Виктор БОРШЕВИЧ | 30.10.2012
Савремени ум западног човека, оријентисан на достигнућа, усмерен искључиво према материјалним интересима, добити, власти и задовољствима, сваки пут долази у стање раздражености и егзистенцијалне узбуне када се судари са „ирационалном“, како он мисли, реакцијом присталица хришћанских и других традиција, оријентисаних на вредности, према „наивним“ (како се чини западном човеку) шалама неумесних карикатуриста и забављача, који се копирају само да би се изводили симболични рушилачки напади на духовне основе вишевековне људске цивилизације.
„Ко гађа у прошлост из праћке, у њега ће будућност опалити из топа“ – констатовао је једном познати аварски песник Расул Гамзатов. Мудрост тих речи је дубока, али „сан памети рађа чудовишта“. Колико год хоћеш можеш да „наклапаш“ о демократији, о „слободи речи и говора“, као и о осталим либерално-демократским „принципима и вредностима“, али је једно јасно: почетак 21.века ће бити препознатљив по новом огромном завијутку ескалације глобалних социо-културних, демографских и геополитичких конфликта.
Шта се крије иза тог псеудо-карневалског покушаја да се исмеју и дискредитују стари симболи и идеје? Сасвим сигурно – инстиктивни страх пред обновом светског геоекономског и геокултурног атласа прастарих светова-економија које се буде из летаргичног сна, које уопште не представљају „сувишни“ људи и „сувишне“ културе, јер су „сувишни“ само са гледишта представника „златне милијарде“ која постојање тих људи и култура види као „средњевековни анахронизам“.
Један од најбољих мислилаца двадесетог века – Фернан Бродел – указивао је да су велики светови–економије прошлости -формирани, развијали се и деловали један на другог управо преко таласа светских ломљења и криза, чији су они били савременици. Шта више, многе велике интеграционе идеје су се не једном поново рађале из пепела историје и сваки су пут,осавремењујући се, ступали у нове циклусе развоја управо у условима следеће по реду критичарске коњјуктуре, ослањајући се на сопствене традиције и историјско памћење својих носилаца – народа и цивилизација (погл. вратоломни узлет економијадревних Јапана, Кине, Индије, etc).
На бескрајним пространствима између Атланског и Тихог океана велика идеја јединства народа Евро-Азије није само једном обнављана од времена персијских и старогрчких династија џингизида и тимурида, од времена Петра Великог, у непрекидним покушајима да се тај географски простор попуни способним за живот наднационалним системом производних центара, трговинских и културних комуникација.
Довољно је да се без икаквих предубеђења баци поглед на карту света да би се човек убедио да сада опет тај гигантски евроазијски простор зија између јасно фиксираних Атланског и Тихоокеанског ареала некаквом „рупом“, коју логика није у стању да објасни. Прастара, традиционална мрежа копнених „свилених путева“ скоро је сасвим замењена ништа мање традиционалном мрежом поморских „свилених путева“, који су данас допуњени савременом мрежом ваздушног транспорта и паучином Интернета. Довољно је да се само обрати пажња да данашњи обим превоза Транссибирском железницом износи свега 1% (!) од поморског транспорта између Тихоокеанског и Атланског центра светске трговине.
Урушавање и кризе у државним системима почињу, као што се зна, од „рушења у главама“, али се, по свему судећи, ту и завршава. У сваком случају – завршиће се уколико предавања о кризама и идејним колебањима најзад рашчисте тло за нови историјски завијутак који ће омогућити препород и остварење велике евроазијске идеје, укорењене у историјско памћење народа.
Климава евроцентристичка идеја Карла Великог, која се све до сада врти у сећањима архитеката „евроинтеграције“ представља идеју која је својом агресивном оштрицом вечно усмерена према Истоку („Дранг нах Остен“). Али она данас не живи баш добре дане. Међутим, без обзира на то, западноевропски и постсовјетски „евроинтегратори“, понашајући се као епигони у односу на њих, чине све како би том идејом замутили историјско памћење народа са евроазијског простора.
Више од тога, за време које је прошло, корумпиране политико-олигархијске елите су се у многим постсовјетским земљама досетили да седну на „дужничку иглу“ ММФ-а и осталих финансијских организација, дозволивши себи и да се пред војно-политичким структурама „Евро-Атлантике“ нађу обавијени сумњивим и отежавајућим обавезама.
Међутим, како расте системска криза западне „Атлантиде“ њихов угриз попушта, а привлачност њихових идеја у очима народа опада. Тако код нас, у Молдавији, за три године драматичне власти локалних „евроинтегратора“ рејтинг привлачности Европске уније (тим пре и НАТО-а) је спао са високе коте од отприлике две трећине становника на мање од пола (!) укупног броја.
Људи почињу да схватају да је интеграциони потенцијал савремене Западне Европе исцрпљен, да је код човека из Европе дошло до „кризе у варењу“, и да нико и никога више у Европску унију, а тим пре у шенгенску зону, неће пропустити. Да је циљ „евроинтегратора“ потпуно другачији – да се формира отстојник, или „санитарни кордон“ између Европске уније и будућег Евроазијског савеза, да се учини све могуће, па и немогуће, да се не допусти да се у орбиту новог интеграционог пројекта у вези са Евроазијом провуку и земље бивше Руске империје…
Природно је да неће моћи да се прође само са чињеницом да евроазијски пројекат изгледа привлачно, већ је неопходно да се свим главама са простора некадашњег СССР-а, које јако пуно памте историјски, и којима се велика евроазијска идеја чини као неопходна за живот на путу њиховог стицања свог националног лика и достојног место у свету, покаже промишљена, збијена у редове и делотворна подршка. За људе који тако мисле, питање изгледа овако: „Европска унија нас не жели, али не може да преживи без Евроазијског савеза, који нама баш одговара.“
Ето то је логика историје, а оне који одбијају искуство и сећања својих предака чека судбина „сувишних људи“ и „сувишних економија“, јер да би се изборило и обновило право и достојно место у светском геосистему потребно је, пре свега, да се ослободе психолошког комплекса „сувишних“. Најважније је да се не пропусти време, да се не компромитује (који већ пут!?) велика идеја новог интеграционог пројекта за Евроазију – предиван и јединствен производ заједничког херојског искуства многих десетина народа.
Фонд Стратешке Културе
