Јован Милановић, српски Џемс Бонд (3): Деда Солунац мајора Бинела

Људи који су чинили моју обавештајну мрежу нису били ни лаковерни ни грамзиви. То су били професионалци који су радили за интересе својих земаља, али се нису мирили са оним што се догађа и у шта САД жели да их уплете. У крајњем случају, нису ми достављали ништа од докумената који би нашкодили националним интересима своје земље.

Ту мислим на неке представнике Русије, Грчке, Италије и Шпаније. Један од њих био је и мајор Пјер Анри Бинел, припадник француске обавештајне службе и човек коме се смешила озбиљна војна каријера, али је све жртвовао не мирећи се са неправдом која се припрема, присећа се најпознатији српски шпијун који је 1998. године осујетио све планове НАТО-а и спречио већ договорени, први покушај агресије на СР Југославију.

Случајни сусрет

– Бинела сам упознао случајно. Наиме, већ крајем септембра ’98 из више извора сам добио комплетну информацију да је НАТО одлучио да нас бомбардује 17. октобра, али државно руководство тадашње Југославије, пре свега Слободан Милошевић и Милан Милутиновић су увек имали резерву према мојим подацима. У то време су активно преговарали са Ричардом Холбруком и вероватно нису могли да поверују како им он прича једно, а припрема нешто сасвим друго.

– Значи, био ми је потребан неки опипљив доказ – документ. Отишао сам код једног од својих веза и искрено му саопштио шта ми треба, а он ми је одговорио: “Слушај, ако си све ово доставио и то није довољно, онда си ти џабе седео. Човече, агресија је готова, али папир не смем да ти изнесем.” Знао сам да је био у праву.

[quote]

Без договора

Агресија је почела тако што питање копнене интервенције уопште није било решено већ је врх НАТО-а одлучио да га решава сходно ситуацији на терену. На крају, генерал Весли Кларк и Тони Блер су обманули и Конгрес САД и комплетан НАТО, јер кад су схватили да нема ништа од прогнозе да ће операција бити завршена за 96 сати одлучили су да раде по своме.

[/quote]

Генерал Милановић је у то време већ имао редовне сусрете са Бинелом. Упознали су се неколико месеци раније и то случајно, у тренутку када је НАТО очекивао да ће српска полиција успети да брзом и ефикасном акцијом реши кризу на Космету.
Како би сазнао више детаља, планирао је да се упозна са шефом француске делегације при војном комитету НАТО-а. Унапред заказан ручак отказан је у последњем тренутку, а поруку је пренео његов шеф кабинета, мајор Пјер Анри Бинел.
– Реч по реч преко телефона и ја сам предложио да, када је већ резервисан сто за ручак, ми обедујемо. На моје изненађење је пристао и онда ми је и открио да се и његов деда борио на Солунском фронту, да му је рекао да скине капу када види српског војника, али и да је и он током рата у Босни, као официр Унпрофора, упознао српски народ, али и српске ђаконије.

[quote]

Књига посвађала генерале

Милановић открива и како је једна научна студија о историји Косова буквално посвађала генерале док су договарали планове за бомбардовање.
– На адресе 23 генерала НАТО-а и високих званичника ЕУ у августу сам послао студију која је садржала текстове искључиво немачких историчара који побијају тезу да су Срби окупатори на Косову. Касније сам сазнао да је управо француски генерал започео свађу са својим колегама из Европе, машући им доказима из ове студије. Било ми је драго да су сазнали праву истину – каже генерал.

[/quote]

– Уследили су нови и нови сусрети и његова очигледна жеља да хоће да помогне. До 29. септембра Београд је знао апсолутно све када је реч о будућој агресији. Информације сам добио од најмање десетак људи из НАТО-а, али и дипломата Запада, укључујући и да ће се формално, коначна одлука донети 12. или 13. октобра на Самиту НАТО-а где ће се само потврдити и датум – 17. октобар.

Како доставити документе

– Бинелу сам све то испричао и отворено питао може ли ми набавити комплетна документа – планове напада. Рекао је: “Добићеш” и сутра увече ме је позвао и рекао да будем у стану.
Бинел је ставио планове НАТО-а на сточић у дневној соби и онда смо два сата анализирали те списе. Две флаше вина смо попили. Гледајући у те списе, буквално сам био слеђен. И оним што сам видео, али и чињеницом да сам схватио да сам заокружио причу због које сам и дошао у Брисел и због кога ме је у крајњем случају моја држава и школовала и плаћала. Када смо све прегледали, устали смо и десетак минута се гледали. У једном тренутку је обрисао зној са чела и рекао: “Знам шта сам урадио” и отишао.
Потом настаје и лична драма генерала. Шта радити са тим списима, односно како их на најбезбеднији начин доставити Генералштабу.
– Милион варијанти ми пролази кроз главу. Од тога да је одмах по изласку ухапшен, до тога да ће вероватно мене скембати на путу до амбасаде. Погледам се у огледало и мислим да нисам видео себе, већ неког другог. Спаковао сам та документа у кесу из продавнице делезе и кренуо ка нашој резиденцији. Тих десетак минута колико сам препешачио одузело ми је најмање 20 година живота. Пешачио сам и као да сам гледао своју сахрану. Верујем да је то био један живот и да сам поново рођен када су у седам сати ујутро та документа била на столу начелника Генералштаба СР Југославије.