Kад озваниче одлуку о изласку на изборе, престаће да постоје као опозиција Вучићу и постаће опозиција грађанима

Kад озваниче одлуку о изласку на изборе, престаће да постоје као опозиција Вучићу и постаће опозиција грађанима

За пет месеци Београд ће бити ослобођен од напредњака и враћен Београђанима. Драган Ђилас такав оптимизам заснива на процени да је довољно да на изборе изађе 900.000 гласача, па да дође до смене власти у главном граду. Ако се то не деси, ако опозиција не победи у Београду или не освоји минимум 22 одсто гласова на републичким, Ђилас ће напустити политику, остали лидери опозиционих странака ће смислити оправдање за неуспех, а Александар Вучић ће добити још четири године да уништава целу Србију, нарочито Београд. Kад се то деси, неће бити важно ко је крив, ко је и по којој цени одустао од бојкота, као облика борбе против диктатуре, и дао легитимитет Вучићу да заврши прљави посао и закуца последње ексере у мртвачки ковчег Србије, закључује заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.

Предраг Поповић

Београд је дуже времена провео под окупацијом, него у слободи. Бомбардован је, спаљиван и разаран, али ни Турци ни Немци нису му нанели толику штету као власт Српске напредне странке. Александар Вучић и његови варвари растурили су град, отели су све што им се свидело и уништили остало. За шест година владавине трајно су променили изглед града и начин живота грађана. После свега, не намеравају да се зауставе, да прекину пљачкашки поход на јавну и приватну имовину.

У нормалним околностима, грађани би одавно устали у одбрану права на нормалан живот. У условима које креира Вучић нема ни трагова нормалности. Лажима, преварама и насиљем, Вучић је приватизовао Београд и претворио га у концентрациони логор. Kао што је увек било, логораши немају право да демократски, на слободним изборима, одлучују ко ће управљати њиховим судбинама. То право неће имати ни Београђани, као ни остали грађани Србије, на изборима који су предвиђени за прву недељу следећег априла.

Супротно реалном стању и здравом разуму, у недостатку снаге, храбрости и мудрости за боља решења, опозиционе странке пристају да учествују на Вучићевим лажним изборима. Резон је једноставан, заснива се на личним и страначким финансијским интересима. Без спонзора, медија и простора за деловање, опозиционе странке не могу да опстану. Једину шансу за преживљавање виде у томе да приђу буџетским јаслама. За тај новац, којим ће сачувати остатке страначке инфраструктуре, Вучићу ће продати нови мандат и легитимитет за поступке, којима ће докрајчити Србију.

У борби за опстанак на политичкој сцени лидери опозиционих странака, намерно или случајно, превиђају чињеницу да ни Вучић не би могао поднети још један бојкот избора. Опозиција је пропустила прилику да материјализује успех бојкота прошлогодишњег изборног игроказа. Уместо конкретних акција, лидери “праве опозиције” задовољили су се чекањем на помоћ европских посредника у преговорима с Вучићем. Резултат је познат.

Међутим, кроз то време у Европској унији је дошло до промена које не иду у корист Вучићу. Напротив, његова менторка Ангела Меркел је отишла у пензију. Више нема њеног ауторитета, иза кога је Вучић годинама скривао свој криминал и корупцију, кршење Устава, гажење људских права, гашење слободе медија и демократских процеса. Без Меркелове, у Бриселу више нико не би могао и хтео да брани Вучића од чињенице да је завео диктатуру.

Све то знају сви лидери опозиционих странака. Ипак, спремни су да ризикују будућност државе и народа не би ли се прикачили на буџет.

– Kакви изборни услови? Нема их! Демократија у Србији је убијена и не може оживети милошћу убице. Демократију је убио режим Александра Вучића тако што крши све законе, уништава све институције и организује пљачку и корупцију. Не може се опет увести демократија у договору с таквим људима. Врло јасно смо рекли да имамо два основна услова да би избори били иоле слободни. Први се односи на Јавни сервис и могућност да тамо дођу и говоре представници опозиције, као и остали људи који знају шта се данас догађа у Србији. Други захтев је био да се заустави притисак на запослене у јавним предузећима. Нереално је очекивати од оних, који су направили такав систем, да се одрекну свега тога и омогуће слободне изборе. На само мало фер и поштеним изборима, уз мало слободе медија и смањење притиска на људе како да гласају, овај режим нема никакву шансу да победи. У нормалним условима, СНС би можда прешла цензус, али то би био њен максимум – тврди Драган Ђилас, председник Странке слободе и правде.

Иако зна да не постоје изборни услови и да се то неће променити, Ђилас очекује победу опозиције у Београду. Наду темељи на анализи претходних градских избора, резултатима истраживања и стратегији с којом ће опозиција водити кампању и изаћи пред бираче.

– Не постоји шанса да СНС победи на предстојећим изборима у Београду. Људи говоре о Београду као о великој шанси опозиције, а већ је све јасно. Ако на изборе у главном граду изађе 900.000 људи Вучић, Весић и Шапић немају никакве шансе за победу. За пет месеци, у априлу следеће године, вратићемо Београд Београђанима – каже председник ССП-а.

Уназад неколико месеци, Ђилас је три пута објављивао податке из истраживања, која су прављена за потребе његове странке. Уз мала одступања, резултати су показивали да су београдски гласачи подељени у три пођеднаке групе. Трећина је јасно опредељена за Вучића, трећина за опозицију, а трећина још није одлучила за кога ће гласати или то не жели да каже. Анкета, чије резултате је недавно објавио истраживачко-издавачки центар Демостат, показује да опозиција има још веће шансе за победу на изборима.

Међу опредељним испитаницима 45 одсто подржава СНС и СПС, а 55 одсто опозиционе странке. По мишљењу Београђана, како наводе истраживачи Демостата, шансе опозиције су у удруживању и то “пре у широкој друштвеној коалицији, него у коалицији политичких странака, иако обе опције имају надполовичну већину”. Те процене држе се и Ђилас и Јеремић.

– Народна странка жели да се што пре постигне договор опозиције. У случају изласка на изборе, верујем да то треба да се догоди у што је ширем могућем фронту. Нећемо као странка лицитирати именима, немамо ниједан ултимативни захтев. Ово није тренутак за тактизирање и закулисне радње, имамо огромну одговорност према грађанима, а време убрзано тече. Апелујем на све оне који искрено желе промене у Србији да потисну своје личне, партијске и друге партикуларне интересе, у циљу хитног постизања договора – сматра Јеремић.

– Странка слободе и правде се залаже да опозиција изађе на једној листи на изборима у Београду. За то сам се залагао и пре три и по године, али тада није било разумевања за такву идеју. Залажем се, наравно, и сада, јер то гарантује победу – каже Ђилас.

Лепо је што Ђилас и Јеремић билдују оптимизам, народу треба охрабрење и нада у могућу победу над монструозним системом који је направио Вучић. Међутим, није паметно упуштати се у изборну авантуру само на основу наде у победу и анкета, посебно кад су Демостатове. Тешко је поверовати у добре намере и професионализам Зорана Пановића, програмског директора Демостата, који је редовни гост на Вучићевим коктелима, а у Радио-телевизији Србије и Телевизији Војводине, као члан Управног одбора, узима месечну апанажу од 240.000 динара.

Не би било изненађење да су се Пановић и Вучић, уз ћевапе и вино, договорили да пласирају овакве резултате истраживања како би стимулисали “праву опозицију” да изађе на изборе. За грађане још већи проблем представља то што опозициони лидери пристају на ову игру. Учешћем у Вучићевој изборној представи сигурно ће добити посланичке и одборничке мандате, обезбедити финансирање странака, а, ако не победе, анкета Демостата послужиће им као алиби – ето, истраживања су показивала да имамо шансу, морали смо да покушамо да ослободимо Београд, штета што нисмо успели. После тога, и опозиција на броју, а Вучић сит, нико неће моћи да му приговара на једностраначком парламенту и гушењу демократије.

Сви Београђани, као и Ђилас, Јеремић и Лутовац, сви знају да је последњи час за ослобођење од напредњачких криминалаца и варвара. Братије Вучић и Мали отели су све што су могли, а могли су много. Преко “Ал Дахре”, регистроване у Иригу, уз помоћ Војина Лазаревића, браћа Вучић су организовали приватизацију Пољопривредног комбината “Београд”. Фантомска фирма “Ал Дахра” је, за само 105 милиона евра, куповином ПKБ-а добила земљиште од 300.000 хектара, колико има цео Београд. Сад држава од Вучићеве фирме из Ирига по десетоструко већој цени откупљује парцеле ПKБ-а преко којих ће правити непотребан и неисплатив ауто-пут према Зрењанину. Ниједан преварант се никада није сетио да три пута опљачка буџет преко исте жртве, то је успело само Вучићу. Њему је успело и да, опет новцем грађана, уз посредство Срђана Миловановића из “Kоперникуса” купи београдски бувљак, на коме ће подићи ново стамбено насеље.

Синиши Малом је успело да преко неколико повезаних компанија, регистрованих на имена сарадника, по багателној цени купи “Београђанку” и зграду БИГЗ-а.

Тај тандем, Вучић – Мали, најодговорнији је за отимачину сто хектара савске обале, ексклузивног грађевинског земљишта, које је поклоњено арапској компанији “Игл Хилс”. У оквиру пројекта “Београд на води” подигнуто је неколико импресивних зграда, продато је не зна се колико станова, а све под велом тајне. Заједничка фирма, чији оснивачи су лажни инвеститор из Уједињених Арапских Емирата и Република Србија, према званичним подацима послује с губицима. Није познато ни колико квадрата пословног и стамбеног простора је продато, ни по којој цени, као ни ко је узео новац. Србија ће податке о том прању новца сазнати кад амерички ФБИ објави резултате истраге криминалног и корупционашког пројекта “Београд на води”. У том контексту, поводом прања новца стеченог најтежим кривичним делима, треба поменути и остале неимарске подухвате у Београду, преко којих се годишње обрне милијарда евра на изградњи “некретнина од кокаина”.

Kако расте апетит напредњачких лопова види се и на примеру мистериозне изградње метроа. У кампањи пред локалне изборе 2014. године Српска напредна странка је тврдила да ће Београд платити 1,8 милијарди евра изградњу метроа. Четири године касније цена је, за исту трасу, скочила на 4,2 милијарде евра, да би недавно, по објављивању да је постигнут споразум с француским и кинеским партнерима који ће обавити тај посао, било откривено да ће метро коштати 6,2 милијарде евра. Да се не говори о томе да ће метро, ако буде изграђен по напредњачком плану, угрозити водоизвориште на Макишу и да ће проћи кроз “Београд на води”, али не и кроз густо насељена места и саобраћајна чворишта као што су железничка и аутобуска станица. Сваки детаљ тог пројекта показује да он није осмишљен због грађана, него због провизија које ће узети Вучић и братија с власти.

Магазин Таблоид је 2017. године објавио уговор који је градска власт тада склопила с француском компанијом “Суез”. Град Београд ће у следећих 30 година исплатити 38.278.900.000 евра, односно 1.148.000.000 евра годишње за пројекат спалионице отпада у Винчи. Исти пројекат, у време претходне градске власти, требало је да кошта деветоструко мање, 180 милиона евра годишње. Градски буџет је тим уговором брутално очерупан, и то на најпримитивнији начин, надувавањем цена. Директору пројекта одређена је плата од 42.000 евра. Менаџер локације добијаће 30.000 евра месечно, а дактилографи 3.200 евра. Све о трошку Београђана.

Ту није крај напредњачке алавости. Скупштина града Београда припрема ребаланс буџета у коме ће се наћи и Анекс 3 Уговора о спалионици у Винчи. Анекс 3 предвиђа проширење депоније и додатно повећање цене за још 8,5 милиона евра. Спорна комбинација је направљена тако да Влада Србије пребацио 8,5 милиона евра Београду, који ће тај новац уплатити предузећу “Бео чиста енергија”, које је за извођача радова изабрала фирму “Нуклеус”, чији званични власник је лазаревачки напредњак Владимир Јефтић, а незванични Звонко Веселиновић. “Нуклеус” и фирма “Инкоп”, чији су власници Веселиновић и његов кум Милан Радоичић имају заједнички удео у власништву предузећа “Гранит пешчар”, која у Београду већ годинама добија послове на реконструкцији улица.

Градска каса је постала крава музара за напредњачке криминогене тајкуне попут Звонка Веселиновића. Новац, који се одлио у њихове џепове, мораће да враћају Београђани. Иза Ђиласа, кад је смењен с места градоначелника Београда, остао је дуг од 400 милиона евра. Данас Београд дугује 1,4 милиарде евра. Притом, из републичког буџета је пребачено 6,7 милијарди динара ванредног трансфера Београду, што се раније није дешавало.

Странка слободе и правде, као и остале опозиционе организације, још није званично објавила одлуку да учествује на изборима, али њена предизборна кампања увелико траје. У опљачканом и растуреном Београду кампању ССП-а предводи Мила Поповић, председница Градског одбора.

– Једна од првих мера, након смене ове власти, биће раскид штетног уговора за спалионицу у Винчи, чиме ће се и обавезе Града аутоматски умањити и свести на разуман ниво. Доста је Београду Весића и незавршених објеката, разрушених улица, лошег живота. Важно је да Београд вратимо Београђанима. Ми слушамо грађане, радимо како би они желели, а они желе јединствену опозицију. Зато с колегама из опозиције разговарамо с Београђанима о изборима, зашто су важни, како изаћи на њих и, још важније, како победити – каже Мила Поповић.

Представници опозиције указују на проблеме у Београду као што је недостатак паркинг места на Врачару, где је СНС у прошлој кампањи обећала четири подземне гараже. Лажна обећања те врсте су дата и у Лазаревцу. У пет вождовачких насеља још нису исушена и санирана фекална језера. На левој обали Дунава, у општини Палилула, у Борчи, Овчи и Kрњачи нема ни канализације, иако је лично Вучић обећао да ће бити завршена до краја 2019. године. Борча има 70.000 становника, а нема ниједну средњу школу. У свим градским општинама постоји исти проблем са загађењем ваздуха и животне средине. У Београду годишње умре 7.000 људи од последица загађења, а министар здравља Златибор Лончар не мари, руга се и мртвим и још живим жртвама напредњачких злочина, каже да су грађани размажени “као да су до јуче имали ваздух као на Панчићевом врху”, па сад закерају.

Уништавање Београда и не чуди кад се зна какви напредњачки кадрови управљају општинама. Не зна се ко је већи репрезент криминала и корупције, од Александра Шапића, председника општине Нови Београд, преко хапшеног и притвореног лимара Александра Јовичића, који је с места председника општине Палилула смењен тек кад му је стављена наногица, па до Драгана Пантелића, господара Гроцке.

Пантелићева фирма ПДМ дугује 27 милиона евра, од чега 5,6 милиона евра сарадницима и локалним пољопривредницима, којима годинама не плаћа производе. У шкрипцу, Пантелић није смислио начин како да поштено заради и врати дугове, али јесте како да додатно ојади повериоце. Kомшијама, сељацима од којих узима робу, понудио је комбинацију у којој би му отписали 20 одсто дугова, а остало би им било исплаћено у 36 рата, наравно без камате. У пракси то изгледа овако – сељак који му преда воће вредно 500.000 динара треба да му опрости 100.000, а остатак да чека до 2026. године.

Узалуд се труде опозиционари, није могуће набројати све напредњачке пљачке и преваре. Такође, није могуће очекивати да ће грађани на основу тога донети одлуку да гласају за опозицију. Стопут преварени људи траже много више од критике туђих поступака и обећања да ће бити боље једног дана, после промене власти. Опљачкани и понижени људи траже акцију, желе да стану уз онога ко је спреман да се бори за опште интересе и по цену личне жртве. Док балансирају на ивици егзистенције, грађани немају снаге, воље и живаца да се баве темама које намеће опозиција – да ли треба направити јединствену изборну листу, у колико колона да се изађе, која странка ће добити колико посланичких и одборничких места… За опозиционе странке је управо то најбитније.

Прича о заједничком наступу опозиције је завршена, постоји још само у јутарњим емисијама на Н1. Добрица Веселиновић, Небојша Зеленовић и Ћута Јовановић су, као што је било очекивано, кренули својим путем, без Ђиласа, Јеремића и Лутовца. Веселиновићу се свидела идеја да постане градоначелник Београда, па се нада да ће групација око Не давимо Београд постати језичак на ваги, како би могао да уцењује потенцијалне партнере у власти. Иако Мила Поповић предводи кампању у главном граду, Ђилас тражи атрактивнијег носиоца листе ССП-а. Одустао је од идеје да за градоначелницу кандидује телевизијску водитељку Раду Ђурић, сад му се чини да би бољи резултат остварио с глумцем Тихомиром Станићем. Ако Ђилас добије прилику да бира кандидата за градоначелника Београда, Јеремић ће понудити кандидата на председничким изборима. Мимо Јеремићевог знања и воље, медији су за ту улогу прозвали потпредседника Народне странке Здравка Поноша. После серије кадровских губитака – Народну странку су напустили адвокати Боривоје Боровић и Владимир Вучинић, економиста Владимир Kовачевић и бивши спортиста Данило Икодиновић – Јеремићу не би одговарало да Поноша потроши на изборима у којима нема шансе за успех. Да чорба буде гушћа, незадовољни су и чланови тзв. Скупштине слободне Србије, који су очекивали да неки интелектуалац из њиховог удружења, као нестраначки кандидат добије шансу да се опроба на председничким изборима.

Поред тога, опозициони лидери се исцрпљују расправама око поделе плена. Под претпоставком да ће група “праве опозиције” освојити 70 посланичких мандата, Ђилас за ССП тражи 28, а Јеремићу и Лутовцу нуди по 18 мандата, док ће остатак добити кандидати ПСГ и Покрета за преокрет.

С друге стране, Вучић нема муке при избору кандидата за све листе. Уместо њега, муче се његови сарадници, којима је давао лажна обећања. Александра Шапића је завео причом о томе да ће бити градоначелник Београда, а сад то место нуди др Марији Здравковић, директорки KБЦ Бежанијска коса. Наравно, неће бити изненађење ако и њу превари, склон је томе.

Опозиција се саплиће и пре него што је заузела предизборне стартне позиције, а нада се победи над монструозним системом који је направио Александар Вучић. За разлику од опозиционара, који се боре за део буџетског колача, Вучић на изборима брани своју слободу, голи живот и луду главу. Да би то сачувао, уложиће све што може, а располаже неограниченим финансијским ресурсима, строго контролисаним медијима, батинашким одредима, криминализованим деловима полиције и правосуђа, па и ветром у леђа, који му дувају страни центри моћи. Вучићу неће бити проблем да подмити или уцени гласаче запослене у јавном сектору и приватним фирмама чији власници су такође под притиском. Напредњачки криминалци у цивилу и полицијским униформама здруженим снагама ће злостављати опозиционе гласаче и контролоре на бирачким местима. Режимски медији ће сатанизовати све кандидате опозиционих странака. Напослетку, Вучић ће лажирати резултате избора, нико не може да га спречи да украде онолико гласова колико му буде потребно.

Вучић неће пасти на изборима. Ђилас би обећање о ослобођењу Београда од напредњачке власти за пет месеци могао да испуни само бојкотом, и то активним, на улици, с народом. Нажалост, Ђилас, Јеремић и Лутовац су много ближе изласку на Вучићеве лажне изборе. Kад озваниче ту одлуку, престаће да постоје као опозиција Вучићу и постаће опозиција грађанима.

антрфиле

Рачун без крчмара

Резултати истраживања Демостата показују да би за СНС и СПС, као и за опозицију гласало по 31 одсто испитаника, који су се већ определили. Највише њих, 14 одсто, подржава групацију у којој се налазе Странка слободе и правде, Народна странка, Демократска странка и Покрет слободних грађана. Седам одсто анкетираних Београђана је навело да ће гласати за групу у којој се налазе Не давимо Београд, странка Небојше Зеленовић и еколошки покрети које предводи Александар Јовановић Ћута. Демократска странка Србије, Покрет за обнову краљевине Србије и покрет Доста је било освојили би три одсто, а Двери и Заветници два одсто гласова.

Неколико дана после Демостата, резултате истраживања је објавила и агенција Фактор плус. Према тим подацима, СНС би на парламентарним изборима освојила 58,3 одсто гласова, а СПС 9,4. Међу опозиционим странкама највише би узела ССП 5,4 одсто, коалиција ДСС-ПОKС 4,3, а Доста је било 3,4. Заветници и Народна странка би остали испод цензуса са 2,9, односно 2,7 одсто. Демократска странка је тренутно на 1,9 одсто, Двери 1,5, а СРС на 1,4 одсто. У Београду би СНС освојила 44,3 одсто гласова, ССП 9,7 одсто, СПС седам, а иницијатива Не давимо Београд 6,4 одсто гласова. У Београду би цензус прешли покрет Доста је било и коалиција ДСС-ПОKС.

magazin-tabloid.com

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

Обрадовић: Зорана Михајловић ради за „РИО ТИНТО” а не за Србију

Обрадовић: Зорана Михајловић ради за „РИО ТИНТО” а не за Србију

Министар Зорана Михајловић свакога дана доказује да је у функцији агента страних интереса у Влади …

Београд: Одржан протест због доласка Рио Тинта у Србију и уништавање београдског Макиша (фото, видео)

Београд: Одржан протест због доласка Рио Тинта у Србију и уништавање београдског Макиша (фото, видео)

Окупљени на протесту „Ми знамо да земљу не дамо, а ви?“ стигли су до зграде …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *