fbpx

Још једна година пропадања села и пољопривреде: Напредњаци не воле сељаке

4.5
(96)

Kрај још једне суморне године по српског сељака, уз дежурно питање: зашто је држава и даље маћеха пољопривредним произвођачима?

Једина витална привредна грана и мотор економског развоја годинама је гурана на маргине развојних планова свих претходних власти, да би је напредњаци потпуно дотукли. Отуда није чудно што ће од јануара увозни контингенти стоке порасти за 200 одсто; што су напредњаци преузели хладњачрско-извозни монопол; што председник државе хвали велику подвалу од „малог Шенгена“ објашњавајући колико је важно да албански парадајз стигне у Србију брзо и буде свеж… Шта рећи о озбиљним плановима власти у држави у којој је аграрни буџет мањи од четири одсто (нижи него онај који су напредњаци затекли) – девет пута нижи него у ЕУ?!

Србија је за пола века изгубила милион и по хектара пољопривредног земљишта – а национална штета је безмало 15 милијарди евра! Уз то, наставља се лош однос према земљишту као необновљивом ресурсу. Држава не води више рачуна о томе како се користи ово национално благо, односно не сагледава проблем прехрамбене одрживости, будући да осам од 25 области у Србији нису прехрамбено самоодрживе, као ни 45 од укупно 164 општине, имајући у виду критеријум да је 20 ари обрадиве површине потребно за прехрамбену одрживост једног становника.

У том погледу посебно је оштећена пољопривреда на подручју централне Србије, где је за неаграрне намене изузето близу 1,7 милиона хектара или приближно половина пољопривредног земљишта која је била расположива пре пет деценија! Заправо, за пола века (1960‒2012), према редовним статистичким извештајима, укупна површина пољопривредног земљишта смањена је за 300.000 хектара или за 5,6 одсто укупне територије. Да ли ће тек општа криза енергије, сировина и здраве хране утицати на то да се нешто промени? И да ли ће то за Србију бити касно?!

Још пре неколико година је агроекономиста Милан Простран упозоравао да аграрни буџет мора бити много већи, са много израженијом развојном компонентом и да се мора тежити учешћу аграрног буџета у укупном буџету Србије од најмање десет одсто. А он је већ годинама испод законског минимума од пет процената. Аграрни буџети земаља у региону су на нивоу нашег или су већи, као у Хрватској, која сада, као чланица Уније, има велику помоћ Брисела. Само до 2020. из фондова за рурални развој било јој је расположиво око 300 милиона евра годишње. А само на годишњем нивоу тих 300 милиона евра обрне се на пијацама у Србији!

Власт се по правилу сети сељака уочи избора, па их импресионира којекаквим лажима и обећањима, не рачунајући на пословичну скептичност српског сељака ког можеш преварити једном, па и два пута, али после тога више неће веровати политичким бајкама и обманама. Бедно мешетарење и замајавање кроз приче о задругарству, којима по Србији млати Kркобабић, дају слаб резултат, јер у њима нема озбиљне дугорочне стратегије, а он као промотер прилично је искомпромитован. Српски сељак све чешће гласно поставља питање: ако странцима дајете по 10.000 евра за отворено радно место, зашто то не омогућите и српском сељаку, који је спреман да тај новац врати и који ће уместо бесмислене производње каблова обезбедити производњу за будућност? И који ће остати на својим имањима и у својој земљи.

Да је овој власти и њеном предводнику заиста стало да подигну Србију – подигли би српско село. Овако, кад би се мерило њихово штеточинство, однос према селу и пољопривреди био би у самом врху напредњачке политичке деструкције. Они као да се стиде себе и свог порекла кад размишљају о једином спасу за ову сељачку државу. Наравно, нису и никад неће прочитати Шекспира: „Не презири хлеб да једног дана не би скупљао мрвице.“

Француска: Непродата храна сиромашнима

Народна скупштина Француске усвојила је закон према којем трговачки ланци сву храну коју не успеју да продају морају да поделе локалним хуманитарним организацијама. Према новом закону, продавнице и трговачки ланци дужни су да потпишу уговор са хуманитарним организацијама и јавним кухињама, којима ће касније прослеђивати намирнице које не успеју да продају.

За кршење овог закона предвиђена је казна до 75.000 евра или у најгорем случају затворска казна у трајању од две године.

Претпоставља се да у Француској годишње пропадне више од 7,1 милиона тона хране, а према Светском програму за храну, на глобалном нивоу пропадне између 30 и 50 одсто укупно произведених намирница.

Пише: Милан Бечејић, Београдски глас

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Због огромног притиска јавности режим ће по свој прилици за две године продужити рок за замену оружних листова

4.9 (14) Три посланика у Скупштини Републике Србије потписала су јуче предлог да се измени …

Невиђено: Градска управа Ваљева прикупља „Kапиларне“ гласове за СНС

5 (6) Запослени у Градској управи, чланови Српске напредне странке, кренули су у акцију прикупљања …

Један коментар

  1. Naprednjaci ne vole Srbe i Srbiju. Narodnjaci vole samo pare.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *