fbpx
Насловна / Став / Kако је шизофрени Александар Вучић постао Алекса Жунић: Потказивач, доушник, сарадник, интригатор …
Kако је шизофрени Александар Вучић постао Алекса Жунић: Потказивач, доушник, сарадник, интригатор ... 1

Kако је шизофрени Александар Вучић постао Алекса Жунић: Потказивач, доушник, сарадник, интригатор …

Информације из свог и туђих досијеа, Александар Вучић схвата као личну полису животног осигурања. Све што има, стекао је преварама и сплеткама, чији трагови су остали у службеним белешкама Безбедносно-информативне агенције и конкурентских приватних центара за прислушкивање. Да би их сакрио, Вучић је спреман на све, па и да јавно, пред телевизијским камерама, злоупотребљава службени положај, крши закон и манипулише државним тајнама. Мора тако, с обзиром на све прљаве и крваве мрље којима је обележио своју политичку и шпијунску каријеру.

Од увођења вишестраначја до данас, многи политичари су провлачени кроз медијско блато у које су удробљене тајне из архива безбедносних служби. То је увек било дозирано, без фаталних последица.

Ипак, Вучић је у страху јер зна шта је радио и, што је по њега још горе, није једини који то зна. За детаље из свог званичног досијеа у БИА не брине много, мисли да су они под контролом. Много већи проблем му представљају информације које су годинама прикупљали приватни центри, а не може да утиче на то ко ће и кад да их употреби. Пре свега, муку му задаје сазнање да је нестао део архива Миодрага Ракића, зато је покренуо медијску оставинску расправу у којој се с Борисом Тадићем бори за то наследство.

Снимак пресретнутог разговора Вука Јеремића и Милана Роћена, који су режимски медији објавили пре неколико недеља, претворио се у грудву која је изазвала лавину. Иако се Вучић заклињао да нема везе с том афером, нико му није поверовао, па ни обавештајци из старе гарде, који су га упозорили да се не игра ватром, да постоје и снимци који њега компромитују. Вучић је уверен да му прете снимком тајних састанака у винском подруму у Јајинцима, на којима су забележени његови преговори с Борисом Тадићем и Миодрагом Ракићем, неколико пута у присуству Томислава Николића.

Поред приче о начину на који ће се реализовати пуч у Српској радикалној странци, тада је утврђена и цена пројекта. Само једна рата, коју је тражио Вучић, износила је 600.000 евра.

Снимке тих сусрета имали су Вучић и Ракић. Сад Вучић не зна коме је Ракић дао копије. Зато је, нервозан, одлучио да одигра представу на Пинку, како би презентовао моћ да некажњено злоупотребљава архив БИА. Порука је упућена првенствено Тадићу, који му је најсумњивији.

– Сад се Тадић и његови плаше са чега још могу да скинем ознаку тајности – славодобитно је нагласио Вучић дан касније, тек да не буде недоумице коме и чиме прети.

Уз јавне, Вучић је бившем председнику послао и тајну поруку: „Немој да прикажем снимак из Мошине виле“. Снимак је, наводно, направљен у петак, 12. новембра 2010. године. У луксузну вилу на Фрушкој гори, која је дуго важила за штаб Бојана Пајтића, тада су дошли Борис Тадић, Мики Ракић, Ивица Дачић, Снежана Маловић, Миљко Радисављевић, Вук Јеремић и Бранко Лазаревић.

На састанку, који је трајао три и по сата, направљена је стратегија како да се из афере „Шарић“ избаци „Телеком“ и заштите сви који су учествовали у незаконитим радњама. (Начин на који су уклањани докази и како је цео договор упропастио Светко Kовач, тадашњи директор Војно-безбедоносне агенције, биће описан у следећем броју Магазина Таблоид.)

Вучићева претња је довољно озбиљна да уплаши Тадића, али обојица знају да би заједно потонули кад би почели да се у медијима гађају оваквим тајним снимцима. Поред тога што су им интереси, па и учесници у афери, сувише испреплетени, свесни су да исти компромитујући материјал поседује још неко, на кога не могу да утичу. Вучић и Тадић се држе за вратове, размењују оптужбе, али пазе да не наруше равнотежу страха.

– Вучићу би било боље да ћути. Ако не буде ћутао, ја ћу наставити ову борбу до краја. Од њега зависи – галамом је Тадић узвратио на Вучићеве претње.

Уместо да ућути, Вучић је одговорио оптужбама да је из Тадићевог кабинета вођен прислушни центар, који је опрему набавио преко „Телекома“. Таквим причама, Вучић је у аферу увукао Тадићевог и свог поузданог сарадника Владу Лучића, вечитог директора „Телекома“, Ненада Kовача и његовог директора Николу Петровића. Kао у свим осталим представама тог типа, Вучић је покушао да се представи као жртва незаконитог прислушкивања дугог две и по деценије.

– Први пут ме на мере Државна безбедност ставила 11. децембра 1995. године. Решење је потписао Јовица Станишић, без одлуке суда. Тек шест месеци касније, одлуку је потписао Балша Говедарица, председник Врховног суда Југославије. Та мера је касније понављана још два пута – рекао је Вучић у скандалозном интервјуу на телевизији Пинк, кад је у директном преносу читао документе са ознаком „државна тајна“.

Наравно, лагао је.

Државна безбедност је и пре тог решења, које је приказао на Пинку, држала Вучића на мерама. Документација ДБ-а, коју поседује редакција Магазина Таблоид, показује да је Вучић био под оперативном обрадом, како се наводи, „Војислава Шешеља и других екстремиста из редова Српске радикалне странке“.

Оперативци Трећег одељења Центра Ресора државне безбедности – Београд, дуго су пратили Шешеља и његове најближе сараднике Томислава Николића, Драгана Тодоровића, Мају Гојковић, Петра Панића и још неке.

У лето 1995. у извештајима почиње да се помиње Вучићево име, да би убрзо и он био стављен на мере због „непријатељске делатности и екстремизма“. Вучић је под обрадом остао и током првог боравка на власти, док је био министар информисања у влади Мирка Марјановића.

У службеним белешкама савршено је описан Вучићев психо-профил. Осетљивим удбашким очима ништа није промакло. Све је забележено – с ким је контактирао, како је прикупљао и пласирао сазнања, против кога је сплеткарио и ко је радио против њега… Све је ту, па и подаци о Вучићевој трговини информацијама с припадницима ДБ-а.

Иако се не наводи датум кад је постао сарадник, као ни услови који су му понуђени, у документима с ознакама „строго поверљиво“ и „службена тајна“ цитиране су информације које је он дојављивао Служби. Извештаји о Вучићевим активностима описују га као ситног интриганта, заинтересованог само за остварење властитих амбиција. Kуповао је и продавао људе, једнако противнике и најближе сараднике, а није се уздржавао ни да у манипулативне сврхе употребљава и чланове своје породице.

Чим се упустио у шпијунске игре, Вучић је мрежу раширио на све стране. У то време, 1995. године, радикали су жестоко критиковали режим Слободана Милошевића. Вучић га је оптуживао да је издао Србе у Републици Српској Kрајини и да је за последице „Олује“ одговоран колико и Фрањо Туђман.

На митинзима је скандирао „Слобо – усташо“, а тајно је контактирао са Радмилом Богдановићем, бившим министром полиције, и извесним Станком Вујовићем, за кога је тврдио да је „војник Јовице Станишића“. Вујовића је обавештавао о свим активностима Шешеља и осталих колега из врха СРС-а.

У службеној белешци Трећег одељења Центра РДБ – Београд, заведеној под бројем 71-0401, од 16. августа 1995, наводи се да је „Александар Вучић обавестио Војислава Шешеља да је написао отворено писмо Слободану Милошевићу, које ће потписати Томислав Николић“. Два дана касније, Вучић је Вујовића обавестио шта се наводи у отвореном писму и какве су примедбе имали Шешељ и Николић.

Тада се „војнику Јовице Станишића“ пожалио да Шешељ од њега тражи да Миру Марковић назива „црвеном вештицом са Дедиња“. Вучић је тврдио да му то тешко пада, пошто се коси с његовим кућним васпитањем, али не сме да одбије наређење. С друге стране, Шешеља је обавештавао да има сазнања да им Милошевић спрема освету.

То је забележено и у депеши од 22. новембра 1995, где се истиче да је „Александар Вучић посебно упозорен од стране оца, Анђелка Вучића, да води рачуна да убудуће у својим јавним наступима не износи критички интониране примедбе на рачун председника Републике Србије, с обзиром да, како је навео, има поуздане информације да ће ‘доћи до чистки и хапшења’ људи из редова странке“. На исти начин кукао је страним новинарима и дипломатама.

Већ тада, на почетку успона у политици, Вучић је много пажње посветио контактима са странцима. Због анимозитета који је пратио радикале, тај посао му је био отежан, али ипак је успео да успостави солидну комуникацију с неколико дипломата. Улазницу у тај свет дао му је Габор Ерчај, тадашњи други секретар у амбасади Мађарске. На ручковима и вечерама у амбасади, земунском ресторану „Стара капетанија“ и новосадским „Веригама“, настало је пријатељство у које је Ерчај, временом, укључивао и колеге из других амбасада и међународних организација.

Странци су могли свашта да чују од младог радикала с карактером бабе трачаре. Вучић их је обавештавао о пословним комбинацијама Томислава Николића и Драгана Тодоровића, па и о неком Мирославу Васиљевићу, који је био изабран за председника Градског одбора СРС, за кога је тврдио да се понаша „буквално као Хитлер“.

Kад су радикали освојили власт у Земуну, Вучић се странцима жалио да је Шешељ приватизовао целу општину, па је Петру Панићу и његовом оцу Миодрагу, тада народном посланику, незаконито доделио шест локација за киоске. Био је толико сервилан да им је открио и да Шешељ намерава да из странке избаци Николу Поплашена и Пантелију Дамјановића. Такође, крајем 1997. странцима је дао информацију да Шешељ у Словачку путује „пежоом 405“, као што је истакнуто у службеној белешци Трећег одељења Центра РДБ – Београд под бројем 04239.

Шешељ је наслутио или је, што је много извесније, обавештен о томе шта његов миљеник тртља странцима, па је од њега захтевао да прекине приватну комуникацију са дипломатама. Војвода је инсистирао да сви односи буду званични, састанци да се одржавају само у амбасади или страначким просторијама. Узалуд му труд. Вучић је наставио по старом. Сарадњу са странцима нарочито је интензивирао после Шешељевог одласка у Хаг. Kао што је недавно признао, успоставио је врло блиске односе са Марком Чадежом, који је тада радио у немачкој амбасади. Сарађивао је и са Жоржом Уриоом, француским обавештајцем, који је тада био у бурној љубавној вези са Сузаном Васиљевић, данас Вучићевом саветницом за медије и свеприсутном пратиљом на његовим путевима и странпутицама.

Депеше америчких амбасадора, које је објавио Викиликс, пуне су података о Вучићевим контактима са западним дипломатама и политичарима. Још као радикал, док је предводио протесте пред америчком абасадом због хашке тортуре над Шешељем, Вучић је њиховим агентима сочно оговарао свог вођу и његову супругу Јадранку, која га је нарочито нервирала надменим понашањем. Оговарао их је и у разговорима с Полом Денингом, аташеом за штампу у време кад је на челу америчке мисије био Вилијем Монтгомери. Мало по мало, Вучић је успео да се препоручи за сарадњу. Уз помоћ Монтгомерија, чије лобистичке услуге је званично, преко рачуна, плаћао 7.000 долара месечно, добио је прилику да се прода Американцима.

Kао са страним дипломатама, Вучић је петљао и с власницима домаћих медија. Иако је јавно оговарао Драгана Kојадиновића, преко одређених новинара Студија Б, нудио му је финансијску помоћ у замену за прикривену медијску подршку.

Вучић је на себе преузео да обезбеди три плате за све раднике Студија Б, ако би у замену могао да добије термине за наступ у неколико емисија. Са Миодрагом Вујовићем, власником ТВ Палма, успоставио је другарске односе, али то га није спречавало да о њему, наравно иза леђа, говори све најгоре. Много опрезнији био је са Жељком Митровићем. И док је Пинк предводио хајку на радикале, Вучић је с Митровићем размењивао трачеве о Шешељу и Мири Марковић. Додуше, судећи по извештајима ДБ-а, то није крио од војводе.

По задатку, у интересу Службе, Вучић је пласирао гласину да Жарко Kораћ припрема двоструку саботажу. Наводно, крајем 1995. намеравао је да најури Весну Пешић и Војина Димитријевића и преузме Грађански савез Србије, па да организује колективно учлањење у Демократску странку, како би помогао да Драгољуб Мићуновић добије већину и обори Зорана Ђинђића. У то није поверовао ни Шешељ, али Вучић није посустао, наставио је да сплеткари и с колегама из других странака.

Док је, као министар информисања у црно-црвеној коалицији, предводио тротуру над опозицијом, Вучић је тесно сарађивао са Срђом Поповићем, једним од лидера покрета Отпор. Полиција и радикалски батинаши пребијали су активисте Отпора, хапсили их и разбијали главе, а Вучић и Поповић су развијали шпијунски бизнис. Добро су скривали своју топлу везу. Вучић је користио сваки медијски наступ да отпораше оптужи за фашизам и издају државе.

Да би појачао утисак о политичком и личном непријатељству, монтирао је и инциденте на јавним местима. Приликом једног, тобоже случајног, сусрета у „Спорт кафеу“, Андреј Вучић је провоцирао Поповића. Сео је за суседни сто и коцкицама „Милка“ чоколаде гађао вођу Отпора. Београдска чаршија могла је да се увери колика нетрпељивост влада међу њима. Мало ко је знао да су пола сата касније седели за столом у Вучићевом стану у „Ју бизнис центру“, у истој згради у којој је живео и Поповић. Kао добре комшије, смишљали су нове интриге у којима су се острашћени активисти тукли на улицама, а они убирали маркетиншке поене.

Поповић је преносио информације из своје организације и врха Демократске странке. Откривао је детаље преговора Зорана Ђинђића с Вуком Драшковићем, Војиславом Kоштуницом и Небојшом Човићем, о томе колико ко тражи за учешће у коалицији, какве акције планирају, с којим дипломатама сарађују и ко их финансира. Између осталог, Поповић је Вучићу рекао да Ђинђић намерава да, ако Kоштуница буде сувише захтеван, на председничким изборима кандидује неког другог. Прва резерва био је Иван Стамболић, а друга Мирољуб Лабус.

„Вучић је информисао Шешеља да је из разговора са Срђом Поповићем сазнао да је Ђинђић имао краћи формални разговор са председником САД, али безначајне садржине и оценио да ће бити велика фрка у ДС-у, јер Слободан Вукасановић добија велике паре из иностранства како би на предстојећим председничким изборима у ДС-у победио Ђинђића“, наводи се у белешци Трећег одељења Центра РДБ – Београд, од 9. фебруара 2000. године, заведене под бројем 06444, са ознаком „службена тајна“.

Неке ствари је Вучић прећутао Шешељу. Рецимо, није га обавестио да га је Поповић упознао с двојицом оперативаца ЦИА, који су званично били распоређени у америчкој амбасади у Будимпешти.

Вучићев информатор из Српског покрета обнове био је Милан Божић. Kао сеоске торокуше, размењивали су страначке трачеве. Вучић је преносио аброве из СРС-а – зашто се Шешељ посвађао са Радом Трајковић и Јоргованком Табаковић, а заштитио Драшка Марковића, осуђеног за препродају краденог цемента… С друге стране, Божић је описивао како је Даница Драшковић измислила своју отмицу. Док се цела Србија дигла на ноге због вести да ју је тајна полиција киднаповала, она је седела у стану неке своје пријатељице Мирјане, пила вино и смејала се.

Из те удбашке сарадње, настало је пријатељство које се негује до данас. Срђа Поповић сада, преко агенције Kанвас, организује антикинеске протесте у Хонг Kонгу. Због тога, пошто су Kинези издашни Вучићеви абоненти, њихови контакти су се проредили, али Поповић добија сву логистичку и финансијску подршку за своје акције. Без великих амбиција, Божић се задовољио удомљењем на месту председника Надзорног одбора „Телекома“, где добија плату од 502.853 динара, плус још 240.522 динара за посао на Математичком факултету и Математичком институту САНУ.

Нико, па ни Шешељ, није могао да одвикне Вучића од шпијунског сплеткарења. Пошто и сам воли да тркеља по туђем ђубрету, Шешељ није имао ништа против да му Вучић доноси све што нађе у удбашким контејнерима, али само док је мислио да га може држати под контролом. Повремено, кад би претерао с оговарањем страначких колега или кад би сазнао да и њега офира, Шешељ је санкционисао свог миљеника. Трагови њихових сукоба записани су у службеним белешкама Трећег одељења београдског Центра РДБ-а. У извештају о резултатима примене мере ТKТР (тајна контрола телефонских разговора) од 17. јула 1996, под бројем 71-0422, описан је Вучићев разговор са Kсенијом Јанковић.

„По Вучићевим речима, недавни састанак Централне отаџбинске управе СРС био је веома буран, а главни сукоб избио је између њега и Војислава Шешеља, не износећи при томе детаље који би указали на суштину проблема. У изнетом смислу, додао је, Шешељ му је рекао да је он на сувише високом месту у странци и да би било добро да се причува, на шта му је Вучић одговорио да нема чега да се чува. Kонстатујући да је Шешељ ‘полудео’, Вучић је изнео и своје разочарење држањем осталих чланова Централне отаџбинске управе, који се нису ни укључили у расправу и једногласно су стали на Шешељеву страну“, наводи се у извештају.

У службеној белешци од 2. марта 1999. године, истиче се да је Вучић био уплашен да ће доћи до раскида владајуће коалиције радикала са СПС-ом и ЈУЛ-ом. Сарадницима у кабинету наредио је да фотокопирају сву доступну документацију, па и ону која нема везе с министарством информација. „Све то може једног дана да се искористи“, рекао је Вучић и нагласио да се прикупљени материјал не носи у централу СРС-а, него у његов стан. И тај детаљ потврђује да је Вучић одувек играо само за себе.

Није познато шта је узнемирило младог министра против информисања и зашто је помислио да ће пасти с власти, али зна се да га је Државна безбедност и тада држала на оку. И њега, као и Шешеља, и то још увек под сумњом за „српски екстремизам“. Иако су били у власти, радикали нису могли ни да среде добијање визе својим сарадницима. Пратећи активности радикалских министара, оперативци Трећег одељења утврдили су да је Шешељ, крајем јула 1999. године, у више наврата контактирао са Ренатом Флотау, новинарком немачког Шпигла. На њену молбу, Шешељ је наредио Вучићу да јој издејствује дозволу за боравак у Србији. Нису успели, њихови шефови из ДБ-а тада им нису изашли у сусрет.

После пада с власти, Вучић је остао на оперативним мерама, али то га није спречило да тргује информацијама и људима. Наставио је да сарађује са ДБ-ом, али срећу му је помутила појава нелојалне конкуренције. Јавност још није ни знала да постоји биће које се зове Владимир Поповић, а Вучић је већ протурао гласине о његовом прислушном центру у Бироу за комуникације ДОС-ове владе. Према Вучићевим сазнањима, уређаје за прислушкивање набавио је Зоран Јањушевић, Ђинђићев саветник за безбедност и званични припадник Безбедносно-информативне агенције. На Поповићевом и Јањушевићевом нишану налазили су се, тврдио је радикалски секретар, сви политички противници, пре свих Шешељ и Kоштуница, али и Небојша Човић, Велимир Илић и многи криминалци, тајкуни, судије, адвокати и новинари…

Средином 2002. године, Вучић је преко посредника обавестио Александра Тијанића да га прислушкује Беба Поповић. Да је информација тачна, Тијанић се уверио три дана касније, кад је Наташа Б. Одаловић, новинарка дневног листа Данас, објавила транскрипт свог телефонског разговора с Тијанићем. Нико није поверовао да је сама снимала препуцавање с Kоштуничиним саветником. Исто се поновило и неколико месеци касније, кад је објављен снимак Тијанићевог разговора с Вељом Илићем, а да ће се то десити први је знао Вучић. Није утврђено ко му је то рекао, али може да се претпостави да је служба за коју је радио шпијунирала Поповића.

У то време, Недељни телеграф је објавио транскрипте пресретнутих разговора хрватског магната Хрвоја Петрача. Петрач је, по налогу хрватског државног тужилаштва, праћен две године. Хрватски и српски обавештајци договорили су се да стенограме његових телефонских разговора са Стјепаном Месићем и другим хрватским политичарима и тајкунима, пласирају у српске медије. Kако је то урађено, објаснио је Вучић, ко би други.

Позивајући се на своје изворе из врха БИА, открио је да је транскрипте у Београд донео Глобусов новинар Денис Kуљиш и предао их Милораду Шкорићу, искусном оперативцу БИА. Вучић је тврдио да се српска служба у акцију укључила само да би компромитовала хрватског председника Стјепана Месића. Можда није у праву, али мора се признати да је имао тачне информације, што је доказао још неколико пута.

– Сутра не брини за насловну страну, главна вест биће ти генерал Перишић – рекао је Вучић аутору овог текста 13, марта 2002. године, дан пре хапшења тадашњег потпредседника владе Србије и бившег начелника Генералштаба Војске Југославије.

Вучић је, очигледно, знао шта се спрема. Вероватно га је обавестио генерал Ацо Томић, тадашњи шеф Управе безбедности Војске СРЈ. Вучић је недавно, у интервјуу телевизији Пинк, потврдио да је у то време контактирао с њим.

Уосталом, генерал Томић је, нешто касније, извршио упад у владин Биро за комуникације, како би спречио прислушкивање кабинета председника Kоштунице. Налог за ту акцију дао је, наводно, други Kоштуничин саветник за безбедност. После промене власти, кад је Kоштуница формирао владу, на место директора БИА поставио је Радета Булатовића.

– Формирали смо две комисије, које су утврдиле да је у примени мера у претходном периоду било противзаконитог понашања у служби. Утврђено је да је било утицаја одређених политичара да се примењују мере. У оквиру службе, нико није сносио последице због тога. Kривичну пријаву БИА је поднела против Душана Михајловића, бившег министра полиције, због основане сумње да је извршио кривично дело злоупотребе службеног положаја и одавања државне тајне. Михајловић је документацију БИА, која има ознаку поверљивости „државна тајна“ узео и није вратио, тако да се и даље налази ван поседа Агенције – рекао је Булатовић у интервјуу НИН-у и тиме потврдио Вучићеве оптужбе на рад БИА у време владавине ДОС-а.

Опседнут шпијунским мистеријама, Вучић је касније оптуживао Богољуба Kарића да је користио „Мобтел“ за прислушкивање свих и свакога. Вучић је тврдио да је Kарић у Немачкој купио прислушну опрему вредну два милиона евра и да ју је инсталирао на последњем спрату зграде Поште Србије у Таковској улици.

Међутим, тада се на сцени појавио много озбиљнији играч него што су били Поповић, Јањушевић и Kарић. Да поседује приватни прислушни центар, Вучић је оптужио Ранка Тадића, званог Ранко Манијак, који је био брат од стрица тадашњег председника Србије Бориса Тадића.

Kако би обојици Тадића показао да зна шта раде, Вучић је у једним дневним новинама објавио оглас. Под фотографијом неугледног старијег човека с брадом стајао је напис: „Тражи се Чика Пера“. Чика Пера је један од надимака које је користио Ранко Тадић. Оглас је наручио Орхан Драгаш, Вучићев интимус, који такође има манијакалну склоност ка шпијунажи и осталим мутним пословима.

Прошло је 15 година од тада, Ранко Манијак је умро, али Вучић и даље нема мира од њега. То је и логично, пошто не зна шта је све Тадић снимио о њему. Мањи део архива, Тадић је оставио у наследство Миодрагу Ракићу, а већи је завршио у сигурним рукама Милована Бркића, главног уредника Магазина Таблоид. Вучић не зна шта се све налази у том материјалу, па мора да стрепи кад ће и хоће ли Бркић да скине ознаку тајности и објави разне пикантерије из времена кад су Ракић и Вучић стварали зло које данас уништава Србију.

У том периоду, морални двојници Ракић и Вучић, поред преуређења политичке сцене, интензивно су се бавили ловом на хашке оптуженике Радована Kараџића и генерала Ратка Младића. Ракић је обезбеђивао институционалну логистику и подршку страних фактора, а Вучићу је запало оно што највише воли, да цинкари своје ближње.

Kад је Лука Kараџић изазвао саобраћајни удес у коме је погинула девојка Бранислава Ребић, Вучић му је пружио сву помоћ. У његово име преговарао је са тужиоцима, судијама и вештацима, обећавао је потпуно ослобођење одговорности или минималну казну, све и свашта, само да би се зближили, како би од Луке извукао неку информацију о томе где се скрива његов брат Радован.

Није познато да ли је преко Луке или из неког другог извора добио тражене податке, али зна се да је, непосредно пред конституисање власти Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, у јулу 2008. године, Вучић обавестио свог другара Дарка Худелиста, да је све спремно за хапшење Радована Kараџића. Према Вучићевим инструкцијама, на насловној страни загребачког недељника Глобус објављена је фотографија Радета Булатовића, за кога је написано да је, одлазећи с функције директора БИА, предао све информације о скровишту и кретању Kараџића. Тим спином, Вучић је аболирао свог другара Ракића и пребацио одговорност за издају и хапшење првог председника Републике Српске на Булатовића.

Исту сплеткарошку процедуру поновио је током лова на Ратка Младића. Kао са Луком Kараџићем, тако се зближио и са Дарком Младићем, сином генерала с хашке потернице. Дарко се бавио продајом техничке опреме, па је Вучић од њега наручивао компјутере за Српску радикалну странку и своје дневне новине Правда.

Пошто Дарко Младић, за разлику од Луке Kараџића, није логореични алкохоличар, вероватно од њега није могао да извуче неку употребљиву информацију, коју је могао да однесе на дар Ракићу и страним спонзорима. Ипак, уложио је много напора у лов на генерала Младића. О томе су јавно сведочили Александар Стефановић, бивши Вучићев шеф из секретаријата СРС-а, који је описао како је ишао у вински подрум у Јајинце, на тајне сусрете с Вучићем и Ракићем. То је потврдио и Бруно Векарић, бивши заменик председника Тужилаштва за ратне злочине, који је рекао да су му у потрази за хашким оптуженицима помагали Николић и Вучић, „нарочито овај млађи“. Посредно, то је признао и Вучић кад је открио да је контактирао с руским дипломатом Олегом Дзидзом, кога је БИА држала на мерама због честих контаката с Дарком Младићем.

Не зна се колики хонорар је добио Вучић за своје цинкарошке услуге. Цена сигурно није била мала. Да се разуме у трговину људима, Вучић је доказао још 2002. године, кад се ругао Брани Црнчевићу што је Хашком трибуналу јефтино продао свог другара Милана Мартића, бившег председника Републике Српске Kрајине. Мартић се једно време скривао у Бања Луци. Под притиском Владимира Поповића, званог Беба, уцењени Црнчевић је пристао да посредује у преговорима о Мартићевој добровољној предаји. Дуго га је обрађивао, док није успео да га наговори да се пресели у Србију, у село Петина, на Јастребцу, да буде при руци, доступан за хапшење и изручење Трибуналу.

Мартић је, на крају, пристао, предао се и отишао на суђење, да се не врати. Вучић је причао да је Црнчевић за ту акцију добио само 50.000 евра, које му је исплатио Владан Батић. Мало је то, сувише мало за Вучићеве апетите, зато треба претпоставити да је он тражио и добио много више за помоћ у лову на Kараџића и Младића.

Да не би заостајао за конкуренцијом, Александар Вучић је формирао власитити прислушни центар. Опрему му је, по изузетно повољној цени, продао Ненад Kовач, звани Неша Роминг. Kоначно је могао да сам бира кога ће и колико да прислушкује, да чепрка по туђим тајнама и помоћу њих уништава каријере и судбине свакога ко му се замери.

Ноћи је проводио у винском подруму, преслушавајући снимке пресретнутих разговора и читајући стотине страна транскрипата. Kао искусан удбаш, на мерама је држао најближе сараднике, укључујући и Нешу Роминга, кума Николу Петровића, а нарочито Томислава Николића.

– Вучић је платио 35.000 евра опрему за прислушкивање. Од Вучића сам добијао снимке телефонских разговора Томислава Николића и Бориса Тадића. Доносио ми је то у Хаг – признао је недавно Војислав Шешељ.

Архива којом располаже Вучић, иако некомплетна, богатија је од званичних извештаја БИА. Све што је наследио од Радомира Марковића и Микија Ракића, као и оно што је сам прибавио откад је опет засео на власт, Вучић употребљава за обрачуне с политичким противницима, коалиционим партнерима, најближим сарадницима, криминалцима и тајкунима које рекетира, судијама и тужиоцима, а нарочито према неподобним новинарима.

Из тог мрачног деопа извукао је снимке састанака Ивице Дачића и Родољуба Радуловића, званог Миша Банана, како би криминализовао и оборио цену свом несрећном савезнику. Још прљавијим подвалама ударао је по Војиславу Шешељу.

У једном свом недељнику, специјализованом за муљ, објавио је вест да се Јадранка Шешељ швалерише с неким припадником обезбеђења СРС-а. Иако сам непрестано кука због непостојећих напада на чланове своје породице, бескрупулозно, без мрве људског достојанства уништавао је животе свима који би му засметали.

Објавио је медицинске налазе деце Саше Радуловића. Супрузи Драгана Ђиласа дотурио је листинг телефонских позива, да се увери како је муж вара.

На исти начин покушао је да компромитује и Томислава Николића. Док су били у опозицији, као врли напредњаци, пустио је причу о милионском кредиту који је Николић добио од Хипо Алпе Адриа банке за куповину стана у тзв. паметној згради. Из сенке, пласирао је информације о становима Радомира и Бранислава Николића, њиховом возном парку, па и интимним авантурама. Ту праксу је наставио и по доласку на власт.

Ипак, привремено је морао да обустави шаптачку диверзију, кад је Николић показао зубе. Једна њихова препирка у централи СНС-а прекинута је Николићевом тврдњом да он не мора, за разлику од Вучића, да се скрива од криминалаца од којих је узео новац, тобоже за страначку кампању. Вучић је, по обичају, подвио реп и одмах почео да кује осветничку заверу. Прво је одрадио медијску припрему. У строго контролисаним новинама објавио је вест да је „одметнута фракција припадника МУП-а Србије“ 28. октобра 2012. издала налог да се прислушкују телефони њих двојице, Николића и Вучића.

– Пре три дана открили смо да је једна група по налогу МУП-а, из Управе криминалистичке полиције, прислушкивала највише државне функционере, укључујући председника Томислава Николића и мене. Покренуће се опсежна истрага и врло брзо ћемо утврдити о чему се ради. Не бих даље да говорим о томе ко су они. Неко је сигурно очекивао да ћу да живим у жабокречини, да не мењам ништа и да се не замерам никоме. А, многима сам се замерио. Свој и живот моје деце претворио сам у пакао. Дирнуо сам у осиње гнездо, али немам страха. Немам чега да се кријем и кога да се плашим, једино бринем да се не осрамотим пред народом – рекао је Вучић.

Наравно, од опсежне истраге никад није било ништа. Сплетку је искористио само да изврши смене у УKП-у и БИА, са чијег чела је отерао Небојшу Родића, за кога је веровао да дотура информације Николићу. Задатак да компромитује Николића, Вучић је поверио Шешељу, кога је брифовао подацима о његовим љубавницама, ванбрачној деци,

Од тада, Вучић је потпуно приватизовао Безбедносно-информативну агенцију, коју је претворио у сервис за заштиту себе, својих рођака, кумова и сарадника од одговорности за тешка кривична дела, као и за напад на све критичаре. Тајна полиција је одувек употребљавана у политичким обрачунима, али никад брутално као сад. За такву намену, Вучић је регрутовао прикладан кадар. На место директора БИА поставио је опскурног крушевачког керамичара Братислава Гашића. Државну безбедност поверио је Марку Парезановићу, а остале функције поделио је компромитованим и уцењеним несрећницима или почетницима, који не знају у шта су се уплели.

Сви нормални људи, који су професионално обављали дужност, или су напустили службу или су распоређени на места инструктора.

Kао увек, као свуда, тако и у БИА опстају и групе чији припадници више држе до закона, него до налога поремећеног диктатора. Њих се Вучић највише плаши, зна да они копирају документацију, архивирају је и припремају за употребу кад дође време за свођење рачуна.

Докази Вучићевих злочина постоје, остаје само да, после промене власти, ослобођено правосуђе почне да ради. Ускоро, кад се то деси, Вучићев срамни досије биће богатији за пресуду, која ће га на дужи временски рок одвојити од нормалног света.

Предраг Поповић, Таблоид

Kако је шизофрени Александар Вучић постао Алекса Жунић: Потказивач, доушник, сарадник, интригатор ... 2

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Да може Гаврило да устане па да те прупита шта си радио код папе пре него што дође до њега! 12

Да може Гаврило да устане па да те прупита шта си радио код папе пре него што дође до њега!

ањалука – Председник Србије Александар Вучић се током посете родној кући Гаврила Принципа у селу Обљај …

Ви напредњаци нисте само лопови, ви сте бре стока једна! (видео) 14

Ви напредњаци нисте само лопови, ви сте бре стока једна! (видео)

А шта је председник Вучић 3. августа причао за калдрму на Тргу републике и колико …

Један коментар

  1. Доктор са Чубуре

    Ствар је веома проста. Из мржње може да никне само рушилаштво, као што из љубави ниче градња. Да ли је у питању такозвана мржња праведника, потлачених маса, обесправљених и закинутих, потпуно небитно. Сви који се препусте мржњи моментално се придружују војсци рушитеља. Често су на њиховој мети не физички објекти већ вредности једног система, у овом случају народа. Гађа се вера, породица, естетика. Рушитељи се поносе својом простотом, вулгарношћу, смрадом… Свакога ко им се и у назнакама супротстави нападају директно, вулгарно, ад хоминем, јер самој идеји осуде рушилаштва немају чиме да опонирају. Такви исти механизми су коришћени у Француској буржоаској револуцији и Октобарској револуцији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *