субота , новембар 18 2017

Изгубљени српски диктатор тражи нове савезнике: Шејтан је дошао по њега

Београд – До јуче је Александар Вучић призивао немачке добоше, али се сада приклонио турским зурлама тврдећи како је будућност Србије у снажном турском загрљају. Србија нема никакву европску перспективу, тако да Вучић сада сања о Србији у оквиру обновљеног Османског царства, односно „Турског комонвелта“, на шта су почели већ да упозоравају и утицајни европски политичари.

Званично је српска спољна политика усмерена ка приступању Европској Унији и очувању територијалног интегритета, рачунајући ту и окупирано Косово и Метохију. Незванично се дешава сасвим супротно од тога: ЕУ је све даље и даље, а основни циљ наших политичара је да нађу начин како да нацији саопште да је Косово дефинитивно предато, односно продато Албанцима.

Немачко министарство спољних послова је у свом априлском извештају навело како су најважнији преговори са Србијом о њеном приступању Европској Унији отпочели 14. децембра 2015. када је, као прво отворено, за Немачку најважније Поглавље 35, које води ка, како се то обазривим дипломатским језиком назива, „нормализацији односа са Косовом“. Сва остала поглавља су отворена касније, нека нису ни до данас, па је већ из овог поступка јасно да је примарни циљ немачке дипломатије да се нађе прихватљиво решење за њихово политичко мртворођенче, самопрокламовану Републику Косово, а не нужно и да се Србија учлани у ЕУ. Чак шта више, чини се као да би званични Берлин био најсрећнији када би Србија признала Косово, без да се и једна од те две земље после тога нађе у оквирима Европске Уније.

Из ових разлога, даље преговоре о приступању Србија може једино да води свесна да је њена, евентуална, жеља о прикључењу једно, али да велике западноевропске силе, првенствено Немачка, имају друге циљеве. Ако објективно посматрамо српску дипломатију у последњем периоду, видећемо како су наши политичари свесни овога.

Домаћи медији су ово прећутали, али је аустријски дневни лист „Дие Прессе“ 17. фебруара 2017. објавио да се Александар Вучић свом аустријском колеги, канцелару Кристијану Керну, на вечери одржаној дан раније поверио како сматра да би царинска унија земаља кандидата за чланство у Европској Унији реално могла да се оствари за пет до шест година, односно не пре 2022. године.

Самим тим, пошто се ради о економској унији земаља „кандидата“ (а не чланица), ни сам Вучић не сматра реалистичним могућност да Србија пуноправно чланство у ЕУ добије пре 2025. године, а то је, за једну овако нестабилну државу као што је Србија, далека будућност. С обзиром на Брегзит, референдум у Каталонији, успех евроскептичне деснице у целој Западној Европи и нестабилност у Немачкој после последњих парламентарних избора, велико је питање да ли ће ЕУ у овом облику уопште доживети 2025. годину.

Иначе је и сама идеја поменуте царинске уније једна од фантазија самог Вучића, која, за сада, нема подршку ни једне од осталих земаља, евентуалних чланица. Сам Вучић је Керну рекао да намерава да се у наредном периоду сретне са политичарима из Босне и Херцеговине и Албаније како би добио њихову подршку за ову своју идеју. До тих разговора до данас није дошло, али је отворено друго поглавље овог плана из кога се види коначни циљ ове наводне „царинске уније“.

Недавно је, приликом посете Реџепа Тајипа Ердогана, потписан споразум о посебним трговинским односима Србије и Турске, којим је, између осталог, предвиђен бесцарински увоз појединих производа из Србије. Осим тога, председници Србије и Турске су најавили интензивнију привредну сарадњу.

Турска је веома непоуздан партнер и тренутно је у фази ескалације дипломатског сукоба са Сједињеним Америчким Државама и Европском Унијом. Да подсетимо како, после САД, Турска има најмногољуднију армију у оквиру НАТО пакта.

Пошто је већи број немачких држављана, између осталих и новинара и бораца за људска права, ухапшен у Турској под лажном оптужницом да су били део завере и неуспелог војног пуча, Немачка је запретила да би могла да издејствује економске санкције Европске Уније према овој земљи. У најмању руку зближавање Србије Турској у овом тренутку изгледа као несмотрен и лош политички потез којим се иритира Немачка, али је то, у ствари, веома добро смишљен сценарио којим се Србија удаљава од Европе, па чак и од Русије, и предаје Анкари у руке .

Ердоган уопште не крије своју намеру да, по узору на британски „Комонвелт“, створи „Турски комонвелт“ који би обухватао све земље којима је некада владало Османско царство, а чије би седиште било или у Анкари, или у Истанбулу. Ова нова Османска империја, о којој је турски председник често говорио и чије је стварање уткао и у програм своје партије, мање би била базирана на економској сарадњи, а више би то било подјармљивање малих држава. Због тога аналитичари одбацују назив „Комонвелт“ (који подразумева сарадњу) и чешће користе израз „Ново Османско Царство“.

Турска себе сматра природним заштитником не само свих туркофоних народа, већ и балканских муслимана, будући да је ислам на ове просторе стигао на копљима османских освајача. Модерне арапске државе Блиског Истока и Северне Азије су превелики залогај чак и за једну Турску (која је, без сумње, регионална сила), тако да се Ердоган за сада фокусирао на турске нације проистекле после распада Совјетског Савеза и на балканске патуљке. У овом тренутку му је Александар Вучић најважнији, ако не и једини савезник.

Зато је сарадња Србије са Турском не само очигледно скретање са прокламованог пута у Европску Унију, већ представља предавање целе наше државе у ново турско ропство. Вучићева фантазија о царинској унији земаља кандидата за чланству у ЕУ је почетак стварања „Турског комонвелта“, односно „Новог Османског Царства“ и његовог ширења на Европу.

После априлске вечере са Вучићем аустријски канцелар Керн је апеловао на земље чланице Европске Уније да више пажње посвете Србији, јер му је било јасно да стварање „царинске уније“ није приближавање Западног Балкана Бриселу, већ стварање услова за продор Ердогана у Европу. Аустријски министар спољних послова и добар познавалац прилика на Балкану и у Србији, Себастијан Курц, је као кандидат за канцелара на управо одржаним парламентарним изборима у кампањи истицао да Аустрија мора више да се залаже да се заустави продор ислама у Европу.

Из ових његових речи није тешко извести закључак како је управо Вучића идентификовао као фактор нестабилности и то због политике удаљавања од европских начела и вредности и приклањања исламским деспотијама. Курц је, иначе, до скора важио за великог заговорника политике „отворених врата“ према мигрантима.

Султан Ердоган је наговестио велике инвестиције, понудио је, из цинизма, да Турци рестаурирају Ћеле кулу. Затражио је хитну смену расима Љајића, сматрајући млакоњом и можда следбеником Абдулаха Гулена, а захтевајући да одмах иза Вучића буде Муамер Зукорлић, миљеник турских служби безбедности и мафије.

Неки аналитичари тврде да је Вучић приморан да шени пред Ердоганом, јер је отписан од Арапа, на трагу су му америчке службе безбедности и правосуђе, које је блокирало његове рачуне. А можда му је ово само показна вежба да Американцима поручи да он тражи новог газду, ако га они више неће. А, неће га.

Мерсиха Хаџић,  Магазин Таблоид

Актуелно

Црна Гора: Немоћ под кљуном “велике Албаније”

Прије пар дана, тачније 10. новембра 2017. године, подгоричке Вијести су објавиле да је Мило Ђукановић, …

Ванредни избори и Бриселски споразум

Председник Републике Александар Вучић средином месеца октобра 2017.г. поручио је опозицији да је боље да …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons