Милан Простран, саветник у Привредној комори Србије, говори за Геополитику
Србија је најлошије испреговарала Споразум о стабилизацији и придруживању ЕУ по питању продаје пољопривредног земљишта странцима од свих земаља које су у последњих 10 година ушле или биле кандидати за улазак у Унију
Разговор водила: Невенка Стојчевић
Споразумом о стабилизацији и придруживању ЕУ (ССП), који је Србија потписла 29. априла 2008. године, регулишу се права и обавезе земље будућег кандидата за чланство у ЕУ, првенствено у погледу доношења одређених закона и њихове имплементације. Најширој јавности вероватно је мало познато да је потписивањем овог споразума Србија прихватила да измени свој Закон о земљишту, како би се страним држављанима омогућило да купују и постану власници земље и других непокретности у Србији. О последицама које би овакво усклађивање закона са европским донело Србији и њеним грађанима, разговарали смо са Миланом Пространом, саветником у Привредној комори Србије.
– Ово је сигурно једно од најосетљивијих питања Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУ, ништа мање погубно по Србију од потпуне либерализације, на коју смо се такође обавезали тим споразумом, и која само што није наступила – рекао је на почетку разговора Милан Простран и поручио надлежнима да још имају времена да од Брисела затраже одлагање доношења закона којим би се правним и физичким лицима из ЕУ омогућило да постану власници српске земље.
На чему то, тачно, инсиситира Брисел по овом питању у односу на земље кандидате за чланство у ЕУ?
– Питање права стицања и уживања својинских права на непокретностима страних правних и физичких лица уређено је члановима 53 и 63 Споразума. У члану 63, тачка 2, дефинисано је да ће Србија у року од четири године од тренутка ступања на снагу овог споразума с њим морати да усклади одредбе постојећег Закона о пољопривредном земљишту, односно осигурати исти третман правним и физичким лицима ЕУ какав имају грађани Србије по питању власништва над земљом и непокретностима.
Како важећи Закон о пољопривредном земљишту регулише ову материју?
– У важећем Закону о пољопривредном земљишту, објављеном у Службеном гласнику број 62/2006. и 41/2009, члан 1, став 3, страним правним и физичким лицима забрањује се право стицања својине над пољопривредним земљиштем. То значи да ће у периоду од четири године од ступања на снагу овог споразума постојећа законска одредба морати да се усклади са споразумом у корист физичких и правних лица из ЕУ. Тај период од четири године још није почео да тече. Он подразумева да период од четири године за Србију почиње да тече од датума када последња земља чланица ЕУ, а то је Литванија, у свом парламенту ратификује овај споразум.
Да ли то значи да ћемо и пре уласка у ЕУ овај закон морати да ускладимо са захтевима из споразума?
– Управо тако, пре ступања у ЕУ, односно добијања пуноправног чланства своје природне ресурсе као добра од општег интереса мораћемо изложити продаји грађанима, правним и физичким лицима из ЕУ. Србија је најлошије испреговарала споразум по питању продаје пољопривредног земљишта од свих земаља које су у последњих 10 година ушле или улазиле у ЕУ.
Објасните нам то, реците како су то урадиле земље из нашег окружења?
– Подсетио бих, на пример, да је Пољска договорила да у периоду од 12 година од њеног уласка у ЕУ странци неће моћи да купују њихову земљу. У Мађарској је тај период седам плус три године, које управо истичу следеће године. Дакле, наглашавам, од уласка у ЕУ, а не пре уласка! И као што јавност већ зна, мађарски премијер Виктор Орбан је промовисао нацрт закона о забрани куповине пољопривредног земљишта од стране правих и физичких лица из ЕУ у Мађарској.
Хоћете да кажете како се Орбан супротставио Бриселу и споразуму који је Мађарска, такође, потписала?
– Да, Орбанов нацрт је сада у спору са Бриселом, пошто мађарски премијер упорно покушава да се аргументима избори против тога да странци већ сада могу да купују мађарску земљу као највећи привредни ресурс. Хрватска као наш сусед, која ће за пола године, или колико већ, ући у ЕУ, такође је стартовала по угледу на Пољску (12 година од уласка), али су они добили нешто краћи период. То је веома битно и много ће значити Хрватској.
Ко су били наши преговарачи и зар они нису били упућени у штетност оваквог споразума?
– Сада је све то ирелевантно у односу на чињеницу да су резултати њихових преговора лоши по Србију. А са преговорима се започело још 2004. и 2005. године. Мислим да су преговарачи били тадашња министарка пољопривреде Ивана Дулић Марковић и Горан Живков, дакле представници тадашње владе Србије. Њихов шеф у бриселским преговорима био је Божидар Ђелић, тада потпредседник исте те владе, а до данас главни човек за питање уласка Србије у ЕУ. Пре нешто мање од месец дана, он је на једном скупу у „Метрополу“, где се разговарало о развоју прехрамбене индустрије, али сада као функционер Европске банке за обнову и развој и вероватно кандидат за њеног потпредседника, сам констатовао да Србија у овој декади сигурно неће постати чланица ЕУ, и Дежеру је поставио питање могућности ревизије ССП у делу у коме се говори о даљој либерализацији и земљишној политици.
Шта је шеф Делегације ЕУ у Србији Венсан Дежер одговорио на Ђелићево питање?
– А шта би друго него да је Србија у преговорима прихватила решења која стоје у споразуму, везано и за либерализацију и за земљишну политику, и да се, када су почели разговори, веровало да ћемо ми 2016. године бити чланица ЕУ, па је с тог становишта рок од четири године тада био прихватљив. И још је објаснио да та питања морају да се решавају у Бриселу и да према самом споразуму ту практично нема велике могућности за било какве ревизије, већ да ћемо ми домаће законодавство прилагођавати садржају потписаног споразума.
Ако се мађарски премијер не мири са решењем које је много повољније од нашег, зар не можемо бар да покушамо да дођемо до неког бољег решења?
– Ми, де факто, имамо једно стање које није пријатно. Али, морам да кажем да је актуелни министар пољопривреде Горан Кнежевић одмах по својој инаугурацији рекао да ће међу првим иницијативама које се буду кретале у правцу Брисела бити управо измена споразума у делу који говори о земљишту. Засад је то само наша жеља, а да ли ће постати стварност која ће „проћи“ у Бриселу, видећемо. У сваком случају, ми бисмо такав захтев у седиште ЕУ морали да упутимо најкасније у четири наредне године уколико не желимо да нам се овај привредни ресурс не распрода по веома ниским ценама.
Која, односно, чија земља би била изложена тој неповољној продаји?
– Сигурно је да слободној продаји не би било изложено државно обрадиво земљиште, већ оно које припада нашим сељацима, компанијама и задругама. Земље из нашег окружења, Пољска, Хрватска и Мађарска, сигурно су имале дебеле разлоге када су тражиле да тај период буде што дужи од датума уласка у ЕУ, а један од најважнијих је релативно ниска цена земље у новопримљеним државама ЕУ.
Имате ли информације о томе како се крећу цене обрадивог земљишта у појединим државама чланицама ЕУ?
– Према нашим информацијама, цена једног хектара обрадивог земљишта у Италији, које је по квалитету једнако војвођанској земљи износи на пример 50.000 евра. У Данској је она од 50.000 до 70.000 евра, с тим што тамо постоји ограничење колико земље може да купи један странац. Код нас је, срећом, цена земље почела да расте у односу на ону из времена приватизације, када је хектар друштвеног земљишта могао да се купи за 200 до 500 евра. У неким деловима Војводине цена је отишла на чак 20.000 евра по хектару најквалитетније земље, а претпоставка је да ће овај ресурс у будућности имати све већу цену. Зато би било јако добро да својом земљом управљамо и користимо је сами, по принципу доброг домаћина, јер храна ће бити све траженија роба, и то по стално растућим ценама.
Постоји ли иницијатива струковних организација против овог закона, супротног Уставу Србије?
– Ми из струке смо реаговали чим смо сазнали за резултате преговора, а на моје упозорење о могућим штетним последицама аргументација је била да смо доведени пред свршен чин, по принципу „узми или остави“. Дакле, или ћете поступити како смо ми у Бриселу одлучили, или нема споразума. Струка је била на време упозорена да ће то бити веома опасно са становишта вредновања и коришћења наших пољопривредних ресурса, али то упозорење тада није било озбиљно схваћено. Сада се ситуација још више компликује, јер се рокови приближавају, а ми, као озбиљна земља, морамо да поштујемо оно на шта смо пристали потписивањем споразума.
Којим аргументима би евентуално министар Кнежевић могао да оправда захтев за ревизију споразума?
– Мислим да би то требало да буду аргументи којима су се служиле и друге земље. Али, јако је важно да најпре наши политичари, пре свега они који су задужени за економију, а онда и преговарачи, схвате колико либерализација и могуће отуђивање земље могу да угрозе нашу економију. Јер, ми нисмо своју привреду довели до тог нивоа да буде конкурентна привреди земаља ЕУ, па ћемо, уколико питање либерализације, које долази на ред најдаље до краја јануара 2014. године, не одложимо за неки период, сигурно своју привреду довести у прилично тежак положај. Поготово зато што због финансијске кризе, која је захватила све сегменте привреде, нећемо бити у ситуацији да је рехабилитујемо.
Али, ако Брисел не би дао зелено светло за ревизију споразума, пре промене садашњег Закона о земљишту морао би да се мења и Устав Србије.
– Свакако, јер се и постојећи закон ослања на Устав, који не дозвољава продају обрадивог земљишта страним држављанима. А сведоци смо да поједини политичари све чешће помињу потребу да се промени Устав Србије.
Има ли то везе и са захтевима за промену неких других закона, између осталог и због тога да би Србија постала земља која ће слободно увозити и трговати ГМО организмима?
– До сада смо се успешно опирали тој новој технологији ГМО, а како ће бити у будућности тешко је предвидети. Нажалост, неки наши суседи, као на пример Румуни, нису одолели притиску. Ја се не бавим генетским инжењерингом, али сам 90-их година боравио у америчкој компанији „Монсанто“ и сматрам да наши стручњаци, који су такође били тамо, имају професионалну и моралну обавезу да грађане Србије обавесте шта увођење ГМО семена и производа значи за здравствену безбедност и за агроекономију наше земље. Видим да се јавља све већи број покрета који се аргументовано супротстављају доласку нових технологија и пратим шта се с тим у вези дешава у Француској, као водећој пољопривредној земљи ЕУ, затим у Данској, Холандији или Аустрији, која се у Бриселу изборила за статус земље без ГМО.
Колико усклађивање закона из области пољопривреде с европским доприноси побољшању или, пак, угрожава нашу пољопривредну производњу, посебно на сеоским газдинствима?
– Неспорно је да ће у свему томе бити и позитивних и негативних ефеката, и зато је добро да ове који су за нас неповољни покушамо да одложимо док још имамо могућности. Србија до 2020. сигурно неће постати чланица ЕУ, и то време треба искористити да урадимо нешто за себе. Држава мора да се понаша као најбољи домаћин и јако је важно да зна чиме располаже. Попис пољопривредног земљишта је свакако веома корисна ствар, јер је последњи урађен пре 52 године. То је национални пројекат и ја се залажем да буде квалитетно и свеобухватно урађен, макар га продужили за годину дана. Он је посебно значајан са становишта пољопривредне политике, јер треба да знамо колико имамо пољопривредног земљишта, колико обрадивог, а колико запарложеног и необрађеног.
Да ли Западна Европа познаје категорију запарложеног, необрађеног земљишта?
– Не, такав појам тамо не постоји, јер је у Западној Европи сва земља обрађена. Пре свега мислим на Аустрију, Немачку и Француску. А код нас има између 200.000 и 300.000 хектара парлога. Овим пописом добићемо реалну слику стања, што може да помогне креаторима аграрне политике. Имаћемо и даље четири категорије власништва над земљиштем – приватно, државно, задружно и поново друштвено. Јер, од свих оних компанија и предузећа у којима није успела приватизација, где су раскинути уговори, статус на десетине и десетине хиљада хектара државног земљишта биће промењен и враћен у пређашње стање. Дакле, имаћемо и ту власничку структуру, што је јако важно држави због њених обавеза према задружној имовини, према реституцији и неким другим отвореним питањима.
Постоји ли нека могућност да држава интервенише у откупу земље како би она остала у власништву Србије?
– То је одлично питање, јер ће принцип слободног промета људи и капитала сигурно морати да се поштује, па ће продаји странцима бити изложене и непокретности и природна добра као што су рудници, шуме и пољопривредно земљиште. Међутим, поставља се питање хоће ли се држава финансијски опоравити да би могла давати повољне кредите свима који хоће да купе земљу. Мада, морам да кажем да постоји интерес наших богатих велепоседника, који су веома заинтересовани за то да купују земљу. Питање је једино да ли ће се они касније одлучити на даље трансакције и јефтино купљену српску земљу скупо продати странцима.
Шта бисте, као стручњак за агроекономију, после свега предложили креаторима пољопривредне политике?
– Мој став је да држава све о чему смо разговарали мора озбиљно да узме у разматрање и да најпре учини све што може да се одложи примена ССП у Бриселу. А затим да створи услове домаћим паорима да кроз повољније кредите увећају своје поседе на 15 до 20 хектара и омогуће својим породицама да пристојно живе од пољопривреде, јединог реалног сектора српске привреде који има шансу и на домаћем и светском тржишту, где храна постаје све траженија роба и има све већу цену.
Питање које тражи одговор
– Данас смо у великој заблуди да су само велика предузећа рентабилна. Једног дана бавићу се изучавањем како су наши преци могли сасвим добро да живе од 10 хектара земље, да притом школују своју децу, обнављају своје газдинство, набављају нову опрему… Пре уласка последњих 12 земаља, ЕУ фарме су имале просечно 18,6 хектара, а сада имају 21 хектар. Зашто, онда, не омогућити нашим малим пољопривредницима да и они, уз помоћ повољних кредита, увећају своја имања на 15 до 20 хектара? – пита Простран.
Одговорност је на Влади
– Мој савет и предлог је да Влада Србије што пре крене с иницијативом за измену споразума у делу који се односи на либерализацију и на земљишну политику. Доласком висококонкурентних држава на наше тржиште Србија ће се практично претворити у произвођача сировина. Ако не сачува сопствену прехрамбену индустрију, ући ће у зону неразвијених земаља, које своју сировину распродају другима. Зато се хитно морамо суочити с овим проблемима и у договору са Бриселом покушати да изменимо спорне одредбе споразума – поручује наш саговорник.
Странци траже одређене локације
– Наше земљиште је сачувано, није загађено ни девастирано. Јесте да смо због мање употребе стајског ђубрива и минералних ђубрива земљиште мало осиромашили, али оно је још у јако доброј кондицији и има високу вредност и потенцијал. И не треба ништа што је од општег друштвеног значаја да се распродаје само зато да бисмо поштовали принципе слободне трговине, које Брисел заговара зато да би дошао до неког капитала. Када сам држао предавање у Верони, питали су ме када ће моћи да се купи земља у Србији, а неки су се чак интересовали за сасвим одређену локацију, између Старог Бечеја и Тисе, што значи да су прецизно упознати са квалитетом нашег земљишта – каже Простран.
Геополитика бр. 58, децембар 2012.
