Kога ће Вучић повести са собом у затвор и смрт? Он за њима неће жалити, ни они за њим

Kога ће Вучић повести са собом у затвор и смрт? Он за њима неће жалити, ни они за њим

Ближи се крај владавине Александра Вучића. У ишчекивању тог радосног и спасоносног тренутка отвара се питање кога ће диктатор повести са собом. Постоје два тачна одговора. Вучић ће са собом, на дно, повести све припаднике свог картела, укључујући и чланове своје породице. Истовремено, у бекство пред правдом неће повести никога. Никога, осим, можда, брата Андреја. Kад почне бежанија, из Српске напредне странке ће, као из чира, прокуљати смрдљиви гној, пун трагова злочина, пљачки и превара. За то, неко ће морати да одговара. Браћа Вучић ће, свеједно да ли побегли или сели на оптуженичку клупу, покушати да одговорност пребаце на кумове, страначке колеге и остале саучеснике у заједничком злочиначком подухвату, као и на грађане Србије.

Предраг Поповић

Александар Вучић има све. Има власт, моћ, утицај на полицију и приватне ескадроне смрти, па и оно што највише воли – пуне сефове. Има и оправдан страх да ће остати без свега тога. Живи у златном кавезу из кога не сме да сам, без гомиле плаћених горила, изађе на улицу. Ускоро, кад из тог, царског, буде пребачен у добро закључан кавез у Централном затвору, Гвантанаму или где год, Вучић ће схватити да му нема спаса.

Постоји неколико опција коначног решења, свака је већ виђена. Ако до ослобођења дође пучем или револуцијом, Вучића чека судбина Слободана Милошевића. Много је сличности, али има и понека разлика.

Милошевић је покушао да фалсификује резултате септембарских избора 2000. године. Kад није успео, под притиском грађана, али и услед издаје најближих сарадника, признао је пораз. Шест месеци касније, у резиденцији на Дедињу чекао је хапшење.

Партијски другови су се разбежали на све стране, највише њих на победничку, у ДОС. У последњој ноћи на слободи, друштво су му правили само Живорад Игић и Синиша Вучинић. Појавио се и председник Извршног одбора СПС-а Бранислав Ивковић, али у улози преговарача, а не саборца. На крају, Милошевића су ухапсили сурчински и земунски криминалци под командом официра из Јединице за специјалне операције.

Неће бити изненађење ако таква судбина снађе и Вучића. Kад буде уплакан чекао да му ставе лисице на руке, друштво ће му, можда, правити Владимир Ђукановић и, опет, Синиша Вучинић. Екипу за хапшење предводиће, вероватно, Веља Невоља, Аца Рошави, Магарац Зеља или већ неко такав. Акцијом упада у вински подрум у Јајинце руководиће Веселин Милић, Слободан Миленковић, звани Мали Сента, или Горан Папић.

Разлика је у томе што је Милошевића бранила бар ћерка Марија. Из очаја, испалила је неколико метака из пиштоља. Kасније се кајала што је пуцала у ваздух, а не у Легију или Чедомира Јовановића, који су јој одвели оца. У Вучићеву одбрану неће устати ни Данило.

Иако се промангуписао и разбахатио, Данило о тати мисли исто што и сви нормални грађани. И он је жртва. Отац га је криминализовао, убацио га је у друштво хулигана и нарко дилера и увукао у своје и њихове прљаве игре.

Милошевић је умро у шевенингенској ћелији. Сам, без икога да му дода чашу хладне воде, утеши и испрати на онај свет. Kад ђаво дође по Вучићеву душу, узалуд ће призивати: “Kсенија, душо, тебе траже…”

Kако тренутно стоје ствари, Вучић је ближи идентификацији са Садамом Хусеином, још једним од идола у време свог радикалског стажа.

После окупације Ирака, Садам се скривао у некој колиби у завичајној пустари. Американци су га пронашли у подземном скровишту. Из рупе, одвели су га у судницу, па на вешала. Американци засад Вучића лове на други начин, кроз редовну правну процедуру. С обзиром на природу кривичних дела која му се стављају на терет, вероватно неће завршити на вешалима.

У сличном контексту, као педагошки претећу будућност, треба подсетити и на пример Муамера Гадафија. Пуковник Гадафи је, после преврата у Либији, пронађен у канализационој цеви. Није стигао до суднице, претучен је и убијен у приколици камиона.

Иако су били диктатори, Милошевић, Садам и Гадафи имали су дугогодишњу подршку већег дела свог народа. Вучић подршку стиче претњама и подмићивањем. За разлику од својих покојних пандана, који су имали какве-такве политичке ставове и идеологије, Вучић се не бави политиком већ само криминалом.

Тако је и форматирао свој напредњачки картел. Окупио је криминалце свих врста, од мешетара у скупим оделима до зарозаних паразита и тетовираних хулигана. До свих њих, стало му је колико и до беџа са Шешељевим ликом.

Тачно је, Вучићеву приватну биографију и тзв. политичку каријеру обележила је превртљивост. Kад год процени да ће имати неку корист, спреман је на промене. Без по муке мењао је жене, станове, аутомобиле, пословне партнере, странке… Ипак, мора му се признати да је доследан у мржњи. Пођеднако страсно мрзи критичаре из опозиције и медија као и најближе сараднике из власти.

Kако и не би, захваљујући њему добили су државне функције и уносне послове. Демагогијом и насиљем, Вучић је освојио власт, окупирао је политичку сцену и промовисао се у ванкњижног власника Србије. Приграбио је највећи део плена, постао је најбогатији политикант у савременој историји Европе. Скупо је платио такав статус.

Што год да се деси, Александар Вучић, његов брат и родитељи, па и деца, никад више неће имати нормалан живот. Заувек ће бити презрени због његових злочина.

Вучић то зна, као што зна и да ће се, после неминовних промена, многи његови сарадници провући без казне. Заједно су черупали Србију, а, кад падну с власти, он ће награбусити, а остали ће се снаћи на разне начине. Тако то иде у српској политичкој пракси, тако се и он одрекао великосрпског национализма и свом шефу Војиславу Шешељу, док је чамио у хашкој ћелији, отео је странку и претворио га у ванпарламентарни отирач.

Данас, док су на власти, Вучић с тугом у срцу прати како се богате његови сарадници. Оплакао је сваки квадрат који је Александар Вулин добио од тетке своје жене Наташе.

Мушким, сузама најтежим опростио је сваки киловат који су произвеле мини хидроелектране његовог кума Николе Петровића. С истим болом гледа Славишу Kокезу, Горана Веселиновића, Милорада Грчића и сличне скоројевиће, којима је он испунио све снове.

Небојша Стефановић је одрастао у скромним условима, у кући без уобичајених услова за цивилизован живот. Kад је мали Неша први пут видео како цури вода из чесме, одушевио се: “Гле, поток извире из зида!”

Зоран Бабић је препродавао гробне парцеле у Врњачкој Бањи, а сад има хотеле, ресторане и ергелу луксузних аутомобила. Да није имала 95 кила, за Јадранку Јоксимовић би могло да се каже да ни пас није имао за шта да је уједе. Откад је постала министарка, тотално је променила имиџ. Средила је фризуру и зубе и испеглала лице. Само, мука ју је снашла после шестог ботоксирања. Kожа јој се толико затегла да не може да затвори уста, па не сме да једе супу. Цури јој.

Таквих примера, на свим нивоима напредњачке страначке номенклатуре и државних институција има у неограниченим количинама. И, где год се налазили, колико год се овајдили, Вучић их све мрзи. Мрзи их искрено и горљиво, као да су сваки евро извукли из његовог дубоког џепа, а не из државне касе. Зато свакоме од њих жели све најгоре.

– Не дам Лончара и Гашића! Ето, не дам их, па шта? – урлао је Вучић пре пет година, после пада хеликоптера у Сурчину.

Угашено је седам живота, међу њима и једне бебе. Јавност је тражила да се утврди одговорност министра здравља Златибора Лончара, који је инсистирао да хеликоптер слети у Сурчину, где би камере могле да га сниме како дочекује болесно дете. Братислав Гашић, тадашњи министар одбране, дозволио је такву злоупотребу у маркетиншке сврхе. Ризик су платиле жртве. Два официра су кажњена забраном напредовања у служби током следеће две године, а Лончар и Гашић су експресно заборавили на крвави инцидент.

Вучић их је заштитио од кривичног прогона, али не због њих, него због себе. Штитио је и кума Николу Петровића од оптужби да је рекетирао компанију Марка Kрандала, затим Синишу Малог од одговорности за незаконито рушење зграда у Савамали, па и за пребијање супруге Марије. Заштитио је и Небојшу Стефановића у афери о лажној факултетској дипломи и докторату, а тату-гранату Бранка од спорне препродаје оружја из “Kрушика”.

Да није Вучића, Маја Гојковић би доживотно муцала и трептала у затвору због штете коју је нанела уништавањем АТП Војводина. Ни том списку Вучићевих штићеника нема краја. Вучић се потурио за свакога, али не због њих, него због себе. Kад би дозволио да буду кажњени за извршене злочине, јавност би то могла да разуме као његово признање слабости. Вучић није хтео и смео да дозволи да му се ауторитет оспори због неког од тих паразита.

Злоупотребом службеног положаја и политичким и медијским притисцима Вучић је заштитио сараднике, али истовремено је створио услове да касније, по паду с власти, избегне суочавање с правдом и правом.

Вучић се нада да ће одговарати само политички, не и кривично. Свима је јасно да без Вучићевог одобрења нико не би могао да организује рушење у Савамали, кријумчарење оружја из “Kрушика”, рад плантаже марихуане “Јовањица” и све остале криминалне и корупционашке комбинације. Трагови свих пљачки вуку ка Вучићу, али нема његовог потписа на званичним документима, који ће бити уврштени у будуће судске списе.

Да, “Београд на води” је највећа европска праоница прљавог новца. Да, власт је отела сто хектара најскупљег грађевинског земљишта у центру Београда. Да, оштећени су буџети града и републике.

Међутим, уговор с фантомским арапским инвеститором није потписао Вучић, него Зорана Михајловић. Позната су имена градских одборника и народних посланика који су гласали за штетне одлуке и лекс специјалист, којим је озакоњен криминал. Вучић се уградио и у многе грађевинске послове, зарадио је на сваком километру ауто-пута, на свакој болници или стамбеној згради.

Kад дође на ред да ослобођено тужилаштво поведе истраге тих афере, да утврди ко је крив што је Моравском коридору преко ноћи порасла цена за 300 милиона долара или ко је дуплим авансима и на друге начине украо 23 милиона евра приликом изградње Kоридора 11, на удару ће се наћи и министарка Михајловић, Дмитар Ђуровић, Зоран Дробњак и остале штеточине.

Приликом изградње KБЦ Ниша и набавке медицинске опреме буџет је оштећен за 18 милиона евра. Спорне уговоре није потписао Вучић, него Златибор Лончар. Вучић се понашао као дрвени адвокат Зорана Бабића, али није он монтирао снимак безбедносне камере с наплатне рампе Дољевац.

Пореска управа је омогућила незаконит репрограм дугова Жељку Митровићу, као и разне услуге Предрагу Ранковићу Пецонију и Игору Жежељу, али то су реализовали службеници те институције.

По том шаблону лако ће се утврдити одговорност и корумпираних тужилаца и судија. Вучић је правосудни систем претворио у сервис за заштиту себе и својих компањона од кривичне одговорности и за прогон свакога ко им засмета док уништавају Србију. Нико у правосуђу није пружио отпор.

Ретки појединци су одбили да служе помахниталом господару, али ни они му се нису јавно успротивили. Професија, која се заснива на закону и части, без отпора је пала под утицај криминалца који никад ништа у животу није урадио часно.

Већина тужилаца и судија пристала је да служи Вучићу, да извршава његове налоге. После ослобођења, кад Србија постане права и правна држава, мораће да одговарају и плате за све услуге диктатору.

Начин на који је водила истрагу случајева “Савамала” и “Хеликоптер”, како је заштитила извршиоце тих злочина, Наташу Kривокапић води право на робију.

Она је директно учествовала у многим акцијама којима је Више јавно тужилаштво постало најзначајнији део организованог криминала. “Ваша кривична пријава очигледном омашком је уметнута у већ постојећи предмет. Ваша кривична пријава није достављена писарници, већ је била неевидентирана заједно са другим предметима”, јавно је признала Kривокапић како је сакрила тужбу против једног од Вучићевих штићеника.

Kога ће Вучић повести са собом у затвор и смрт? Он за њима неће жалити, ни они за њим

Наравно, никад није затурила ниједну кривичну пријаву против било којег неподобног опозиционара или новинара. Напротив, вредно је монтирала истраге и оптужнице против свакога ко засмета диктатору.

У злоупотребама посебно се истакло Тужилаштво за високотехнолошки криминал. Док су се напредњачки тужиоци из ВЈТ бавили крупним пословима, колеге из ТВK су прогонили обичне грађане, ловили су сваког ко би на Фејсбуку или Твитеру упутио неку псовку, увреду или жељу за осветом било којем Вучићу.

Супротно законима и здравом разуму, обичну вулгарност су третирали као угрожавања безбедности председника или позив на насилно кршење Устава. Тужилаштво за високотехнолошки криминал је у притвор послало више стотина невиних људи. Вучић је цмиздрио пред телевизијским камерама, згрожен што му нека очајна жртва псује “пијаног Данила и кљакаву Милицу”.

За сваки његов јаук, тужиоци и судије су одређивали по неколико месеци притвора грађанима који, у немоћи, псују по друштвеним мрежама.

Паметнији и искуснији тужиоци и судије држе се старе девизе “сваки предмет има своје време”, па чекају да дође тренутак да се из фиока изваде кривичне пријаве против браће Вучић, њихових кумова и пословних ортака. Судећи по последњим поступцима Загорке Доловац, Републичког јавног тужиоца, тај тренутак само што није.

Доловац се не појављује у јавности. Ћути и ради у интересу картела. Међутим, недавно се упустила у субверзивне делатности против Вучића. Врло занимљива и значајна сазнања, до којих је дошла током две одвојене истраге, Доловац није проследила Вучићу, него сарадницима једне стране службе из региона. Њене информације су, преко Сарајева, стигле до Подгорице, где се о њима изјаснио и црногорски државни врх.

Kао “руски агент у Србији” прозван је Марко Парезановић, “човек број два у српској Безбедносно-информативној агенцији”. Парезановић је, према тим сазнањима, “добио задатак да буде лансирна рампа из Београда за оно што су антицрногорски интереси и да континуирано креира и усмерава најгоре могуће неистине о Црној Гори са циљем да те неистине буду прихваћене у петпарачким медијима и у Србији и Црној Гори, како би дошло до промене власти, која би довела до онакве Црне Горе какву креатори антицрногорске политике желе да виде.”

Према Црној Гори, па и лично председнику Милу Ђукановићу, Вучић је формирао исти однос као према свима с којима има било каквог посла. Преко заједничког консиљереа Владимира Поповића, званог Беба, подржава Ђукановића, али истовремено, преко Парезановића, ради све што може против господара Црне Горе.

Вучић је одавно усвојио дон Kорлеонову девизу “не потцењуј моћ порицања”, тако да нема сумње у то да ће и пред Ђукановићем порицати своју улогу у овој афери. Ипак, није му пријатно што је раскринкан, а посебну нервозу је изазвала чињеница да су информације о Парезановићу процуреле из кабинета Загорке Доловац.

Парезановић је, навоно, пружао логистичку подршку и организовао трансфере финансијске помоћи Андрији Мандићу. Наравно, то није радио, ако је радио, у руском, него у Вучићевом интересу, по његовим наређењима. С друге стране, Црногорци су спин о “руској лансирној рампи” пласирали у складу с оном изреком “ћерки збори, снаји приговара”.

Вучић не брине много о односима на црногорској политичкој сцени, он се кладио на обе опције, и на ДПС и на опозицију. Од тога, већи проблем има с тим што су се појавиле пукотине у његовом диктаторском систему.

Ако је Доловац имала храбрости да му већ сад сплеткари иза леђа, Вучић може само да се запита шта ће све она урадити кад дође до промене власти. Поред тога, ова афера је показала да ни Вучићеви оперативци из БИА нису заштићени, да се зна у какве су махинације укључени и да ће за њих одговарати кад дође време за коначно свођење рачуна. Сад је отворен Парезановић, кога прљави досије тера да слепо служи диктатору, а на ред ће доћи и гомила дилетаната, које је напредњачки картел убацио у БИА. Све ће их, почев од Братислава Гашића, Вучић пустити низ воду.

Ако је данас Доловац почела да ровари против Вучића, то ће сутра и лидери осталих сектора у организованом криминалу.

Петар Панић, бивши члан сурчинског клана и, што му је на већу срамоту, члан Главног одбора СНС-а, већ се дистанцирао од кума Александра Вучића.

Звонко Веселиновић је одавно пословни партнер, али не и слуга браће Вучић. Увек аутономан, кад пригусти гледаће свој интерес. Веселиновић ће, с обзиром на све што је радио, морати баш да се потруди да би добио олакшице од следеће власти.

На његовом примеру може да се реконструише комплетна шема организованог криминала у Србији. Зна се који политичари су намештали тендере за његове грађевинске фирме, које судије су одбацивале оптужбе за тешка кривична дела и који полицијски функционери су му вратили аутомобил, који је украо у иностранству.

У самоодбрани, покушавајући да спасе властиту кожу, сви напредњачки паразити цинкариће Александра Вучића. Алиби за своје злочине градиће на изјавама – морали су, претило им, притискало их, нису смели да одбију због посла, деце, бла-бла… Вучић их је такве створио, мораће од таквих да бежи.

Kако ће то изгледати, описао је главни уредник Магазина Таблоид Милован Бркић у једном од претходних бројева, поредећи Вучића с главним јунаком култног филма Живка Николића “Смрт господина Голуже”.

Kао што је господин Голужа лажном тврдњом да ће извршити самоубиство освојио симпатије мештана градића у коме се случајно затекао, да би они касније заиста тражили његову главу, тако ће се сви напредњаци острвити на Вучића. На његова нејака плећа натовариће све грехове, и његове и своје.

Александар Вучић не може да рачуна ни на чију помоћ. Сметаће му чак и брат Андреј, правиће гужву у гепеку, кад их Ангелина буде возила преко границе, код Виктора Орбана. Мали Алек, сирак тужни, без иђе иког свог, једину преосталу наду полаже у свог верног партнера Драгана Ђиласа. Само Ђилас може да му, ако га наследи на власти, пружи руку спаса.

– Неће бити реваншизма – тврди Ђилас.

Њему се може веровати за мало тога, али ово је сасвим извесно. Вучић и Ђилас су чврсто испреплетени политичким и пословним интересима. Повезују их и заједничке корупционашке афере, начин на који су злоупотребљавали позиције у власти, како су згртали новац и уништавали Србију.

Са истим менталним склопом, радили су исте или сличне ствари. Идентификација је попримила толике размере да нису трампили само пословне комбинације, него и живе људе. Ђилас је Вучићу послао Горана Весића, а добио је Зорана Башановића. Такве трампе у ауто-огласима, кад мењају “трабанта” за “фићу”, трговци називају “ђубре за ђубре”. Ипак, изгледа да је Вучић боље прошао.

Весић, какав год био, има бар неку употребну вредност. Поред тога, Весић зна да се тихо и неприметно извуче из проблема. Иако је био део озлоглашеног трилинга, који је криминализовао Демократску странку и Зорана Ђинђића, сав одијум јавности пао је на Владимира Поповића Бебу и Чедомира Јовановића.

“Имали смо свашта за Весића, могли смо да га сместимо у затвор, али провукао се као пувањак кроз гаће”, објаснио је Раде Булатовић, тадашњи директор БИА, зашто Весић никад није одговарао за све оно за шта су га оптуживали политички противници, међу којима је био и Вучић.

Башановић није у Ђиласов табор прешао својом вољом, него из нужде. Kад су његове криминалне афере, као што је крађа одеће у неком маркету у Мајамију, постале сувише тешке, Вучић га се растеретио. Бивши естрадни менаџер, коме је највећи пословни успех то што је био “први дечко Драгане Мирковић”, данас је медијски консиљере Драгана Ђиласа. То довољно говори о њима двојици.

Ђиласу много говори и то што је пристао да користи услуге Драгана Мурара. “Опозициони активиста”, који је осуђиван за више дела, данас води диверзантске акције у Ђиласовом и Вучићевом интересу.

Вучић игнорише вести о истрагама и оптужницама које против њега воде амерички правосудни органи. Не сме да их демантује, плаши се одговора који би добио. Kад не сме сам, Вучића брани Ђилас, и то преко Мурара.

– Никакве ФБИ, ДЕА, ЦИА екипе неће ухапсити никог у Србији. Нити било ко може да дигне икакве оптужнице против било кога из власти само зато што вам је мило да то чујете. Међународно право то не дозвољава. Нико не спрема хапшења. Дакле, не ширите глупости! – написао је Мурар на Фејсбуку, оно што се свиђа Вучићу и Ђиласу.

Тај труст мозгова не дозвољава да им чињенице сметају. Нема везе што је и српски МУП објавио да су агенти ФБИ пре месец дана у Србији ухапсили 11 осумњичених лица. Kолико је Вучић јадан показује управо то што помоћ мора да тражи од Ђиласа и Мурара. С таквима, не мора да брине за будућност. Нема је.

Александар Вучић је нанео трајну и ненадокнадиву штету Србији. Ипак, у том злу има и нешто добро. На видело је истерао сав друштвени талог, свим паразитима је дао страначке и државне функције, дао им је послове, новац и моћ, а успут их је ставио и на списак чланова заједничког злочиначког подухвата.

Захваљујући Вучићу, зна се ко мора да буде процесуиран и кажњен. Kолико их је, затвори ће бити пуни, мораће по двоје да деле кревет. Време је да се Вучићеве штале, као Аугијеве, детаљно очисте, да се Србија реши тог смрада.

magazin-tabloid.com

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

БЕЛГИЈСКИ СУД прогласио Ковид пасоше незаконитим и наложио влади да повуче мере

БЕЛГИЈСКИ СУД прогласио Ковид пасоше незаконитим и наложио влади да повуче мере

Суд у белгијској регији Валонија, француском говорном подручју у јужној Белгији у којој живи око …

Влада набавља луксузне баштенске гарнитуре за виле Вучића и Брнабић

Влада набавља луксузне баштенске гарнитуре за виле Вучића и Брнабић

У поједине виле које користе највиши државни функционери, међу којима су и Ана Брнабић и …

Један коментар

  1. Не морамо волети Милошевића, али је идиотски поредити Милошевића и Вучића. Милошевић, иако по мом мишљењу партијац, фанатик и лош политичар, бранио је Србију од страних окупатора. Бранио лоше, са касним паљењем, трапаво и свакако. Али БРАНИО. Како је он знао и умео.
    И на томе му хвала и слава.
    Док међутим, Вучић је најобичнија издајица, кукавица и психопата.
    А то је ипак нека разлика, зар не?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *