fbpx
Насловна / Став / Изборне лекције за Србију и Србе

Изборне лекције за Србију и Србе

Успех једне политичке партије без преседана у новијој српској историји, захтева да се максимално озбиљно размисли о разлозима, околностима и последицама те чињенице. Споља гледано, исувише је оштар контраст између погоршања социјално-економских показатеља српске економије праћеног неумољивим растом спољњег дуга државе (62% укупног бруто-националног дохотка), 30% стопом незапослености и прогнозираним дефицитом буџета за 2014. годину од 7-8% БНД (најгори резултат на Балкану), са једне стране – са апсолутном победом владајуће коалиције, која би требала бити одговорна за овакву ситуацију, са друге стране.1 Међутим, овај парадокс је чисто спољашњи. У стварности, ова победа коалиције на челу са СНС, на самом почетку није била повезана са социјално-економском сликом и у својој основи је имала неколико фактора, које су српско руководство и његови саветници и савезници беспрекорно искористили.

Први фактор: У овом тренутку максимално могуће искоришћен и мобилисан пропагандни ресурс који се базирао на тези “тврђаве под опсадом” са спољњим (почевши од светске кризе и завршавајући са Русијом) и унутрашњим (корупционаши) непријатељима. Победа СНС практично представља тријумф једног човека – Александра Вучића, кога по његовој харизми можемо поредити само са “младим” Слободаном Милошевићем из 1989. године. Тада су власти успешно заиграле на национално-патриотску карту. И лаику је јасно да данас ту карту представља борба против корупције и – као противтежа ранијим санкцијама и изолацији – пут у Европу. У резултату тога, чак и тако широко приказане карактеристике Вучића у француској информативној агенцији AFP – “Најутицајнији политичар у Србији који по свим питањима има последњу реч у Србији” – уопште не изгледају као преувеличавање.2

Јасно је да оваква ситуација на самог Вучића ставља “неограничену одговорност” – међутим, у следећих неколико година он ће имати “неограничена” пуномоћја.3

Други фактор: Вешта политика САД и ЕУ у контексту преговора са Косовом. Западна дипломатија је вешто користила метод “штапа и шаргарепе”, добијајући максимално могуће уступке од власти у Београду, притом пажљиво избегавајући да од њих тражи де-јуре признање независности Косова. То је омогућило влади Ивице Дачића да изјављује како државна политика према Косову није измењена, а истовремено да се позиционира у својству реалисте способног да извуче максимално могуће у крајње неповољним спољнополитичким околностима.

Трећи фактор: Практични распад опозиционог блока. Вешта пропагандна кампања владе заједно са противуречностима у редовима опозиције, разорила је донедавно моћну ДС, избила је темељ испод ногу ДСС и завршно сахранила СРС (у сваком случају – у њеном традиционалном виду). Очигледно да сама концепција партијске изградње на бази национално-патриотских идеја у данашњој Србији захтева дубоко престројавање са могућим преласком на шира, надпартијска удружења типа Народног (националног) фронта.

Оваква ситуација потпуне политичке супериорности једне политичке снаге над њеним опонентима који нису били у стању да се договоре, већ је постојала у Србији на почетку ХХ века – у време тада свемоћног премијера Николе Пашића. Међутим, Први светски рат није омогућио да се коначно одговори на питање о сценарију даљег развоја земље у сличним условима.

Четврти фактор: Психолошке околности су одиграле своју улогу – а то је тежња друштва да се у одређеним неповољним условима консолидује око једне силе. Уморни од унутарполитичких тумбања претходних година, нашавши се са тим истим социјално-економским проблемима заједно са практичним губитком Косова, српски бирачи су очигледно направили једнодушан избор у корист владе која би их могла макар формално известити о конкретним достигнућима (укључућујући и почетак преговора са Бриселом о приступању Србије Европској Унији, као и корупционашке процесе против високорангираних функционера и бизнисмена) који захтевају наставак и консолидацију. Међутим, чак и ти резултати су били довољни да би “напредњаци”, социјалисти и њихови савезници добили од бирача “карт-бланш” за нови мандат, а опозиција се лишила аргумената за сопствену пропаганду.

Светска историја познаје мноштво примера сличне свенародне консолидације око једне политичке снаге. Истина, такви процеси у огромној већини случајева су у свом исходу доводили до дубоке друштвено-политичке кризе и до силаска те снаге са друштвено-политичке сцене (добро је, кад се то деси без светског рата). Међутим, у овој етапи српске историје, управо су напредњаци били та сила у којој су своје оваплоћење нашле најразличитије снаге и покрети у Србији – од радикала до конзервативаца, од присталица евронтеграција до поборника исте те теорије о “ослањању на четири ноге” (Русија, САД, ЕУ, Кина) а-ла Борис Тадић.

‘”Нама је неопходна разарајућа победа” да би отворили нова радна места, да би одлучно наставили реформе, да би се пуном снагом борили против корупције – изјавио је Александар Вучић пред својим присталицама на последњем предизборном митингу.4 Владајућа коалиција сада има такву победу…

1  РИА НОВОСТИ 17/03/14 05:05 17.03.2014 05:07

2 AFP 171032 GMT MAR 14

3 AFP 171022 GMT MAR 14

4 AFP 160218 GMT MAR 14

 

Петар Искандеров

Фонд Стратешке Културе

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Шта доноси „Алипеј” у Србију

4.6 (5) Грађани Србије и сада, користећи подржане платне картице, могу да купују преко „Алиекспреса”, …

Србија због уласка у „мали шенген“ мења свој грб и уместо банана републике постаје ПАРАДАЈЗ РЕПУБЉИК

4.6 (20) Од уласка Србије у ЕУ нема ништа и то је већ годинама свима …

2 Коментара

  1. Sve stare zivotne AKSIOME su stalno prisutne u Srbiji.Aktueklne ,a i bivse VODJE naroda se ponasaju tipicno AKOA MUVE BEZ GLAVE.

  2. Jadno kao i uvek i nikakav napredak kao i uvek

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *