Код своје њиве, туђи хлеб једемо: Ко и како ради на систематском убијању српске прехрамбене индустрије и тржишта хране

Тржиште хране у Србији више не припада српској агропривреди, него страним увозницима и домаћим тајкунима. Домаћи пољопривредни произвођач је плански уништен како не би био конкурентан страним компанијама и увозном лобију. Сточни фонд је такође потпуно уништен из истих разлога. Само од почетка ове године увезено је више од четири милиона грла стоке из ЕУ! О размерама оргомног криминала у пољопривредној и прехрамбеној индустрији, који се дешава под окриљем постојећег режима, говори и последњи скандал када је неколико службеника Министарства пољопривреде, учествовало у илегалном реекспорта воћа, поврћа и меса у Русију из Европске Уније, чиме је директно угрожен статус Србије као најповлашћеније нације у трговинским односима са Русијом. Али, то је само део мафијашког односа неколико интересних група у врху српске државе, према домаћем тржишту. Таблоидов новинар уз помоћ својих стручних извора, истраживао је узроке и последице планског уништавања аграра, сточарства и тржишта хране у Србији.

Економски рат који су Сједињене Америчке Државе објавиле Руској федерацији, Србију годишње кошта више од милијарду долара.

Уместо да Србија овај сукоб искористи и да подстакне производњу вишкова, пласира их у Руску Федерацију, све је већи број привредника који санкције користе за илегалан реекспорт робе из ЕУ на руско тржиште. Привредни сукоб са Русијом који је започела Америка, а у који је увучена и Европска Унија, прошле године је деловао као шанса за економски бољитак за Србију, јер има (још увек) статус најповлашћеније нације у трговинским односима са Русијом.

Након више од од годину дана, статистике показују да извоз српске робе у Русију заиста расте. На жалост, због криминалног понашања, односно реекспорта меса из Европске уније, изгубили смо право да тамо по повлашћеним условима извозимо месне прерађевине, док је позитиван ефекат раста извоза у Русију потпуно уништен неконтролисаним увозом из Европске уније!

Земље Европске уније суочавају се са вишком пољопривредне робе која је раније продавана на руском тржишту. Вишкове је немогуће продати па су пољске јабуке, шпанске поморанџе, данске крмаче, немачке месне прерађевине и слична роба никада јефтиније…

Те производе по дампинг ценама сада масовно увозе домаћи тајкуни. Због таквог неконтролисаног увоза, и на нашем тржишту су се појавили вишкови. Откуп производа од малих домаћинстава у Србији скоро да је у потпуности обустављен. Мала домаћинства нису довољно велика да производе које су од њих откупљивали тајкуни сада сами пласирају у Русију.

Због свега овога, данас више од 100.000 сеоских газдинстава, зависи од милости државе. Држава их како су то медији приказали по питању млека “није оставила на цедилу”.

Бивши министар пољопривреде, данас саветник председника Владе, Драган Гламочић, јавно је, пред телевизијским камерама, обећао да ће држава откупити вишкове млека. Упркос томе, посао је тако организован да ће од ове одлуке српске Владе профитирали велики играчи, од њих ће држава куповати млеко по високим ценама, све док се не створи потреба да они морају млеко да купе од домаћих произвођача.

Они ће када дође тај тренутак млеко куповати по ранијим ниским откупним ценама. Ово значи да ће тајкуни који су неконтролисано увозили млеко по дампинг ценама, и изазвали неприродне вишкове, још једном профитирати.

На жалост, посао са млеком није једини посао где су се појавили вишкови. Неконтролисани увоз довео је до вишка меса, воћа и поврћа. Спас за наше мале произвођаче био би да неко од њих откупи вишкове и пласира их у Русију. Службеници ЕУ нашој влади су прошле године скренули пажњу да не сме то да уради.

Истовремено, све је већи број оних који се једноставно одлучују да вишкове робе увезене из ЕУ, реекспортују у Русију.

Истраживање које је спровео Таблоид показује да је неколико службеника Министарства пољопривреде учествовало у помагању приликом илегалног посла реекспорта, воћа, поврћа и меса у Русију из Европске Уније (ЕУ).

Извор Таблоида, добро упућен у детаље истраге о овим криминалним радњама, објаснио је како је функционисала ова криминална мрежа: “…У питању су људи који имају искуства у злоупотребама службеног положаја. Они нису потписали ниједан документ. Привредници које су саветовали и којима су пружали информације о начину рада инспекција и томе када ће који гранични прелаз бити контролисан не желе да сведоче против њих. Што се тиче мотива за реекспорт робе из ЕУ у Русију у питању су два случаја-висок профит и намерно кварење односа између Србије и Русије…”.

Протеклих месеци, неки привредници који се никада нису бавили извозом у Руску федерацију, почели су да се распитују о начинима на које се роба тамо извози. Други мотив је финансиран из фондова служби земаља НАТО пакта, које преко невладиних организација и фантом-фирми регистрованих у Србији, плаћају службенике у српским министарствима, да раде у њиховом интересу.

У питању су службеници (изабрани на такозваним нестраначким конкурсима) који су домаћим тајкунима препоручени од стране страних амбасада као перспективни и способни млади људи, због чега су им и тајкуни отворили врата за “додатне послове”. У тим пословима држава има штету, тајкуни екстра профит, а службеници министарстава додатну зараду знатно већу од државне плате.

Све њих штите постојећи закони, на начин да су практично несмењиви, а најутицајнији медији их представљају као незамењиве. Више пута су против њих подношене кривичне пријаве и обухватани су кривичним истрагама. Када је истрага о реекспорту робе у Русију покренута, њихова имена су поново испливала…

Тужилаштво, Министарство унутрашњих послова и Царина испитују фирме које су, уз фалсификовану документацију, покушале или извозиле робу у Русију. Тако се, између осталог, сазнало да су, на пример, јабуке из Европске уније декларисане том приликом као воће пореклом из Србије!

Слично је рађено и са месом. Све то је било немогуће урадити без подршке инсајдера у министарству пољопривреде. Ово су на незваничан начин саопштено и већини медијских кућа из Министарства полиције и српског Тужилаштва. Информације о службеницима који су умешани у овај криминални посао, не саопштавају се ни званично ни незванично.

Информације до којих је дошла БИА, крију се такође, јер је пракса из афере са афлатоксином показала да стране плаћенике у нашим министарствима штите инострани центри моћи, који су јачи од свих наших служби и свих наших институција.

Извођење ових људи пред лице правде, унапред је осуђено на пропаст, јер није за очекивати да српско правосуђе, које је бирано по вољи и мерилима Запада, примени закон на субверзивну мрежу западних компанија у Србији.

Што се тиче фирми које су учествовале у криминалном реекспорту робе из ЕУ у Русију, у питању је, између осталог и „Агројом 77″ (која је наменски основана крајем јануара, са 500 динара оснивачког капитала!). Званични подаци руске царине говоре да је у послу реекспорта воћа из ЕУ у Русију, преко „Агројом 77″ учествовао и извесни Владимир Евгеневич Гордејчук.

Домаће тужилаштво истражује фирму „Сојапромет” из Алексинца, за коју се сумња да је средином марта, покушала преко Суботице извоз 20 тона европских јабука са фалсификатом о пореклу. Реч је о фирми која се бави извозом воћа и поврћа. У међувремену, јавност прича о великој разлици у цени која се остварује нелегалном трговином. Трговци који препакују воће из ЕУ у Србији, и продају их Русима, купују по цени од 30 евро центи, док је цена истог воћа у Србији од 40 до 50 евро центи. Пољаци, због контра санкција Русије, не могу да продају своје воће на тржишту те државе. Са друге стране на увоз јабука из ЕУ се не плаћа царина, као што се царина не плаћа ни на извоз воћа, из Србије, у Русију.

Све што предузимљиви предузетник треба да уради је да од Пољака откупи јефтине јабуке, направи папире у којима пише да их је купио од сељака у Србији, да их потом прода Русима као српске. Квалитетно фалсификовање папира је немогуће, ако нема сарадње са људима унутар Министарства пољопривреде, јер се такви папири проверавају од стране царине. Провера се састоји и од тога што се контактира надлежно Министарство и његове инспекције…

Рубља је у последње време почела да расте у односу на долар због чега је цео посао додатно исплатив, а покушаји оваквих превара су све чешћи. Царина је тим поводом саопштила и да им је јасно да ће покушаја злоупотреба бити још. Због тога су се како кажу пре неколико месеци обратили колегама из БИА, МУП, Пореске управе и фитосанитарне инспекције. Они тврде да је пре месец дана фирма „Кул фуд” из Београда покушала је да извезе 20 тона јабука на Терминалу Београд уз фалсификоване папире у којима је писало да се ради о домаћим јабукама.

Купићемо и оно што не морамо

Инсистирање европских и америчких дипломата да држава не подстиче и не организује мале произвођаче да извозе у Русију, додатно отежава позицију породица које су протеклих два века живеле од своје земље.

Велике компаније су захваљујући догађајима од петог октобра до данас стекле позицију која се може описати са: “Могу да купим од тебе али не морам, зато спусти цену или баци робу у канал.”

Годинама у назад је познато да они праве монополски договор о откупној цени сунцокрета, договор о цени меса, цени кукуруза, цени соје…Они су највећи део увозног лобија, и директно су одговорни за пропаст српског села, прехрамбене индустрије, али и разлог зашто не постоји нада да ће се опоравити индустрија пољопривредних машина.

Када се упореде пољопривредни систем Србије из времена СФРЈ и овај који постоји данас, јасно је да је некадашњи систем имао све што је потребно (увозио је једино дизел гориво нужно за пољопривредне машине). Данас, због повећане производње горива домаће нафтне индустрије (НИС) и могућности производње био-дизела, ни дизел не би морали да увозимо. Али, данас увозимо готово све пољопривредне производе који постоје.

Чињеница је да не можемо производити лимун, киви и банане, али никоме није јасно зашто увозимо шљиве, шаргарепу, зашто поред чувеног Института за кукуруз увозимо сваке године нова семена сумњивог квалитета.

Данашњи економски систем никада не би издржао санкције УН, које су нам уведене у време владавине Слободана Милошевића. Када би нам у овом тренутку увели такве санкције народ би вероватно по улицама умирао од глади. Држава је деведесетих, у време санкција, успевала да обезбеди довољне количине хране упркос санкцијама захваљујући наслеђеном систему из времена СФРЈ.

Економија Србије деведесетих није до краја колабирала захваљујући пољопривредном систему наслеђеном из СФРЈ. Држава је поседовала велики сточни фонд, сву неопходну пољопривредну механизацију, систем је сам себи производио, семе, ђубриво…

На жалост уништењем домаће валуте, прво кроз хиперинфалцију, а потом кроз константну инфлацију, креирана је несигурност код субјеката у овом систему који је тада на вештачки начин постао неисплатив.

Држава је прописивала откупне цене, са роковима плаћања током којих је новац који би комбинати и велики пољопривредни субјекти добијали постојао безвредан (зато је тада производња уља “Дијамант” била неисплатива, а данас новом газди доноси висок профит).

Са друге стране, људима блиским режиму додељиване су повластице односно ексклузивна права извоза исплативих пољопривредних производа који нису били обухваћени санкцијама. Малине и пшеницу у иностранство је могао да прода само ко има извозну дозволу.

Систем који је преживео санкције и погрешну економску политику, уместо да сада буде опорављен, потпуно је размонтиран 2000. године. После петог октобра 2000., ова држава је почела да увози пољопривредне артикле који педесет година пре тога нису увожени! Почело се са увозом семена и садних материјала, а са друге стране, комбинати и фабрике који су били у власништву радника и сељака, потпуно су уништени. Све то није морало да се деси, баш као што ИМТ, ИМР и ЗМАЈ нису морали да буду продати односно уништени.

Доказ да су ове фабрике могле да преживе је чињеница да у Србији постоји тржиште за машине које су производили. У Србији је данас регистровано 30.000 комбајна, који због старости у наредних десет година треба да буду замењени. Они који их буду продавали нашим сељацима ове машине, зарадиће три милијарде долара!

Да није уништен, наш чувени произвођач пољопривредних машина, “Змај”, могао би да добије део тог колача, или можда цео тај посао, а са приходованим новцем могли би да реинвестирају у унапређење производње. Српски трактори су такође стари у просеку тридесет година, па ће и ове машине наредних десет година бити мењане. У Србији је регистровано 400.000 трактора, просечна цена новог трактора иностранству је 30.000 долара. То значи да ће ово тржиште у Србији у наредних десет година некоме донети 12 милијарди долара. Другим речима економски је било неоправдано уништити ИМТ. У прилог томе иде и чињеница да је у Србији регистровано више од два милиона прикључних и других пољопривредних машина, од приколица, вршилица, мотокултиватора, дрљача…

Када се све то узме у обзир, чини се да са таквим тржиштем ни ИМР у Раковици није морао да буде затворен. Могао је успешно да послује само снабдевањем друге две фабрике. Када би те три фабрике прорадиле, онда Влада не би морала да јури и моли инвеститоре да уложе новац у Железару у Смедереву.

Чак и када би Железара пословала са губитком, а под условом да поменуте три фабрике остварују позитивну нулу, исплатило би се да из буџета испегламо губитак Железаре.

Број радних места која би смо имали у сва четири система, пунио би кроз доприносе пензиони здравствени и друге фондове.

Овде треба бити поштен и рећи да господа тајкуни никада сами не би успели да униште овако велики и функционални пољопривредно индустријски ситем. Велику помоћ у томе им је пружио страни фактор. Странци су разбијање овог система започели разбијањем Југославије и увођењем санкција Србији и свима који нису хтели да се отцепе од Србије. Следећи корак запада је био да нам после петог октобра уместо демократије инсталирају криминал, уместо тржишне економије корупцију и успостављање монопола. У те монополе укључени су странци који су куповали фирме у Србији, али и они људи из времена Милошевића који су имали извозне дозволе и који су имали своју улогу у изношењу новца на Кипар.

Када је озлоглашена америчка компанија Монсанто тражила да у Србији пласира своје производе, са њима је уговор одмах потписао Костићев МК Комерц. Треба нагласити да страни фактор не игра само на једну карту и да глобалне корпорације и стране дипломате осим што издају наређења домаћим политичарима и тајкунима имају и неку врсту сталних представника у нашим министарствима. Очигледно је да ту функцију у Министарству пољопривреде обављају државни секретар Данило Голубовић, Дејан Крњајић, начелник Одељења за здравствену заштиту добробит животиња, Будимир Плавшић, начелник Одељења за ветеринарско јавно здравље у Управи за ветерину Слободан Шибалић, начелник Одељења за међународни промет и сертификацију Синиша Котур и начелник ветеринарске републичке инспекције Сања Челебићанин.

Каква год афера да се појави (Афлатоксин, торте са ђубрета, прерада меса угинулих животиња, прерада меса свиња заражених свињском кугом, епидемија птичијег грипа, пандемија класичне куге свиња), неко од ових “стручњака”, углавном Сања Челебићанин, појављује се у медијима и народу објашњава да није све тако страшно.

Интересантно је да те медије кроз рекламе финансирају исти они побројани тајкуни, али им и политичари са власти преусмеравају новац грађана Србије. Тако је, на пример, за дневни лист Блиц, за шест година владавине Демократске странке преусмерено милијарду динара из буџета. Највише новца им је преусмерио бивши министар Оливер Дулић. Са телевизијом Б92, и уништитељ српске економије, Млађан Динкић, склопио је много повољних уговора и министарства која је он водио рекламирала су тамо готово сваку своју кампању, плаћају ћи им милионске износе.

Планско уништавање домаће производње

Посао илегалног реекспорта прехрамбених артикала из ЕУ у Русију, тренутно је најуноснији бизнис у Србији, јер су казне према лицима која су у то умешана на нивоу најобичнијих цариснких прекршаја. Државни службеници који злоупотребљавју положај и помажу могли би да одговорају једино ако би неко из шверцерског ланца био спреман да проговори. Истражујући колика је штета за Србију настала због царинског рата између Русије, ЕУ и Америке дошли смо и до ових података…Наиме, када је пре годину дана обелодањено да је из Србије у Русију извезено више свињског меса и месних прерађевина него што може из нашег сточног фонда да се произведе, Русија је са листе производа који нису обухваћени царином скинула месне прерађевине.

Од тада је у Русију без царине могуће извозити живу стоку и смрзнуте полутке, али не и паризер-саламе, шунке и пршуте. Штета настала за нашу привреду због овакве одлуке је за годину дана већа од 350 милиона долара. Када је пре неколико недеља откривено да из Србије у Русију сада масовно стижу пољске јабуке, Руска федерација, није повукла толико драстичне потезе. Заправо, Руси су свесни да нашој привреди не треба још један мањак и привремено “прогледали су кроз прсте”.

У Москви и другим већим градовима Русије, ове зиме је потреба за великим количинама јабука била веома изражена, јер због контра-санкција Русије према ЕУ, није их било могуће набавити у довољним количинама. Вероватно је то и разлог због кога су Руси зажмурили на једно око и сачекали крај зиме. Крај зиме значи и крај толерисања оваквог понашања.

Истовремено, увоз вишкова робе из ЕУ у Србију је подивљао у 2014. години па је у Србију увезено 18.000 тона смрзнутог меса. Машински откошеног меса треће категорије увезено је 35.000 тона! Због оволиког увоза прерађеног меса, опала је потреба за домаћим кланичним капацитетима, који сада раде са свега 30 одсто својих могућности.

Ово је имало за резултат и велики број отпуштања и смањења плата у кланичној индустрији. Велики део сточног фонда са којима су радиле домаће кланице, био је увежен из иностранства! Од почетка године увезено је више од четири милиона грла стоке из ЕУ (прецизније 4.150.000) односно 250.000 коза, 1.700.000 оваца и 900.000 говеда, 1.300.000 товљених свиња. У истом периоду увезено је и 23.000.000 литара млечних производа, односно млека, павлака, јогурта, воћних јогурта…

Као додатак готовим производима, увожено је и млеко у праху за домаће воћне јогурте, сиреве и друге производе. Укупно је увезено чак 100.000.000 килограма млека у праху. Интересантно је да је из Босне и Херцеговине, која нема фабрику за прераду млека у праху, увежено чак 3.650 тона таквог млека, док се заправо радило о реекспорту овог производа из Европске уније! Из БиХ у Србију су ове године увожене чак и шљиве и то 3.000 тона, док су нам браћа од преко Дрине продала и 3.000 тона сира.

Анализом последица оваквог увоза долази се до закључка да од прошле године у Србији имамо 30.000 крава вишка, чије млако нема ко да откупи. Због тога су на удар дошли пре свега мали произвођачи, којима је Министарство пољопривреде саопштило: “У Европској унији држање једне краве се третира као држање кућног љубимца.”

Из Министарства је и на друге начине јасно стављено до знања да малим произвођачима држава не планира да помогне. У Србији има 100.000 малих сеоских домаћинстава која имају до пет крава…Ова домаћинства су највише погођена, подивљалим увозом пољопривредних производа. Студија која је израђена за потребе Владе Србије показује да уколико би се донела одлука да се закоље 30.000 крава, то значи доходак у вредности од 30 милиона евра, док је губитак због млека и јунади које би те краве донеле у току наредне године 110 милиона евра.

Из студије која је на педесетак страна израђена за потребе председника Владе Александра Вучића, а у коју је Магазин Таблоид имао увид, између осталог се истиче да је: “…Србија осамдесетих година извозила 30.000 тона бејбибифа ван граница бивше СФРЈ, док је у друге републике заједничке државе продавала додатних 20.000 тона…”.

Тих 50.000 тона које би нам данас добро дошле, вределе би између 300 и 400 милиона евра и значајно би поправиле спољнотрговински биланс. На жалост, због смањења сточног фонда, Србија се суочава са вишком сточне хране.

Због вишка сточне хране је затворено више мешаона и мањих индустријских произвођача. Ту сточну храну велики играчи откупљују јефтино од сељака и потом је извозе. У иностранству се потом нашом сточном храном хране товљеници који се нама продају, као прерађено месо или као жива вага. Због овога се Србија осим са смањењем сточног фонда суочава и са смањењем броја радних места у индустрији прераде меса, док је тренд гашења малих сеоских домаћинстава у порасту.

Кривци за овакво стање су познати. То су Викторија група, Карнекс (односно, МК Комерц), Неопланта, Златиборац, Имлек (који протеклих месеци помахнитало увози млеко), Салфорд, Индустрија меса Матијевић, Тодорићев Агрокор и друге велике компаније…

Власници ових фирми су у дивљачкој приватизацији коју је спровео Александар Влаховић покуповали, млинове, шећеране, куповином великих пољопривредних гиганата постали су власници десетине хиљада хектара обрадиве земље, огромних складишних капацитетеа, за воће поврће и житарице. Пошто имају монопол над обрадивом земљом и складишним капацитетима они утичу на цене откупа свега. Судбина малих произвођача зависи од њих. Прича о слободном извозу у Русију, за мале произвођаче је немогућа мисија, јер количине које могу да извезу нису довољне. Зато и од бесцаринског споразума профитирају углавном велики.

А 1. Штета, четири милијарде долара

Из Србије се извозе рекордне количине сточне хране и кукуруза, према подацима организације за Храну и Агрикултуру при уједињеним нацијама “ФАО” из Србије је извезено 156.309 тона сточне хране и више од милион тона кукуруза. (1.630.891 тона) Србија је пети по величини извозник сточне хране у свету, а десети по величини извозник кукуруза. Сточна храна и кукуруз који извозимо довољни су да се отхрани милион тона живе ваге животиња. Пошто се та храна извози то значи да се са овде произведеном сточном храном негде другде хране животиње које вреде две милијарде долара (милион тона живе ваге = две милијарде долара). Уколико се то месо преради у месној индустрији његова вредност је четири милијарде долара. Дакле извозом ових количина сточне хране српски сељаци губе две милијарде, а српски радници још две.

А 2. Повећани приходи од ПДВ, лош показатељ

Протеклих недеља, председник Владе Србије Александар Вучић, хвалио се повећањем прихода од пореза на додатну вредност ПДВ-а. Остваривање великих прихода од ПДВ-а, је у привредама као што је наша тешко оствариво, поготово зато што тај облик пореза подразумева и право на повраћај ПДВ. Једина ситуација када се приход од ПДВ лако и брзо увећава је када се увоз роба у Србију повећа.

Недавно повећање прихода од ПДВ, је нажалост изазвано баш овим економским трендом. У Србију је током 2014. и 2015. године неконтролисано увезено никад више робе. Осим повећања прихода од ПДВ држава ће ускоро моћи да се похвали и чињеницом да постоји раст прихода од пореза на добит. У питању ће опет бити углавном увозничке фирме, и малопродајни ланци, пре свих ИДЕА. Пореска стопа на добит у Србији је међу мањима у свету, а страним капиталистима који су увезли робу из својих земаља продали је у Србији овде остварили добит, ништа неће стајати на путу да новац подигну и однесу га одавде, или поново инвестирају у увозну робу.

 

Вук Станић, Таблоид