петак , септембар 22 2017

Је ли већ почело урушавање структуре колективног Запада?

НОВЕ антируске санкције део су стратегије САД усмерене на то да Америка замени Русију у улози главног снабдевача Европе енергентима, оценио је аналитичар Wall Street, оснивач Trends Research Institute Џералд Селенте. Хвала америчком експерту јер се без њега овога не бисмо сами досетили.

Излишно је бавити се хипотетичком могућношћу да Трамп стави вето на закон о антируским санкцијама јер се он прецизно – као пазл – уклапа у Трампово предизборно обећање да ће Америку опет учинити великом. А да ли ће од тога пострадати неко у Немачкој или још негде другде – то никога не узбуђује.

Зато се Немачка поколебала поводом Северног тока-2. Њена Федерална мрежна агенција Bundes-netz-agentur није укључила у план развоја гасног система Немачке до 2026. године пет пројеката Северног тока-2. То није напросто симптом. То је директан доказ да у Немачкој знају: биће онако како САД кажу.

Мада је портпарол МИП Немачке Мартин Шефер изјавио да је закон о санкцијама наводно био „значајно побољшан“ у поређењу са његовом јунском верзијом „захваљујући успешним разјашњењима Европске комисије и Немачке“ – то личи на добру финту у лошој игри.

Заплет са санкцијама и њиховим утицајем – не на Русију него на Европу – избацио је на површину друго изузетно важно питање којим се засад нико не бави. То је питање евроатлантске безбедности и евроатлантске солидарности.

О њему још нико не говори наглас зато што јавно изнете мисли, као прво, имају „навику“ да се материјализују. А друго: Европејци се боје да се и дотичу тог проблема јер чак и размена мишљења о њему може испровоцирати неповерења и непријатељства унутар колективног Запада.

Реч је пре свега о вези између Европске уније и NATO унутар које NATO фигурира као војни гарант безбедности ЕУ.

Идеја да је NATO камен темељац целе Европе, неколико пута је уписана и у документе саме Европске уније. Конкретно, о томе се говори у „Глобалној стратегији Европске уније“ (EUGS) која је донета у јуну 2016. године. У том документу се наводи та „глобална стратегија даје импулс Европској унији у области безбедности и одбране у условима сарадње са NATO и са свима нашим партнерима“.

У истом документу се говори и „о учвршћивању трансатлантских веза и партнерства са NATO“, о неопходности да се тешње сарађује са партнерима, пре свега са NATO“.

Глобална стратегија је, у суштини, прерађена „Заједничка политика безбедности и одбране ЕУ“ (CSDP), која је била лансирана у децембру 1998. године.

CSDP из различитих разлога није ухватила одмах корен и била је фактички реанимирана тек пре годину дана.

Мисао о сарадњи ЕУ и NATO развијена је у заједничкој декларацији Европске комисије и Европског савета и генсека NATO од 8. јула 2016-те.

„Када је реч о колективној одбрани, NATO остаје њена главна основа за већину држава-чланица. Односи ЕУ и NATO не задиру у политику безбедности и одбране оних земаља ЕУ које нису у NATO. Зато ће ЕУ продубљивати сарадњу са Северноатлантском алијансом у смислу међусобног допуњавања и синергије“ – наглашава се у тој изјави.

Све као је је само по себи разумљиво. Под условом да међу земљама NATO и ЕУ нема разногласја поводом за западни свет главног питања: коме иде новац, а ко га губи.

Ту и почиње главна зачкољица која се на крају своди на питање: а ко ће се и од кога штитити у Западној хемисфери?

Приликом ступања на снагу антируских санкција велики губитници биће пре свега Немачка и Аустрија које су већ иступале са својим, благо речено, несхватањем планова са увођењем нових санкција против Русије. Пољска и балтичке земље ће пратити Вашингтон. Бугарска, која је по налогу Брисела осујетила Јужни ток и напакостила не само Русији него и другим потенцијалним учесницима у том пројекту (Грчкој, Италији, Мађарској, Хрватској, Словенији и Аустрији), и даље ће се батргати у потрази за јачом страном.

Пред нама нису просто разногласја у ЕУ, већ – увод у раскол.

Због чега не претпоставити да ће заоштравање економских противречности у ЕУ које су испровоцирали Американци (а ту је и проблем миграната који је већ поделио Европу) на крају довести до фактичког распада Европске уније?

Немачкој, која је главни губитник, није баш удобно у ЕУ. Због чега би она морала да буде солидарна са САД у њиховој тежњи да подрију немачку економију и лише Берлин сваке могућности да реализује своју не превише скривану амбицију да буде и економски и политички хегемон у Европи?

Како је уопште могућа политика безбедности Европске уније ако сама ЕУ пуца по шавовима? А и каква ће бити судбина NATO којег ЕУ види као свог заштитника?

Европарламент је у фебруару ове године подржао резолуцију о формирању заједничке европске армије. То се догодило у време Трампових изјава да САД могу NATO препустити његовој судбини због тога што земље-чланице не плаћају за своју безбедност, а то су биле изјаве које су плашиле.

Када ће европска армија бити створена – за пет или десет година – то је питање. Али, предизборне Трампове изјаве данас више не изгледају као наметљиве фразе.

Главни „акционар“ у NATO, судећи по свему, има апсолутно друге планове са алијансом, а другачије гледање на то како треба да се гради „безбедност“ у Европи и у целом свету.

Стратези из вашингтонског Це-Ка тако су наштеловани да своје планове не могу да реализују пре него што изведу пиар-операције и реализују суптилна „цурења“ на странице штампе.

Недавно је Егмонтски краљевски институт за међународне послове (један од водећих западних размишљајућих центара) објавио чланак „Стратешка аутономија и сарадња између ЕУ и NATO: квадратура круга“. Аутор чланка је професор Јелског универзитета Џолион Ховорт (Jolyon Howorth).

У том чланку се – у равни разматрања – наводе мишљења различитих америчких аналитичара који у целини подржавају скептични Трампов однос према NATO.

Један из њих, професор Бари Поузен (Barry Posen), позвао је на „постепени, током десетак година, излазак САД из NATO, што треба да буде праћено прогресивном предајом свих функција у алијанси Европљанима“. Штавише, још се наводи да „те идеје имају дуги родослов међу америчким експертима за међународне послове“.

Невесела Меркел са мужем на одмору у јужном Тиролу

Аутор даље наводи четири сценарија развоја догађаја на релацији ЕУ-NATO.

Први од њих, који не може бити искључен, претпоставља, како пише Поузен, постепени распад ЕУ, што ће је лишити способности да решава три главна питања која обезбеђују суверенитет и тичу се монетарне политике, граница и одбране. То је, наглашава Ховорт, постало нарочито вероватним после Brexit.

Европска унија ће у том случаку – зато што нема лидера – сама пасти у руке САД, као што се то догодило 50-их година.

Друга варијанта претпоставља статус кво, то јест наставак данашње ситуације у којој ЕУ остаје „путник у NATO“. Односно: NATO ће наставити да игра улогу гаранта безбедности ЕУ.

Трећи сценарио претпоставља одлучније кораке изван статуса кво, али ЕУ остаје потчињена јединица унутар NATO.

За четврти сценарио се залаже сам аутор чланка (читај: тако ће и бити). Главни изазови за Сједињене Државе у 21. веку, пише Ховорт, долазиће из Пацифичког региона којим ће се САД и позабавити. Европска унија треба да се бави својим проблемима, а САД не могу решавати „руски проблем“ Европе. То може чинити једино ЕУ. Располажући истинском стратешком аутономијом – подвлачи аутор чланка.

И додаје: Европа мора стећи искуство и поуздање потребне за будуће самостално решавање изазова“.

Управо овако. Али, да ли је Европа за то способна ако је већ сада цепају на делове, а бриселска бирократија и даље остаје нека формална надградња која фактички принудно задржава на окупу шарену скупину земаља-чланица које отворено износе своје интересе унутар ЕУ и презиру Брисел (пример су и Мађарска и Немачка), а са бојажљивошћу и трепетом гледају према САД које им говоре goodbye?

Све се расипа.

Али, у контексту свега изнетог, ако се присетимо препорука које је Трампу дао његов официјелни саветник Хенри Кисинџер, вероватноћа распада ЕУ и NATO – а то значи целог колективног Запада – више не изгледа фантомском.

Кисинџер је, како је наведено у листу The American interest, посаветовао Трампу да трансформише Северноамерички споразум о слободној трговини (NAFTA), у којем су САД, Канада и Мексико, у Северноатлантски споразум у којем неће бити места Мексику, док би његово место заузела Белика Британија.

Циљ те рокаде је „консолидација англо-атлантске сфере на месту бивше ЕУ“.

У овом светлу и Brexit добија апсолутно други смисао, а не онај који је био објављен приликом изласка Британаца на референдум о чланству њихове земље у ЕУ…

Изгледа да су САД почеле да ломе досадашњу структуру колективног Запада да би изградиле нешто у чему би „Америка опет била велика“.

Истина је, међутим, да нема гаранције да ће на рушевинама старога нешто реално успети да саграде. Уосталом, сачекајмо.

Пише: Игор ПШЕЊИЧНИКОВ, експерт РИСИ за РИА Новости

Факти

Актуелно

Пекинг ће Трампу испоставити рачун за „десерт Томахавк” и десет секунди ћутања Си Ђинпинга

ДОНАЛД Трамп је демонстративно наредио да се ракетира Сирија док су трајали његови преговори са …

Дугин: Трамп попустио под притиском неоконзервативаца – почетак Трећег светског рата?

То што се догодило јуче, 7. априла 2017. године, може се испоставити као почетак Трећег …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons