fbpx
Насловна / Став / Како се пере историја

Како се пере историја

Каква је веза између Хитлера и Хашког трибунала, између нацистичког новог поретка и данашње нове Европе? Љубитељи Хашког трибунала и еврофанатици рекли би да је то злобна и натегнуто тенденциозна теза. Слажем се, то је могуће само у машти антихашких лобиста, али два британска новинара, Сајмон Данстен и чувени Џерард Вилијамс, у својој књизи „Сиви вук” доказују да се Адолф Хитлер није убио 30. априла 1945. године у бункеру у Берлину већ да је побегао у Аргентину, где је лагодно и срећно живео све до 1962. године и чак изродио и потомство. Признајем, када сам чуо за ту књигу слатко сам се насмејао, британске колеге нашле су прави начин да зараде добру лову, Хитлер је очито и данас хит тема, од старог мјузикла „Адолф Хитлер суперстар” до ове најновије књиге о фиреру. Но, када сам је прочитао више се и нисам смејао. То је приказ савршене организације Трећег рајха, нацистичке државе у којој плате војника, официра, професора, учитеља, лекара, новинара нису касниле ниједан дан, чак ни у априлу 1945. године. Државе, у којој је производња тенкова, авиона и подморница била већа 1944. него 1941. То је приказ тајних нацистичких операција како наставити живот и после изгубљеног рата, фрапантни подаци и документи. Аутори књиге „Сиви вук” тврде да је генерал Двајт Ајзенхауер 12. октобра 1945. изјавио за Асошијетед прес: „Постоје све претпоставке да је Хитлер мртав, али нема ни најмањег доказа за његову смрт”. Совјетски маршал Георгиј Жуков рекао је 6. августа 1945: „Нисмо пронашли леш који би могао бити Хитлеров”. Стаљин је 17. јула 1945. на Потсдамској конференцији инсистирао да је Хитлер побегао, „вероватно у Шпанију, или у Аргентину”. Чији су онда били угљенисани лешеви, које су совјетски војници пронашли поред бункера у Берлину? Аутори „Сивог вука” кажу да су то били лешеви двојника Хитлера и Еве Браун.

Када сам у мају 1991. у Москви за „Политику” интервјуисао шефа КГБ-а, совјетског генерала армије Владимира Крјучкова, а био је то једини интервју који је икада дао неки шеф КГБ-а, замолио сам га да ми његови службеници покажу остатке лобање Адолфа Хитлера. Говорило се да су остаци те лобање у власништву КГБ-а. Генерал се само насмејао мојој молби. После сам сазнао да је тај фрагмент Хитлерове лобање подвргнут анализама ДНК и да припада некој жени млађој од 40 година, и то не Еви Браун. Мистерија, или велика превара? Логично је онда и питање, ако су то све знали Американци и Британци зашто им је била потребна службена верзија о Хитлеровом самоубиству у бункеру? Да би се допустило новој Немачкој да никне из пепела старе, кажу писци ове књиге. И управо ту присталице антихашког лобија код нас злобно и тенденциозно проналазе одређену логику, логику најновијих одлука из Хашког трибунала. Могуће је да се историја прекраја и пере на разне начине? Мало двојници, мало трибунали!

Но, пустимо лобање и Хитлера у Аргентини. Тамо је наводно умро од инфаркта 1962. године, вероватно у тренутку када је чуо да је маршал Тито постао лидер несврстаних. Не задирући у једно од општих места федералистичког дискурса, чини ми се да данашњи пројекат нове уједињене и интегрисане Европе, заправо, и није плод либералне мисли, већ тоталитарних идеологија, нацизма и фашизма, и њихових разних варијанти. Можете то схватити као обичну провокацију, памфлет који ће изазвати гнев фанатика европске идеје, али апостоли европске идеје били су Хитлер и Мусолини. Почнимо од нацистичког министра пропаганде Јозефа Гебелса.

„Технологија транспорта и телекомуникација смањује раздаљине између народа и то ће неминовно довести до европске интеграције”, говорио је Гебелс 1940. додавши: „ви сте постали чланови једног великог рајха који се спрема да реорганизује Европу, да поруши све границе у њој које још раздвајају европске народе и омогући им да живе лакше и заједно”. Обраћајући се једном скупу нацистичке странке у Нирнбергу 1937. Хитлер је дословно рекао: „Нас више интересује Европа од било које државе, наш народ, наша култура, наша економија развиле су се и могу да наставе са развојем само у једном ширем европском контексту, и ми желимо европску породицу народа”. Међутим, најартикулисанија нацистичка мисао поводом овог питања појавиће се 1938. на великој конференцији у Берлину на тему „Europaische Winrtschaftsgemeinschaft”, или дословно „Европска економска заједница”. Министар економије Трећег рајха Валтер Функ је подвукао тада „да је дошло време за економску интеграцију Европе, да је дошао и крај националним валутама и да ће рајхсмарка бити валута те интегрисане Европе”.

Мусолинијев министар финансија од 1922. до 1925. Алберто де Стефани написао је 1941: „Нације не могу бити чврста основа за пројекат нове интегрисане Европе и због своје разноликости и традиционалне непомирљивости. Европска унија неће бити подложна тим осцилацијама”. Директор и главни уредник листа „Ћивилта фашиста”, Камило Пелици пише 1941: „Једна нова заједничка Европа, од Атлантика до Урала јесте наш циљ. То је мисија која нам предстоји, ми Италијани, Немци и сви европски народи морамо то ускоро и да остваримо. То ће бити једна нова Европа за нова епохална надахнућа”.

Признајем, прочитавши све то и ја сам надахнут…

 
Мирослав Лазански
Политика

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Јоханес Хан: Србија организује више војних вежби са (мртвим) НАТО него са Русијом

Комесар за приступне преговоре Јоханес Хан је у свом извештају Европском парламенту о Западном Балкану …

Макрон упозорава: НАТО на самрти, Европа на ивици понора

5 (1) Француски председник Емануел Макрон оценио је у интервјуу за британски „Економист“ да је …

Један коментар

  1. Ne samo da se nije ubio, nego su njegova deca osnivači kodeks alimentarius-a,,,

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *