Тридесетог априла 2013. године Председник Одбора за Косово и Метохију Скупштине Србије Милован Дрецун је на државној телевизији изјавио,измеђуосталог,да „морамо север Косова да уведемо у уставно правни оквир Приштине“, док је премијер Ивица Дачић након састанка са представницима Срба са КиМ, на конференцији за новинаре изјавио да споразум „мора да се примени и да није питање да ли се неко слаже са њим или не“, да Влада „располаже свим механизмима да спроведе споразум“, те да су и Влада и Скупштина подржали споразум, па да се исти мора спровести без обзира да ли га неко подржава или не.
Ради подсећања, треба напоменути да је Споразум који је парафиран од стране Премијера, као представника извршне власти, у Бриселу 19.04.2013. године, договор политичке природе који никада није постао део правног система Републике Србије. То што је он накнадно „подржан“ од стране Владе и од стране Скупштине доношењем Одлуке о прихватању Извештаја о самом процесу политичког и техничког дијалога са ПИС у Приштини, нема никакав правни значај, већ искључиво, и евентуално, политички.
Бриселски споразум од 19.04.2013. године није постао део правног система Републике Србије. Он нити је ратификован као међународни уговор, нити је унет у наш правни систем у некој другој форми у виду измене Устава, закона или слично. У правном смислу тај Споразум ни не постоји.
Свако онај ко би покушао да примени Бриселски споразум без његове инкорпорације у правни систем Србије, ставио би тај политички договор изнад важећег Устава и закона, те би тиме починио акт отвореног и бесправног насиља. Начело уставности и законитости подразумева обавезу свих и свакога да се придржава Устава и закона. То се односи и на државне органе који су у вршењу државне власти ограничени важећим Уставом и законима. У противном залази се у сиву зону насиља и самовоље државне власти.
Са друге стране, свако онај ко се супротстави спровођењу Бриселског споразума налази се на терену важећег Устава и закона и за то не сме да сноси никакве последице.
Носиоци власти настављају да најављују доношење уставног закона о преносу надлежности на покрајину, закона о суштинској аутономији, па чак и измене Устава, све у циљу спровођења Бриселског споразума који је постигнут 19.04.2013. Међутим, све то остаје само на нивоу необавезујућих изјава, и нико од представника власти није формално покренуо такав поступак, већ се очигледно прибегава директној примени политичког Споразума, без икакве претходне легализације истог.
Разлога за овакав неразуман поступак има више.
Као прво, журба да се Споразум, по принципу „гвожђе се кује док је вруће“, примени што пре. У том смислу врши се велики притисак споља од стране званичника ЕУ. Имплементација Споразума на самом терену представља најбољу гаранцију за заговорнике косовске државности да ће та државност коначно и заживети, у свом пуном обиму. Коначно, познато је да уговор који је у целости или у претежном делу испуњен може да буде конвалидиран, чак и ако има неке недостатке у погледу форме у којој је закључен.Другим речима – политиком свршеног чина покушава се наметнути нешто што је суштински нелегално.
Као друго, наши властодршци су схватили да би сваки правни акт којим би покушали да уграде Бриселски споразум у правни систем Републике Србије био неуставан, те да је то више него очигледно и да би стручна јавност, чак и онај део за којисе може рећи да представља присталице ЕУ идеје, имала проблемада га оправда. То је и један од разлога зашто сеоклева са доношењем уставног закона о преносу надлежности и закона о суштинској аутономији, а и сауредбама, које су као форма већ раније биле злоупотребљене ради наводног озакоњења бриселских споразума. Ратификација Споразума као међународноправног акта је такође неприхватљива јер би тиме режим отворено признао међународноправни субјективитет Косова, и тиме себе изложио још више критици јавности као и потпуном раскринкавању политике која се води.
Трећи разлог због којег се прибегава незаконитој примени Бриселског споразума је то што поступак промене важећег Устава подразумева сложену идугу процедуру, која би обухватила и обавезну потврду измена Устава на референдуму. Поступак измене Устава представља велики ризик за актуелни режим. Питање Косова и Метохије би се током тог поступка отворило на прави начин и свестрано расправило током јавне расправе о промени Устава, чиме би политика „свршеног чина“ којој смо подвргнути током бриселских преговора од стране извршне власти била истерана на чистину.
Да би се прикрило безакоње које се спрема, представници власти се у својим јавним наступима готово редовно позивају на то да је Споразум подржан и у Влади и у Скупштини, покушавајући на тај начин да створе привид да је Споразум прошао и одговарајућу законодавну процедуру, а што се у збиљи никад није догодило.
Народна скупштина РС је 26.04.2013. године донела Одлуку о прихватању извештаја о досадашњем процесу политичког и техничког дијалога са привременим институцијама самоуправе у Приштини уз посредовање Европске уније, укључујући процес имплементације постигнутих договора. Овом Одлуком је прихваћен само извештај Владе о процесу дијалога и процесу имплементације. При том је изрека Одлуке нејасна и штура, а образложења ни нема, па се из ње не види да ли се мисли и на прихватање процеса имплементације раније постигнутих договора и споразума (за које се још увек чека одлука Уставног суда), или се мисли на будућу имплементацију најновијегБриселског споразума, те да ли је можда овом Одлуком Народне скупштине практично дата дозвола за спровођење најновијег Бриселског споразума?!
Уколико је, поменутом Одлуком, Народна скупштина одредила спровођење (извршење) Бриселског споразума од 19.04.2013, онда је и Народна скупштина прекршила важећи Устав и то одредбе којима је регулисана надлежност Народне скупштине. Међу набројаним надлежностима и пословима нигде не стоји да је Народна скупштина надлежна да доноси одлуке о спровођењу (процес имплементације ) политичких договора, поготову не оних који никада нису ни постали део правног система Републике Србије и који су истовремено неуставни. Постигнути Споразум из Брисела правно не постоји и он још увек у Републици Србији никог правно не обавезује. Није дозвољено спроводити политички договор који никада није преточен у право. Поготову што је тај политички договор (Споразум) очигледно супротан важећем Уставу услед чега се власт ни не усуђује да покуша да га озакони.
У хијерархији правних аката одлука спада у подзаконски правни акт који мора бити у сагласности са Уставом и законом.
У сваком случају Одлука Народне скупштине од 26.04.2013. године никако не може бити правни основ за спровођење Бриселског споразума. Она не представља акт о ратификацији, јер се ратификација међународних уговора који уређују законску материју има извршити у законској форми, а не у виду подзаконског акта. Поменута одлука може да представља само политичку подршку извештају који је поднела Влада, и ништа више од тога, што са аспекта примене Бриселског споразума нема никакав правни значај.
Имајући у виду све набројане околности, до имплементације Бриселског споразума од 19.04.2013. не може и не сме доћи, док год је на снази Устав овакав какав јесте. Примена Споразума у постојећим околностима значила би даље одметање од Устава и закона и још један корак каувођењусвојеврсне диктатуре која више није утемељена у праву већ у насиљу.
Тон којим се сада Премијер обраћа Србима са КиМ је претећи, па се чак наводе и механизми притиска који би могли бити примењени према Србима у случају непослушности. При том се Србима са КиМ јасно ставља до знања да ће бити препуштени на милост и немилост приштинском режиму!
Повлачење било којих од наведених или сличних потеза које је поменуо актуелни Премијер било би супротно законимаРепублике Србије и представљало би чисту демонстрацију силе коју би власт незаконито спроводила према грађанима Републике Србије.Насилном и противправном применом Споразума билиби повређени људска права и основне слободе грађана Републике Србије који живе на територији Косова и Метохије, а која права су гарантована како Уставом РС, тако и Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода. Пре свега било би угрожено само право на живот, право на имовину, право на рад, право на држављанство, право на слободу и безбедност, право на слободу кретања, право на слободу вероисповести, слобода изражавања националне припадности, поштовање принципа забране дискриминације и многа друга права и слободе.
Устав Републике Србије гарантује свим својим грађанима јединствен правни поредак на целој територији РС, владавину права, те поштовање свих људских и мањинских права, а не претњу силом која није заснована на закону.
Просто запањује очигледна решеностактуелне власти у Србији да прибегне правном и сваком другом виду насиља, са намером хитногспровођења Бриселског споразума, иако за то не постоји никакав правни основ. То насиље прети да изазове потрес целокупног уставноправног система Републике Србије са озбиљним ризиком да се исти у потпуности и уруши.
И за крај, треба рећи да је неуставна Платформа утрла пут неуставној Резолуцији, а ова даље неуставном Споразуму. Сада се јасно назире и неуставна и противзаконита имплементација споразума, која прети да ће бити спроведена на брзину и по принципу „циљ оправдава средство“.
Дакле, једно безакоње рађа друго. А грађанима Републике Србије преостаје само да се питају шта се може очекивати на крају овог злослутног низа. Или да стану у одбрану сопственог Устава и сопствене државе.
Славка КОЈИЋ | 03.05.2013
Фонд Стратешке Културе
RT @srbijadanas: Имплементација споразума – Сумрак права и … – http://t.co/pkCP6sx7Ef #Srbija http://t.co/BPaDGxcjSp