Кловновско инаћење под окупацијом

Где год да пођемо, не можемо без Његоша и „Горског вијенца“. У овој архетипској србској књизи као да су одговори на сва наша питања (а није их мало). Нашао се у „Вијенцу“ и одговор на питање фарсичних, тобожљих сукоба премијера Александра Вучића, првака србијанске кловнократије, са Хрватима, Шиптарима и другима, који су му потребни кад хоће да докаже како је он велики „патриота“, а нарочито уочи избора.

Па шта вели Његош?

У једној од сцена великог спева, Црногорци сабрани да се договорају о одбрани своје вере и србске народности, угледају потуричку свадбу, на којој има и њихових истоверника и саплеменика. Сватови православци и сватови муслимани изазивају једни друге: потурице певају о својим јунацима, попут Алије Ђерзелеза, Илдирима (Бајазита) и Будалине Тала, а Срби им узвраћају позивајући се на Марка Краљевића, Милоша Обилића, Комнена Барјактара и Старину Новака. Рекао би човек: тежак сукоб! Али, није; то је само свадбарско инаћење које нема никакву праву тежину.

Зато се много љути славни Вук Мићуновић, па даје свој коментар, називајући црногорске сватове „потрпезним кучкама“, „Бранковићима“ и „лижисаханима“. И додаје, у свом стилу: “Безобразне, обрљане курве,/ повукуше те нам образ грде!/ Јуначкога не знају поштења,/ а не би се вукли са Турцима./ Мрзни су ми они него Турци/…/“

Шта би тек данас рекао Вук Мићуновић?

ХРВАТСКА ОКУПАЦИЈА СРБСКОГ ПРИВРЕДНОГ ПРОСТОРА

Вучић повремено прави патриотске „испаде“ против хрватског шовинизма и србофобије(1). Али, наравно, све је то фарса: јер, Хрватска суштински влада привредним простором Србије. То значи: умногоме влада Србијом. О томе пише Љубиша Морачанин у свом тексту „Србија – хрватска економска колонија“: “За свега петнаестак година, од петооктобарског пуча до данас, хрватски капитал је кроз своју тајкунску пирамиду остварио пуну контролу над производњом и прометом ланаца исхране у Србији. Према подацима Хрватске народне банке само у периоду од 2005. до 2011. године Хрватска је у Србију инвестирала 490 милиона долара, док се претпоставља да је у последњих пет година тај износ готово удвостручен. Већина тог новца утрошена је на куповину српских предузећа везаних за пољопривреду и прехрамбену индустрију, као и ширење трговинских ланца за дистрибуцију прехрамбених производа, мада има и других занимљивих улагања. За исто вријеме, инвестициона улагања српских фирми у Хрватску износила су чак 14 пута мање, свега око 50 милиона долара, највише због баријера које су, од стране хрватске државе, највећим српским инвеститорима, наметане приликом покушаја уласка на њихово тржиште, при чему је коришћен читав спектар дестимулативних мјера почев од бројних нецаринских баријера, преко нелојалне конкуренције домаћих фирми и отворене дискриминације српских предузећа у приватизацији хрватских фирми или добијању већих послова на тендерима. Тако је “Денјуб фуд групи” ускраћена купо вина Карловачке мљекаре иако је дала једину валидну понуду; београдски “Комтрејд” је на једном тендеру у Хрватској имао најнижу цијену, али је посао добила другопласирана фирма; а ни компаније „Галеб група“ и „Делта“ упркос најбољим понудама на тендеру, нијесу успјеле да реализују своје инвестиције. Занимљиво је да српска држава ни у једном тренутку није одговорила реципрочним мјерама, што је уобичајена пракса приликом оваквих појава у билатералним економским односима. Највећи хрватски инвеститор у Србију је хрватски државни тајкун Ивица Тодорић који је свој улазак на српско тржиште за почео тиме што је, фебруара 2013. године, његова фирма „Агрокор“ за 10,25 милиона евра купила београдски „Фриком“ (фабрику смрзнуте хране и сладоледа), а убрзо су се у његовом посједу нашли и фабрика уља „Дијамант“, Кланица у Пландишту, Кикиндски млин, фабрика минералне воде „Мивела“, а затим и трговински ланац „Идеа“, Нова Слога из Трстеника итд. Своју доминацију на српском прехрамбеном тржишту, Тодорић је крунисао куповином словеначког трговинског ланца Рода који је у Србији имао веома разгранату дистрибутивну мрежу. Све у свему, Тодорићеве компаније данас у Србији запошљавају преко 7000 радника, а он сам на челу је последње Форбсове листе регионалних моћника. Али, није он једини. Хрватска „Атлантик група“, чији је власник хрватски тајкун Емил Тедески постала је власник „Соко Штарка“, „Гранд прома“ и извора и фабрике минералне воде „Паланачки кисељак“. „Мљекара Лаура“ је купила „Сомболед“ из Сомбора, док је „Виндија“ купила „Млекару Лајковац“, фабрику сточне хране „УНИП“ из Ваљева и осам фарми Агрожива у Пландишту./…/Све у свему, данас у Србији послује више од 200 предузећа у власништву хрватског капитала. Не само да су отвори ли своје подружнице, већ су Хрвати купили и неке од наших највећих брендова, као што су „Смоки“ и „Бананица“. Након што је Ивица Тодорић, власник „Агрокора“, преузео „Рода трговине“ и „Меркатор С“, Србија је ближа томе да постане колонија, јер ће домаћа роба све теже долазити до трговина које послују код нас. С обзиром да је већина великих трговинских маркета у рукама хрватских привредника, домаћим при вредницима постаје врло тешко да пласирају своје производе у сопственој земљи. /…/Уз све то, иде и хилјаде хектара плодне землје, посебно у Војводини. Само предузеће „Дијамант аграр“, дио компанија „Дијамант“ у власништву Тодорића, власништво је око 4.500 хектара обрадивих повр шина у Војводини. Тодорић је, замислите ово, кроз ирску фирму „Балтик проперти инвестментс”, власник још око 10.000 хектара ораница у српској житници./…/

Није само храна оно што занима хрватски капитал у Србији. Блиски Туђманов пријатељ и један од првих финансијера ХДЗ-а, Анте Жакула, контролише преко 40 одсто производње и дистрибуције књига за основце у Србији, као власник београдског „БИГЗ школства“, а одмах иза њега слиједи хрватски бизнисмен Данијел Ждерић („Нови Логос“)! Поменута двојица, уз Словенца Рока Кватерника (издавачко предузеће „Клет“), од продаје школских уџбеника само ђацима од петог до осмог разреда, у Србији зараде око 36 милиона евра годишње а да притом ништа не улажу, нити у Србији плаћају порез. Иначе, годишњи промет уџбеника у српском образовању процјењује се на 100 милиона евра./…/ Ивица Тодорић и Емил Тедески, нијесу обични пословни људи, већ хрватски државни тајкуни, који су за своје пројекте добили новац и гаранције директно од хрватске државе!“(2)

ЛАЖНА ОДБРАНА КОСМЕТА

Александар Вучић (уз прећутну асистенцију Томислава Николића) кључни је кривац за предају Космета у руке лажне шиптарске НАТО државе. Он то повремено прикрива запаљивом реториком. Најновији случај је воз који је требало да са, србским знамењима, уђе у Косовску Митровицу, а све у функцији Вучићеве предизборне кампање. Наравно, то је била лаж; Вучић је, одмах после ове фарсе, у Бриселу поново шенио пред Могеринијевом (3), док је Николић (опет у предизборној кампањи) давао громопуцателне изјаве(4).

А све је просто и јасно. Вучићева власт је више издала Србију него Тадићева власт: потписивањем Бриселског споразума она се, суштински, одрекла Косова и Метохије као дела Србије. У свом излагању на Правном факултету у Београду 2015, Коста Чавошки је изложио какву је издају према Космету починио Вучићев режим. Знамо, али да се подсетимо: “Статус Косова и Метохије није, међутим, промењен само противуставним актима самозване косметске државе већ и споразумима које je Влада Србије закључила у Бриселу са владом те исте државе. To су:1. Споразум о посебном начину обраде података садржаних у матичним књигама за подручје АП Косово и Метохија; 2. Споразум о посебном начину обраде података садржаних у катастру земљишта за АП Косово и Метохија; 3. Споразум о контроли преласка административне линије опрема АП Косово и Метохија; 4. Споразум о посебном начину признавања високошколских исправа и вредновања студијских програма универзитета са територије АП Косово и Метохија који не обављају делатност по прописима Републике Србије; 5. „Први споразум који регулише нормализацију односа“ између Владе Републике Србије и самозване косметске државе (познатији као „Бриселски споразум“); 6. „План за примену Бриселског споразума“ и 7.Споразуми о телекомуникацијама и Споразуми о енергетици Владе Републике Србије са владом самозване државе косметских Арбанаса. Према садржини и произведеним правним последицама то су прави међународни уговори, иако нису на Уставом предвиђен начин – потврђивањем од стране Народне скупштине (члан 99 став 1 тачка 4) – постали саставни део унутрашњег правног поретка. Њихово, пак, закључивање био je изричити услов који je поставила Европска унија да би Србија могла да остане кандидат за улазак у Европску унију.“(5)

Ако се томе дода чињеница да Шиптари купују станове у Нишу, и да Вучићев режим не чини ништа да то спречи, онда све постаје више него јасно.(6) Србија се, поред хрватске окупације, припрема да буде и делимично окупирана од стране шиптарских парадржавних структура, које свакако стоје иза својих грађана што вршљају по Нишу.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Србијански лижисахани повремено певају епске песмице, позивају се на Марка и Милоша, али су, у ствари, издајници Србства и разоритељи свега што нам је остало као слободном народу. Само она власт која ће зауставити продају Србије хрватским тајкунима, ограничити њихову пљачку наших ресурса и поништити споразуме који Косово и Метохију дају НАТО-у и Шиптарима на управу биће наша власт; и њена дела ће се одмах препознати, по хистерији Империје и претњама што ће нам бити упућене. Али, таква власт ће знати да ово није 1999, и да она своје интересе може да брани помоћу савезника попут Русије. Потребна је храброст и одлучност да се срамни положај ове земље промени; али, потребна је и мудрост у свету који се из корена преустројава, да би настао бољи и праведнији поредак мултиполарности, тако неопходан, од западног тоталитаризма уморном, човечанству.

Фарсично-кловновским гласовима садашњих властодржаца који тобож „прете“ непријатељима Србства на Балкану свакако да не треба веровати; можемо веровати само конкретним делима која ће показати да је власт поново дошла у руке овог народа, мученичког, али још увек Божијег.

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 25. јанауара 2016)