Јован Б. Душанић: У току је сумрак неолибералне економије

Јован Б. Душанић: У току је сумрак неолибералне економије

После два века доминације Запада, човечанство ступа у еру доминације Азије. Тиме се и за Србију отвара алтернатива. Да ли ћемо то знати да искористимо, зависи од нас самих

Економиста Јован Б. Душанић један је од ретких српских интелектуалаца чија реч има отрежњујућу тежину, јер је базирана на истини. Та истина је аргументована здравим, народним језиком. Као аутентични стваралац, брани свој став примерима, а не демагогијом. Дела професора Душанића сијају као Сунце, у овом времену бешчашћа, када материјално односи превагу над духовним, а морални принципи третирају се као анахронизам.

Професор Душанић објавио је много запажених књига. Реч је о интелектуалцу широког образовања, који није фокусиран само на своју ужу специјалност, економију. У данашњем свету све је повезано нераскидивим нитима, па тако суштину економије не може разумети онај ко не познаје дух времена у којем живи, природу човека и његове потребе, било да су оне исконске или наметнуте. Свака економска идеологија обично почива на некој политичкој идеологији. Такав је случај и са неолибералном економијом, коју професор Душанић темељно анализира у свом делу Економско трокњижје (издавачка кућа „Филип Вишњић“, 2020). О свом капиталном делу, професор Душанић каже:

– У првој књизи Економског трокњижја, која носи наслов Економија постмодерне и неолиберализам, доказујем да економска криза са којом се суочавамо почетком ХХI века има своје дубље корене у либерализму, односно неолиберализму, а они су чедо Запада.

Напоменимо, узгред, да су две доминантне идеологије последњих векова – либерализам и комунизам, поникле на Западу. Оне су, веома мудро, за своје основе узеле фундаменталне вредности које су великом броју људи привлачне. Код либерализма је то слобода, а код комунизма – правичност. Проблем је у томе што су слобода и правичност вредности преузете из религије, а обе ове идеологије негирају и одбацују религиозне погледе на свет. Због тога оне, пре или касније, морају доживети крах.

Либерализам је био идеологија епохе модерне која почиње са настанком капитализма и успоном буржоазије, развојем индустрије и тржишне привреде, конституисањем грађанског друштва и унапређењем демократије, а неолиберализам је идеологија постмодерне која се везује за прелазак од индустријског ка новом, постиндустријском или информационом друштву. Пре модерне имали смо предмодерно, тј. традиционално друштво у којем је религија формирала поглед на свет, а истина се објашњавала религиозним учењима. Религија и традиција представљали су регулаторе друштвеног живота.

Присталице модерне желе да одбаце све заблуде предмодерне и поставе нове основе за будући прогресиван развој. Модерна одбацује Бога и религиозни поглед на свет, те настоји да, у име слободе, раскине са религијом и традицијом. Залаже се за јачање ауторитета државе и слабљење цркве и инсистира на секуларизацији политике – одвајањем цркве од државе, раздвајањем религиозног и политичког живота.

У епохи модерне, место Бога, који је давао смисао свему што постоји (и налазио се у хијерархијској структури вредности изнад човека – субјекта и природе – објекта), заузима човек као разумно биће, те долази до јачања субјекта (човека) у односу на објекат (природу) и веровања да човек разумом може да потчини силе природе својим потребама, те да је у стању да овлада самим собом, да сам одлучује о својој судбини и да је ковач сопствене среће.

Присталице постмодерне сматрају да модерна није процес ослобађања човека довела до краја и да је копирала човека по обрасцу Бога (кога су одбацили). Ослобађајући човека од Бога, потчинила га је разуму, који није ништа друго него нова форма поробљавања човека – нови диктатор и тиранин. Разум постаје Бог модерне који успоставља исту такву хијерархијску структуру и одређује шта је добро а шта лоше, шта је прихватљиво а шта није.

„Мислилац“, бронзана скулптура Огиста Родена испред Роденовог музеја у Паризу (Фото: Wikimedia/ Flickr/Douglas O'Brien)
„Мислилац“, бронзана скулптура Огиста Родена испред Роденовог музеја у Паризу (Фото: Wikimedia/ Flickr/Douglas O’BrienCC BY-SA 2.0)

Основни принцип постмодерне јесте да универзалне (опште) вредности не постоје, пошто се њима ограничава слобода субјекта. Управо тај принцип је од суштинског значаја за разумевање постмодернизма, а директно из тога проистичу и његове карактеристике (као што су: релативност, недостатак посвећености, фрагментарност…) које, са своје стране, одређују специфичност постмодерног погледа на свет.

Постмодерна одбацује традицију и институције, а морал третира као социјалну условљеност и као такав он је релативан. Граница између реалног (стварног) и фиктивног (виртуелног) света је пољуљана и све више релативизована. Не постоји објективна истина, него само субјективне, односно различите интерпретације истине, а каква ће истина бити зависи искључиво од перспективе из које се сама ствар посматра. Релативност постаје апсолутна, а интерес – једина истина.

Све оно што представља темељне вредности (религија, породица, морал, истина, правда) на основу којих могу да се оцењују ствари и појаве у друштву, релативизује се како се не би угрозио нечији интерес. Ништа се не може вредновати. Свака оцена мора да буде неутрална, како бисмо могли да своје интересе остварујемо без страха од вредновања других. Сви морамо да будемо политички коректни и не можемо вредновати ствари и појаве око нас, како не бисмо угрозили интерес других и како се нико не би нашао повређен нашом оценом његових поступака.

Верује се како ништа, осим новца и материјалних ствари, нема вредности, да је све толико релативно, да више ништа није ни важно. Све је израженија неспремност да се човек озбиљно посвети било чему: долази до губљења лојалности према свему – породици, пријатељима, радном колективу, народу, држави, вери. Све се своди на новац и конзумеризам. Поремећени су и основни односи човека: према Богу, природи, прецима, ближњима и самом себи. Све већи број људи сматра да Бог не постоји, за очување природе не мари, о прецима мало шта зна, ближње заборавља, а времена нема ни за самог себе. Губи се свест о властитом идентитету, слаби социјална кохезија, те долази до радикалне индивидуализације.

У епохи модерне, у хијерархијској структури вредности, место Бога који је давао смисао свему што постоји заузима човек као разумно биће, а у епохи постмодерне на његово место долази човек као чулно биће који у потпуности одбацује традиционалне вредности како би могао слободно да чини оно што он сматра потребним. Такав човек све више губи основне хришћанске врлине (смерност, уздржљивост, моралну чистоту, праведност, веру, љубав, наду) и усваја систем вредности које у хришћанству представљају „смртне грехе“ (разврат, завист, прождрљивост, лењост, похлепу, гнев, гордост).

Дуготрајним урушавањем традиционалних моралних вредности и наметањем моралног релативизма дошли смо у ситуацију да свако сада има право да сумња у постојање Бога, али нико не сме доводити у сумњу да су грешни и штетни неки човекови нагони и побуде. Данас је нормална јавна промоција хомосексуалности а, настави ли се тај тренд, сутра ће то логично моћи да буду и зоофилија, педофилија…

Многи данас тешко могу да објасне оно што се последњих година дешава у савременом свету, па и у САД – водећој земљи Запада. Међутим, ствари постају јасније уколико се подсетимо речи Џона Адамса, једног од очева оснивача и другог председника САД: „У нас не постоји влада која је у стању да се носи са људским страстима, уколико оне нису обуздане моралом и религијом. Наш Устав је написан само за моралне и побожне људе. Он је потпуно неподесан за управљање другачијим људима.“

Англосаксонске земље агресивно покушавају свима да наметну конзумеризам, као једини прихватљив модел живљења. Добија се утисак да „владари из сенке“ теже да људе моделирају као послушне роботе потрошачке цивилизације. Колики степен одговорности за оно што нам се дешава лежи у интелектуалцима, који се слабо супротстављају уништитељима свести?
– Сигурно да за све то интелектуалци сносе велику одговорност, без обзира на чињеницу да је неолиберализам идеологија која се реализује у интересу богатих и моћних, а они имају огромну финансијску (и не само финансијску) моћ помоћу које могу да обликују политички, економски, медијски, па и (квази)научни простор. Због тога су и у стању да маргинализују и онемогуће да се више чује критички глас истинских интелектуалаца, те да богато награђују и јавно промовишу апологете постојећег система.

У време постмодерне дошло је и до радикалне промене улоге интелектуалаца у друштву. Раније су они били веома утицајни и цењени, пресудно су утицали на јавно мњење, били веома поштовани ауторитети према којима се друштво равнало и чијим достигнућима се поносило. Водећи интелектуалци често су заузимали и кључна места у друштвеном, културном, економском и политичком животу земље.

Јован Б. Душанић: У току је сумрак неолибералне економије
Илустрација (Фото: Gunnar Ridderström on Unsplash)

Сада су истински интелектуалци у јавности маргинализовани, а њихово место су заузели квази-научници шоумени (људи за свако време и стручњаци за све проблеме) који су спремни да заговарају све оно што од њих траже богати и моћни наручиоци. Они својим задатком сматрају да оправдају и обезбеде функционисање постојећег система, а не да га доводе у питање. На тржишту се зна ко је наручилац посла и која врста истраживања ће бити плаћена, па је тешко очекивати објективно истраживање. Тако се жеља да се што боље реализује научни таленат брзо мења у стремљење да се што боље живи.

До те промене долази јер је створен систем који је истинским интелектуалцима одузео егзистенцијалну сигурност. Некада су њихова примања на универзитетима и институтима била на завидном нивоу, што им је пружало осећај слободе и независности. Данас су њихове плате више него скромне и академски радници присиљени су да на слободном тржишту обезбеђују додатна средства за егзистенцију.

Најбољи свршени студенти најпрестижнијих универзитета више се не одлучују за научну каријеру, него одлазе у бизнис, првенствено у финансијску сферу, и то у области шпекулативних делатности, где су примања запослених неупоредиво већа. Према једном истраживању из 2006. године 24 одсто свршених студената са Јејла, 25 одсто са Харварда и чак 46 одсто са Универзитета у Принстону почело је своју каријеру у сфери финансијских услуга.

Тако се дошло у апсурдну ситуацију да најумнији, најбоље образовани млади људи нису заинтересовани за продуктиван рад од кога ће они, а и друштво у целини, имати користи, него одлазе у област финансија где се баве шпекулативним пословима (који су економски и социјално бескорисни) од којих друштво не само да нема никакву корист него трпи штету.

Неолиберaлна или „казино економија“ нема будућност, али је евидентно и да њени пропагатори не одустају од замисли да оживе клиничког мртваца. Какве то потресе у светској економији може да изазове?
– Актуелна светска економска криза, као и Велика депресија (тридесетих година прошлог века) настале су у САД, а касније су се прошириле на читав свет. Економска политика која је довела до Велике депресије – као и актуелне кризе – била је утемељена на веровању у апсолутну ефикасност невидљиве руке тржишта, односно саморегулишућег laissez-faire тржишта. Корени ових криза налазе се у тријумфу (нео)либералног капитализма, то јест економског дарвинизма као права јачег, моћнијег, егоистичнијег и похлепнијег на бази приватне својине. До обе кризе дошло је у тренутку када је прерасподела доходака и богатства у друштву достигла забрињавајуће размере, када је безобзирно жртвована добробит великог броја људи зарад просперитета мале групе најбогатијих.

Док је крајем седамдесетих година један проценат најбогатијих присвајао мање од девет одсто укупног дохотка, 2007. године тај проценат износио је 23,5 одсто. Није случајно да је скоро идентична ситуација била и пред Велику депресију 1929. године. Међутим, чак и у оквиру једног процента најбогатијих постоји такође мања група која за себе присваја највећи део колача. Непосредно пред избијање светске економске кризе 2007. године, 0,1 одсто најбогатијих америчких домаћинстава располагало је дохотком 220 пута већим од просечног дохотка доњих 90 одсто домаћинстава.

Доходовна неједнакост доводи до све веће и имовинске неједнакости и она се погоршава из године у годину. У првом издању књиге Економија постмодерне (2014) објавио сам како, према извештају међународне организације Oxfam (Oxford Committee for Famine Relief) из јануара 2014. године, 85 најбогатијих људи на свету поседује богатствo једнако оном којим располаже 3,6 милијарди најсиромашнијих људи – више од половине светског становништва. Две године касније, када је изашло друго издање ове књиге, према новом извештају Oxfam-а (јануар 2016.) ситуација је погоршана – сада 62 најбогатијих на свету поседује богатство једнако оном које има 3,7 милијарди најсиромашнијих људи. У време када сам Економско трокњижје припремао за штампу, у годишњем извештају Oxfam-а, који је објављен уочи почетка Светског економског форума у Давосу (јануар 2019.), наведен је податак да је у 2017. години 43 најбогатијих милијардера располагало богатством једнаком оном којим располаже сиромашна половина света.

На овогодишњем виртуелном окупљању (због пандемије) у оквиру Давос форума, у новом извештају Oxfam-а под називом „Вирус неједнакости“ наводи се податак да је богатство 10 најбогатијих људи повећано, у периоду од марта до краја 2020. године, за 540 милијарди долара. У извештају пише како је Безос (оснивач компаније „Амазон“) до септембра 2020. године зарадио толико да је сваком од својих 876.000 запослених могао (а није то учинио) да исплати бонус од 100.000 долара, и опет би био нешто богатији него пре почетка пандемије.

Демонстранти са транспарентом упереним против оснивача Амазона Џефа Безоса током аутомобилског каравана испред седишта Амазона у Сијетлу, 01. мај 2020. (Фото: Jason Redmond/AFP/Getty Images)
Демонстранти са транспарентом упереним против оснивача Амазона Џефа Безоса током аутомобилског каравана испред седишта Амазона у Сијетлу, 01. мај 2020. (Фото: Jason Redmond/AFP/Getty Images)

Живимо у времену у којем је врховни Бог новац, а главни храмови – берзе. Човек је преокупиран мислима о томе како да дође до новца који би потрошио на ствари које се нуде у великом изобиљу, а које би он желео да поседује. Међуљудски односи покушавају да се редукују на тржишне, а људима се намећу конзумеризам, хедонизам и егоизам. Све се своди на борбу за робе и тржишта, а не за идеје и убеђења. Долази до радикалне индивидуализације када човек размишља само о себи мислећи да је све у његовим рукама и да је сам „ковач сопствене среће“. Редукован на конзумента, човек постаје зомби без сопственог погледа на свет и он више није субјекат него објекат друштвених процеса, без иницијативе и снаге да се бори за другачије друштво и не мисли о друштвеним променама.

У исто време, губи се било каква социјална кохезија у друштву и појединац више не размишља у оквиру заједничке добробити и није спреман да се жртвује за друге. Постајемо све више равнодушни према патњама других и свега што се не тиче нашег личног материјалног интереса и животног стандарда. Људи се третирају као аутоматизоване себичне индивидуе које нису везане ни за какву заједницу. Према класичном одређењу постмодерног човека он егзистира као индивидуа. Маргарет Тачер тврди да „друштво не постоји, постоје само појединци – мушкарци и жене“. Постоји само појединац и ништа није важно што је постојало пре и што ће постојати после њега.

Систем у којем је све на продају, који од човека упорно покушава да направи робу, у којем привреда не служи људима већ људи њој, у којем економија контролише друштво а не друштво економију, пре или касније мора доживети крах. Поједини аутори (Карл Полањи у књизи Велика трансформација) сматрају да је фашизам директан и нужан производ либералног капитализма. Такав систем организације друштва у којем је све на продају, где су профит, капитал и тржиште циљеви сами за себе, човека са свим његовим дотадашњим функцијама, и тачно одређеним местом у друштву, своди на рад као робу. Човек се  немилосрдно и брутално измешта из дотадашњег положаја који му је пружао самопоштовање, сигурност и социјални статус. Осећај велике неправде која влада у свету, као и личне одбачености и понижености, где се радна снага третира као и други производни инпути (било какав репроматеријал) и одсуство сигурности, тј. хронични страх од неизвесности, утицали су на психичку нестабилност људи. То је директно гурнуло масе у наручје фашизма.

Поред тога, и класична социолошка истраживања показала су да људи, код којих у дужем периоду пада животни стандард, који се осећају економски незаштићено и понижено и где неједнакост у друштву добија огромне размере, почињу да траже вођу који ће им улити веру да им може обезбедити сигурнији статус и гарантовати већу праведност у друштву. Подсетимо се да је Хитлер дошао на власт (демократски изабран само неколико недеља пре Рузвелта) под максимом: „Главна мисија нашег покрета састоји се у томе да пружи изгубљеним и узнемиреним масама нову тврду веру; веру која их неће напуштати и у те дане хаоса; веру коју ће они пригрлити и која ће омогућити да њихова уморна срца нађу мир“.

Надајмо се да се тако нешто неће поновити и да империја на заласку неће повлачити потезе – у жељи да спречи неминовне геополитичке промене – који би могли да доведу до свеуништавајућег нуклеарног рата. Очигледно да је у судару са стварношћу савремени неолиберализам доживео крах, као што је то било и са либерализмом тридесетих година прошлог столећа. После краха либерализма, у традиционалном годишњем обраћању Конгресу 1935. године, амерички председник Френклин Рузвелт истакао је да се главни узрок Велике депресије налази управо у прекомерним тржишним слободама. Он је тада истакао да „Американци треба да одустану од идеје похлепног згртања богатства које доводи до неправедне расподеле. Сиромашни људи не могу бити слободни, а социјална правда мора да буде реални циљ, а не утопијски идеал. Због тога, главни задатак државе јесте да искористи власт како би се расподелила средстава тако да се искорене сиромаштво и глад, и обезбеди стабилан извор средстава који ће гарантовати адекватне услове за живот грађана“.

Како видите будућност светске економије?
– За разлику од присталица неолиберализма, у књизи сам покушао да докажем да се не ради о конјунктурној кризи водећих западних економија, тачније не присуствујемо само једном у низу законитих привредних циклуса који ће проћи без неких већих последица, него о озбиљнијој системској кризи, која означава почетак завршнице једног историјски значајног хегемонистичког периода САД, односно постепеног пада империје. Историјски закони показују да империје падају не само због успона нових снажнијих сила него, пре свега, због пораста декаденције изнутра, па се оне урушавају саме од себе.

Савременици смо глобалне прерасподеле економске моћи која прелази од Запада ка Истоку, односно од САД ка Кини. Управо је ових година Кина преузела лидерску позицију од САД, посматрајући величину БДП-а исказаног по паритету куповне моћи. Кина поново постаје економски најмоћнија држава у свету, како је то и била у релативно дугом периоду људске историје. Подсетимо се да је Кина 1820. године (пре Опијумских ратова када су западне земље, предвођене Великом Британијом, покориле Кину) учествовала у светском БДП-у са 32,4 одсто, Европа са 26,6 одсто, а САД са 1,8 одсто. Међутим, у то време економски моћна Кина била је војно инфериорна у односу на западноевропске земље, и после Опијумских ратова (почевши од Првог опијумског рата 1840. године) она је војно поражена, претрпела је велика унижења од победничких западних земаља и била је економски уништена.

У таквом стању остаће релативно дуго и тек крајем ХХ века долази до економског препорода Кине. До тога долази управо у време почетка доминације неолиберализма у најразвијенијим земљама Запада (који се повезује са доласком на власт Маргарет Тачер у Великој Британији крајем 1979, и Роналда Регана у САД почетком 1980. године). Од тада Кина бележи импресиван дугорочно стабилан економски раст. У протеклом периоду раст БДП-а Кине износи просечно око 10 одсто годишње. Упоредна анализа о расту БДП-а које је урадило Статистичко одељење ОУН, за период од 1982. до 2012. године, показује да је за 24 године просечна годишња стопа раста износила у Кини 9,7 одсто, САД 2,5 одсто, а у западној Европи 1,8 одсто.

Мештани Шангаја током куповине (Фото:
Мештани Шангаја током куповине (Фото: Hanny Naibaho on Unsplash)

Економски развој Кине био је омогућен, пре свега: стратегијом развоја заснованог на извозно оријентисаној индустријској политици, изузетно високом нивоу штедње и инвестирања, те захвљујући етапности и прагматичности у реформисању привреде. Поред тога, брзом привредном успону погодовао је и њихов традиционални систем вредности чији се корени налазе у конфуцијанству, а кога карактерише трудољубивост, штедљивост, правичност, спремност на жртвовање, а нарочито изражен колективизам и хијерархијска структура друштва где постоји приоритет општих над индивидуалним интересима. Конфуцијанска филозофија размишља о дужностима, а не о правима.

Колективна свест о националном интересу и колективна спремност на жртвовање за његово остварење супротстављени су западном систему вредности у основу кога је премиса о неприкосновеним правима човека која не могу бити отуђена од појединца ни под којим условима, чак ни за остваривање било каквих виших општих интереса. Из приоритета општих над индивидуалним интересима проистиче и принцип компромиса (неопходан како би се достигли виши општи циљеви), толерантност према разним облицима друштвеног уређења, уважавање алтернатива, схватање да за опстанак и општи напредак (нације, цивилизације) не треба робовати било којим идеолошким измима. Поред тога, све ове земље карактерише сличан традиционални систем вредности и приметно одсуство демократије, како се она схвата на Западу.

Кинеска цивилизација је древна. Њена писана историја јединствена је током три хиљаде година, а историја усменог преношења и наслеђивања стара је пет хиљада година. Очигледно да је ова древна цивилизација успела, и поред више од два века великих унижења којима је била изложена, да остане верна својој традицији, али и да извуче поуке из тешког пораза који је доживела средином ХIХ века. Кина и даље има традиционално добро образовану и хијерархизовану администрацију, свесну своје одговорности и потребе рада за опште добро сопственог народа. У исто време, и даље у складу са својом традицијом, према другима нема освајачке и експанзионистичке амбиције, али много већу пажњу поклања јачању сопствених оружаних снага, како не би (без обзира на снажну економију) доживела поново неки нови „опијумски рат“.

О импресивним резултатима Кине сведоче и истраживања Светске банке (подаци о сиромаштву, објављени као прилог документу: Показатељи светског развоја за 2008. годину), према којима је у Кини у периоду од 1981. до 2005. године смањена стопа сиромаштва са 84 одсто на 16 одсто, односно изнад црте сиромаштва издигло се, у том периоду (за само четврт века) више од 600 милиона Кинеза, a што је више од броја становника Европе, ако се изузме Русија.

Све до 80-их година прошлог столећа, у Европи и Северној Америци бележи се стални тренд повећања плата, скраћивања радног времена и побољшање система социјалне заштите. Нове генерације живеле су много боље од поколења њихових родитеља. Пре 40-ак година наступа прелом – дуже се остаје на радном месту, а плате запослених стагнирају, урушава се систем социјалне заштите. Дошло се до нетипичне ситуације за овај део света, да нове генерације сада живе лошије него што су живели њихови родитељи. Велика већина грађана Запада губи веру у боље сутра за себе и своју децу, има све мање поверење у систем и институције својих земаља, а њихово самопоуздање све је слабије.

Насупрот њима, у Кини последње четири деценије стасава ново поколење које из годину у годину живи све боље, уверено да ће тај тренд бити настављен и у будућности, политичку стабилност у којој живе доживљавају као датост, те осећа национални понос због економског успона и просперитета своје земље. Дубоко у својим сећањима потиснули су времена када је светом доминирао Запад, а њихов народ дуже од једног столећа трпео велика унижења, уверени да се то више никада неће поновити.

Међутим, оно што Запад нарочито треба да брине јесте да су у последње четири деценије (две последње деценије претходног и две прве деценије овог века) стасала потпуно нова поколења на Западу и Истоку са искуствима дијаметрално супротним од искуства покољења која су живела пре њих. Нова поколења на Западу све више губе самопоуздање, а оно се код нових генерација на Истоку све више учвршћује, а сер Кенет Кларк је још у прошлом веку тврдио да недостатак самопоуздања, више од било чега другог, јесте оно што уништава цивилизације.

Дечак на леђима свог оца са кинеском заставом током другог дана Националног празника Кине, Шангај, 02. октобар 2014. (Фото: VCG/VCG via Getty Images)
Дечак на леђима свог оца са кинеском заставом током другог дана Националног празника Кине, Шангај, 02. октобар 2014. (Фото: VCG/VCG via Getty Images)

После два века доминације Запада, очигледно да човечанство ступа у еру доминације Азије. Тиме се и за Србију отвара нова (надајмо се боља) алтернатива. Да ли ћемо то знати да искористимо, зависи првенствено од нас самих. За почетак учинимо мали корак. Одбацимо лудачку кошуљу у којој нас држе деценијама и напустимо мантру да Европска унија нема алтернативу – закључује професор Јован Душанић у интервјуу за „Нет магазин“.

 

Јован Б. Душанић рођен је 7. јула 1950. године у Прибинићу, Босна и Херцеговина. На Економском факултету у Београду завршио је редовне и постдипломске студије, а докторску дисертацију одбранио је на Економском факултету у Љубљани. У земљи и иностранству је објавио 37 књига (31 из екомоније), од којих су многе имале по више издања. Професор Душанић такође је објавио на стотине радова у домаћим и иностраним часописима. Редовни је професор универзитета (у пензији). Ожењен је супругом Татјаном са којом има сина Арсенија.

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор Нет магазин

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

Јоргованка Табаковић: Висока априлска инфлација је привремена

Јоргованка Табаковић: Висока априлска инфлација је привремена

Висока априлска међугодишња инфлација од 2,8 одсто изазвана је привременим факторима, а према пројекцији Народне …

Упозорење Дојче банке: "Седимо на темпираној бомби"

Упозорење Дојче банке: “Седимо на темпираној бомби”

Даље занемаривање инфлације и штампање новца без покрића гурнуће глобалну економију у велику кризу, наводи …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *