не пристаје на преговоре које би неко могао да схвати као израз признавања такозване косовске независности.
– Ако је намера само у томе да седнемо заједно с највишим представницима косовске власти и тиме дамо легитимност независности, дијалог на највишем нивоу за Србију није прихватљив – рекао је премијер Ивица Дачић.
Др Борис Беговић, професор економског факултета и члан делегације Српског преговарачког тима на разговорима 2006. и 2007. године у Бечу о будућем статусу Косова и Метохије, сматра да су питања имовине и потраживања у будућим преговорима Београда и Приштине незаобилазна.
– Ако је реч о политичким преговорима, који треба да реше статус Космета, питање имовине не може да се заобиђе – казује Беговић. – Без преговора о имовини, спољном дугу, о наслеђеним обавезама и о потраживањима било које врсте, нема статусних преговора.
Такозвани разговори о практичним питањима за Беговића су „бацање прашине у очи”, односно замагљивање суштине.
– О „практичним питањима” могу да разговарају приватна лица. Овде је реч о политичким преговорима – изричит је Беговић.
Кад год је у протеклој деценији Приштина посезала за својином у јужној српској покрајини, званични Београд је јасно стављао до знања да ће се борити за своја права и своје власништво.
Јер, српске државне институције су процениле да је укупна вредност непокретности на које право полаже држава, њена привредна и јавна предузећа око 220 милијарди долара. Поред тога, приватна имовина више од 30.000 српских породица, које су протеране по доласку међународних трупа 1999. године, вреди најмање четири милијарде долара.
Упркос противљењу тадашње Владе Србије, са којим су упознате и институције међународне заједнице, Цивилна мисија Уједињених нација на Космету (Унмик) од 2002. године је спроводила накарадну приватизацију друштвених фирми.
Неопходност приватизације на Космету српска влада није оспоравала. У својим апелима упућеним Мисији УН на Космету, Светској банци, Комисији Европске уније и другим међународним факторима само је тражила да се поштују важећи међународни стандарди заштите својине и поверилаца.
Укључујући и права избеглих Срба и других који су били запослени у тим предузећима. После више од годину дана, приватизација је привремено обустављена, да би након извесног времена била настављена.
„Унмик” је свему кумовао, а извршилац је била Косовска поверилачка агенција (КПА). Без претходног утврђивања власништва, супротно Резолуцији 1244 Савета безбедности УН и директно на штету власника предузећа из Србије, која је и највећи власник капацитета на Косову и Метохији, КПА је све фирме предвиђене за продају прогласио друштвеним, укључујући и оне које су после 1989. године промениле власничку структуру. КПА је дато право управљања над предузећима, а затим се приступало њиховој приватизацији или ликвидацији.
У 95 одсто приватизованих предузећа нови власници постали су Албанци, по опробаној методологији – издвајало се све што је вредно, а затим се оснивала посебна фирма ћерка. Она се продавала на тендеру, а фирма мајка преузимала је све обавезе.
Над њом се одмах спроводила ликвидација, тако да повериоци из трећег круга подмиривања не могу да наплате своја потраживања. Сва имовина која није укључена у продају по наведеној методи, продаје се у процесу ликвидације.
Према сазнањима бившег Министарства за Косово и Метохију, до 31. марта 2010. на Космету је укупно приватизовано 545 друштвених предузећа. У косовски приватизациони фонд прикупљено је више од 460 милиона евра.
Према плану Косовске приватизационе агенције, преостало је да се прода још неколико стотина фирми.
Већина их је на северу Покрајине, у местима са већинским српским становништвом. Међу њима је РМХК „Трепча” и комплекс хотела и скијалишта „Брезовица”, као и нека јавна предузећа. КПА је проценила да њихова вредност премашује две милијарде евра.
Многа предузећа и банке из централне Србије подносила су тужбе надлежном „Врховном суду Косова”. Те тужбе су одбациване као неосноване, а тужиоци упућивани на Међународни суд у Стразбуру.
Политика
