Ка­на­ђа­ни гурају нос свуда по свету и глуме силу па су сад у шо­ку због те­ро­ри­стич­ког на­па­да на парламент

Не­ве­ри­ца ко­ја је за­вла­да­ла по­сле пре­кју­че­ра­шњих те­ро­ри­стич­ких на­па­да у Ота­ви по­твр­ди­ла је да Ка­на­ђа­ни ни­су оче­ки­ва­ли атак на сво­ју зе­мљу, ко­ју сма­тра­ју без­гре­шном си­лом и у ме­ђу­на­род­ним од­но­си­ма да­ле­ко мо­рал­ни­јом од моћ­ног су­се­да са ју­га.

Из­ве­шта­чи са ли­ца ме­ста ја­ви­ли су да гра­ђа­ни не мо­гу да ве­ру­ју да је ислам­ски екс­тре­ми­ста, Ка­на­ђа­нин пре­о­бра­ћен у ислам, убио вој­ни­ка ис­пред Спо­ме­ни­ка жр­тва­ма ра­та и по­том пу­цао по пар­ла­мен­ту све док га по­ли­цај­ци ни­су су­сти­гли и ли­кви­ди­ра­ли. 

„Ни­сам ве­ро­ва­ла да ово икад мо­же да се до­го­ди. Ово је Ка­на­да”, из­ја­ви­ла је јед­на про­ла­зни­ца за „Њу­јорк тајмс” са­жи­ма­ју­ћи оно што ве­ћи­на ње­них су­на­род­ни­ка ми­сли: Ка­на­да је, као и Аме­ри­ка, бо­га­та и ути­цај­на, али ни­је од­го­вор­на за Ви­јет­нам или Ирак и Ка­на­ђа­ни не­ће би­ти на ме­ти те­ро­ри­ста на сли­чан на­чин као што су то Аме­ри­кан­ци. 

По­ли­ци­ја твр­ди да је на­па­дач, ра­ди­ка­ли­зо­ва­ни Ка­на­ђа­нин, кон­вер­тит Мајкл Зе­хав Би­бо де­ло­вао сам и да ни­је имао по­ма­га­че у не­кој ор­га­ни­за­ци­ји или мре­жи. Ипак, пре­ма оце­на­ма нај­ве­ћег бро­ја по­зна­ва­ла­ца си­ту­а­ци­је, ово је си­гур­но од­ма­зда за ка­над­ски ула­зак у рат про­тив екс­тре­ми­ста у Си­ри­ји и Ира­ку, као и за ка­над­ско по­др­жа­ва­ње рат­них аван­ту­ра САД. Ота­ва се не­дав­но при­кљу­чи­ла ра­ту про­тив Ислам­ске др­жа­ве Ира­ка и Ле­ван­та (Идил, по­знат и као Ислам­ска др­жа­ва и Ислам­ска др­жа­ва Ира­ка и Си­ри­је). У при­лог то­ме го­во­ри и чи­ње­ни­ца да је два да­на пре ове тра­ге­ди­је је­дан џи­ха­ди­ста у око­ли­ни Мон­тре­а­ла пре­га­зио дво­ји­цу ка­над­ских вој­ни­ка. По­сле но­ве дра­ме, по­ли­ци­ја је са­ве­то­ва­ла гра­ђа­ни­ма пре­сто­ни­це да не из­ла­зе на ули­цу, јер се ни­је зна­ло да ли је по­сто­јао још је­дан на­па­дач ко­га тре­ба су­сти­ћи, а от­ка­за­на је и утак­ми­ца На­ци­о­нал­не хо­кеј­шке ли­ге. 

Шок је ра­зу­мљив ако се зна да Ка­на­да се­бе до­жи­вља­ва као Аме­ри­ку без ма­на или са­вр­ше­ни­ју вер­зи­ју Аме­ри­ке. Та­мо во­ле да ми­сле да има­ју све оно због че­га се свет ди­ви Аме­ри­ци – сло­бо­ду го­во­ра и ве­ро­и­спо­ве­сти, вла­да­ви­ну пра­ва и сна­жну еко­но­ми­ју, али без ин­тер­вен­ци­о­ни­зма ко­ји уру­ша­ва аме­рич­ки углед. Ка­на­ђа­ни не мо­гу да не бу­ду по­но­сни што, за раз­ли­ку од су­се­да са ко­ји­ма се стал­но по­ре­де, ужи­ва­ју у бес­плат­ном здрав­стве­ном си­сте­му за све др­жа­вља­не и ре­зи­ден­те. Ми­ли­о­ни нео­си­гу­ра­них Аме­ри­ка­на­ца тек су са „Оба­ма­ке­ром” до­би­ли при­ступ ле­че­њу, док су Ка­на­ђа­ни на то де­це­ни­ја­ма на­вик­ну­ти. Око 180.000 Ср­ба та­мо је еми­гри­ра­ло, при­ву­че­но, из­ме­ђу оста­лог, и здрав­стве­ним и со­ци­јал­ним си­сте­мом ко­ји је, иако у ка­пи­та­ли­стич­кој зе­мљи, бо­љи од оног на ко­ји су они би­ли на­ви­кли у со­ци­ја­ли­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји. Они ко­ји су се пре­се­ли­ли де­ве­де­се­тих би­ли су из­не­на­ђе­ни ка­да су ви­де­ли да чак и ста­ри­ји стран­ци са бо­ра­ви­шном ви­зом до­би­ја­ју ком­плет­но ле­че­ње, па чак и по­моћ у ку­ћи у слу­ча­ју пре­ло­ма ру­ке или но­ге. Еми­грант­ски та­лас кре­нуо је и пре су­ко­ба у бив­шој СФРЈ, а кул­ми­ни­рао је ка­да је по­чео рат. Ка­на­да је, за раз­ли­ку од САД ко­је су при­ма­ле углав­ном му­сли­ман­ске и хр­ват­ске из­бе­гли­це, при­хва­ти­ла ве­ли­ки број Ср­ба ко­ји су же­ле­ли да еми­гри­ра­ју у ову зе­мљу, не са­мо због ра­та у бив­шој Ју­го­сла­ви­ји. Зе­мља је и ина­че отво­ре­на за ими­гран­те из раз­ли­чи­тих де­ло­ва све­та и због то­га је до­би­ла огро­ман број ле­ка­ра, ин­же­ње­ра и дру­гих ви­со­ко­о­бра­зо­ва­них про­фе­си­о­на­ла­ца.

Због све­га то­га ла­ко се из­гу­би из ви­да да је Ка­на­да уче­ство­ва­ла у За­лив­ском ра­ту 1991, ин­ва­зи­ји на Ав­га­ни­стан 2001, као и да је њен пар­ла­мент не­дав­но одо­брио вој­но ан­га­жо­ва­ње у Ира­ку про­тив Иди­ла. Пре­ми­јер Сти­вен Хар­пер пру­жио је без­ре­зер­вну по­др­шку ра­ту про­тив исла­ми­ста и по­сле на­па­да у Ота­ви из­ја­вио: „Не­ће­мо би­ти за­стра­ше­ни.” Хар­пер је ве­ли­ки по­др­жа­ва­лац аме­рич­ке ин­тер­вен­ци­је у овим зе­мља­ма, ап­со­лут­но по­др­жа­ва Изра­ел у кон­флик­ту са Па­ле­стин­ци­ма и по­на­вља мо­то аме­рич­ких кон­зер­ва­ти­ва­ца да сло­бод­не зе­мље са За­па­да има­ју пра­во да у име де­мо­кра­ти­је укла­ња­ју „стра­не дик­та­то­ре”. Мно­ги гра­ђа­ни су ве­ро­ват­но про­пу­сти­ли Хар­пе­ро­ве го­во­ре у ко­ји­ма је прав­дао за­пад­не вој­не ин­тер­вен­ци­је по све­ту оце­њу­ју­ћи да За­пад мо­ра да во­ди спољ­ну по­ли­ти­ку на „мо­рал­ним вред­но­сти­ма”, као и на „раз­ли­ко­ва­њу до­бра од зла”. 

Жр­тве у Ота­ви и Мон­тре­а­лу скре­ну­ле су па­жњу гра­ђа­ни­ма на спољ­не од­но­се њи­хо­ве вла­де због ко­јих, очи­глед­но, ни­су за­шти­ће­ни оно­ли­ко ко­ли­ко су ми­сли­ли. Ја­ко обез­бе­ђе­ње у ка­над­ском пар­ла­мен­ту у ко­ји се до­сад ула­зи­ло по­сле ми­ни­мал­не си­гур­но­сне кон­тро­ле пр­во је дра­ма­тич­но су­о­ча­ва­ње на­ци­је са опо­ме­ном да мно­ги на њу не гле­да­ју као на ан­ђе­ла ме­ђу­на­род­не по­ли­ти­ке.