АВ је суверено добио председничке изборе, пре свега захваљујући контроли масовних медија који су бесомучно преносили мноштво лажи и полуистина, хвалоспеве о АВ-у и свињарије о Саши Јанковићу и Вуку Јеремићу. АВ је под личну и партијску контролу ставио државне институције које би требало да раде независно. АВ је партијско запошљавање, мито, корупцију и рекет довео до савршенства. И упркос свемо томе уживао је и ужива подршку Запада. Рекао би човек да ће сада, после величанствене победе, моћи мало да се опусти, да ће машинерија за млевење неистомишљеника мало да предахне.
Е па АВ ипак неће моћи да се опусти и коначно мало ужива у пропасти опозиције и љубави свог народа. Због начина његове владавине који је у супротности са здравим разумом, пристојношћу и, хајде, демократским стандардима и вредностима, десетине хиљада пре свега младих и веома младих људи свакодневно протестује на улицама Србије.
Са једне стране АВ је извукао поуке из демонстрација деведесетих: не изводи полицију са воденим топовима и сузавцем, клони се сукоба, иако су Стефановићи и Гојковићеве протекле недеље јахали на томе да протестни скупови нису пријављени. Рачуна са тим да ће да се издувају сами од себе. Темпо којим су кренули је веома јак а финиш се ни не назире.
Са друге стране, радикалски ген не може да се одстрани, па Пинк, Информер и остала машинерија за млевење неистомишљеника превентивно ове младе људе приказују или као нечије плаћенике, или у најмању руку као заведене, наркомане, пијанце, багру, мада је предизборна кампања прошла, а нови избори су веома далеко. То је јаче од АВ-а, тако га је научио Војислав Шешељ. Само што то код демонстраната изазива још веће негодовање. Не би ме чудило да Тони Блер АВ-у објасни да са тим треба да престане, јер је контрапродуктивно.
Јадан је покушај да Шешељ, као, подржава протесте, па да се демонстранти доведу у везу и са орунулим радикалом, као што се доводе у везу са Дверима, Сорошем и свим тим мрачним силама које АВ-у и АВ-овој поридици раде о глави.
Овај протестни талас на улицама је на самом почетку, он још увек не представља непосредну опасност за АВ-ову власт и неће је представљати док се док не дође до озбиљније организације, координације и политичке артикулације.
Али је непријатан за АВ-а, изазива му нелагодност – уместо да потоне у потпуну апатију опозиција наједном има за шта да се ухвати. И за разлику од јадних српских глајхшалтованих медија, западни медији преносе да тамо неки фини млади свет у Србији протестује против „диктатуре”.
Непријатно за АВ-а је и што су западни медији током и после председничких избора махом извештавали о његовом бесомучном настојању да приграби ама баш сву власт, о томе да гази елементарне принципе парламентарне демократије и медијских слобода, не ретко у подругљивом тону, критикујући и своје власти што тако нешто и таквог неког подржавају. Могли би Курц, Керн и Меркелова да постану мање срдачни. Ови протести сада поткрепљују све оно о чему су западни медији, па и малобројни посматрачи избора ОЕБС-а, извештавали и дају повода за нова извештавања.
У оваквој ситуацији опозиционе партије не би требало да се каче на протесте који се ваљају упркос њиховој јаловости, већ би требало да ураде оно што је у њихов моћи: да се не врате у скупштинске клупе када им то Маја Гојковић милосрдно допусти. Оног тренутка када је она по налогу АВ-а распустила Скупштину док овај не постане председник она је обесмислила њен рад, обашка сво оно понижавање којем су опозициони посланици изложени.
АВ-овој власти која је киднаповала државне институције опозициони посланици учешћем у раду Скупштине дају легитимитет не само у Србији, већ и у иносранству. Образложење да то чине да би се и њихов глас негде чуо одавно не пије воду: нико их не чује.
Време
