Добитник Пулицерове награде, један од најугледнијих британских новинара и спољнополитички уредник Гардијана Џулијан Борџер ових дана објавио је књигу “Касапинов траг”, о потрази за оптуженима за ратне злочине на просторима бивше Југославије.
У књизи из које Недељник преноси делове, а коју је, како каже, писао годинама и припремао још као ратни извештач са Балкана деведесетих, Борџер износи досад непознате детаље о лову на Ратка Младића, Радована Караџића, Анту Готовину, али и о раду америчких и британских шпијуна у Београду, Бањалуци, Загребу, Сарајеву…
Након 2001. године и Милошевићевог пада, фокус лова МИ6 пребацио се на Београд. У сарадњи са људима из Демократске странке из окружења Зорана Ђинђића, мршавог и добро обученог младог либералног лидера који је помогао рушењу Милошевића у октобру 2000, британски шпијуни били су врло ефикасни у налажењу неких од осумњичених за ратне злочине, који су пре тога успевали да избегну САС-овце у Босни – пише Борџер.
„МИ6 имао је и улогу подршке у операцији ‘Сабља’. Британски шпијуни пратили су многе на листи за хапшење, знали су им кретања боље него домаћа полиција, и открили су, након убиства премијера, да имају партнере у шокираној српској влади“, тврди он.
Шеф одељења у Београду био је Ентони Монктон, којег ће један пријатељ описати као “класичног шпијуна-џентлмена”. Водио је крикет-клуб у Београду и британске обавештајне операције у Србији и у Црној Гори. Син Гилберта, виконта од Бренчлија, био је млађи брат Кристофера, саветника Маргарет Тачер који ће у старости постати ексцентрични и гласни скептик за климатске промене. Њихова сестра, Роза, била је удата за Доминика Лосона, уредника Сандеј телеграфа и блиског пријатеља принцезе Дајане.
Монктон је постао експерт за “црвене беретке” и земунски клан, и за њихове везе унутар владе и обавештајног естаблишмента. Али његова улога у налажењу осумњичених након Ђинђићевог убиства донела му је и непријатеље, посебно у круговима око Коштунице.
Када је Коштуничин саветник Раде Булатовић постао шеф БИА, Монктон је остао на маргинама.
Борџер пише и како су Американци ухватили свог првог осумњиченог, Стевана Тодоровића.
Американци су осумњиченог Стевана Тодоровића пратили када је прешао из Босне у Србију. Захваљујући свом познанству са Радованом Караџићем, стигао је у Београд, право у стриптиз-бар “Лотус”, који је држао Бошко Радоњић.
„Радоњић је био један од најпознатијих криминалаца са простора бивше Југославије, емигрант-повратник чија је животна прича осликавала насилну прошлост Југославије. Била је то симбиотска веза. Караџић је био велики коцкар и често је, за време рата у Босни, долазио у Радоњићеве коцкарнице у Београду и на Златибору. Заузврат, Радоњић је финансирао СДС и пазио на Караџићеве људе“, пише Борџер, а преноси Недељник.
Пронашли су Тодоровића веома брзо: он је био веома крупан човек, са брковима које не можете да промашите. Пратили су његов “голф” до викендице и почели да га посматрају. Ипак, Делта Форце није имао ингеренције да обави било какво хапшење на територији Југославије.
„Имали смо врло чудна правила. Често смо прелазили границу ради извиђања, али нам нису дозвољавали да хапсимо“, рећи ће један од њих касније.
Уместо тога, ЦИА је унајмила локалце, неколико Срба који су читав рат провели у Сарајеву. Дат им је велики новац, али и јасан задатак. Нађите бегунца, ухватите га, и пребаците га у Босну где га “легално” може ухапсити СФОР.
Посао је обављен 27. септембра 1998, без много проблема. Типови су закуцали на врата викендице, Тодоровић је отворио, они су упали и претукли га. Везаног су га убацили у гепек црвеног “мерцедеса”, који ће баржом прећи Дрину.
Тамо га је СФОР могао “ухапсити”. Амерички војници преузели су Тодоровића и хеликоптером га пребацили у Тузлу, у свој гарнизон. Истог дана био је у Хагу.
Еспресо.рс, Недељник
Eeee Srbijo medju sljivama…