Насловна / Став / Која игра се игра?
Која игра се игра? 1

Која игра се игра?

Русији и Путину је са украјинском кризом у лице бачена рукавица коју они напросто нису могли игнорисати. Како је до тога дошло, друго је питање

Гинтер Грас је само један у низу више него озбиљних људи који су претходних дана и месеци објавили да је „Трећи светски рат већ почео”. Понеко се мало огради и ублажи, па дода „скоро” или „делимично” (као што је то недавно учинио папа Фрања), док понеко мало појача и драматизује, не би ли се ефектом шока зауставио развој догађаја који само што се није отргао контроли. Али суштина је ту.

Чак и у најблажој интерпретацији, нема сумње да је тзв. глобални мир – а та синтагма нипошто не означава стварни „светски мир”, већ само одсуство „светског рата” – на најтежем искушењу још од кубанске кризе и Корејског рата. И сада за ту констатацију уопште није потребно много памети, већ само мало здравог разума и мозак неиспран идеологијом „врлог новог света”.

Али пре свега пет-шест месеци, још тамо на почетку украјинског сукоба, један пријатељ, иначе врхунски интелектуалац и професор друштвених наука, мало у шали, али и помало прекорно питао ме је: „Како можеш да се бавиш тим украјинским глупостима и тако помно их пратиш, кад ће се то ионако средити и смирити за неколико недеља”?

Није се смирило. Бојим се, и неће. Али ме је та анегдота подсетила како човечанство и појединци, без обзира на узнапредовало образовање, научна достигнућа и техничка помагала, веома слабо предвиђају будућност и, попут гусака у магли, најчешће просто срљају у своју и општу погибељ. Тако је било и 1914. и 1939. Као и много пута раније. Не кажем да је катастрофа неизбежна. Далеко од тога да се не чују гласови разума и да нема искрених покушаја да се ствар заустави и ток преокрене. Али инерција је моћна сила и конфликт је увек много лакше отпочети него га окончати.

Но, чак и искрени покушаји да се криза заустави не могу бити успешни уколико се тачно не детектују њени узроци. Не толико због тога да би се утврдило „ко је крив”, него да би се, евентуално, на тај начин боље сагледао и евентуално отклонио корен проблема.

Русији и Путину је са украјинском кризом у лице бачена рукавица коју они напросто нису могли игнорисати. Како је до тога дошло, друго је питање. (У сваком случају, да је Путин бар упола онакав каквим га на Западу представљају, добар део московског политичког, економског и обавештајног естаблишмента због тог украјинског пропуста добио би прилику да бесплатно упозна чари далеког Сибира.)

Кад већ није на време реаговала, кад јој се већ „догодио” Мајдан и смена власти у Кијеву, Москва се нашла пред дилемом да ли да пристане на улогу трећеразредне силе, чији интереси се не зарезују чак ни у њеном најближем окружењу („зарубежју“), или да пружи дозирани отпор, уз свест да за велики сукоб – још увек – није довољно ни економски ни психолошки спремна.

„Русија је изгледа добра само када је слаба и када не брине о својим сународницима и својим националним интересима”, горко је ових дана приметио Путин. Док, с друге стране, „чим Русија стане на своје ноге, постане јача и претендује да брани своје интересе ван своје територије, мишљење о њој и о њеним лидерима се промени у трен ока”. Тако је и Путин готово преко ноћи од медијске атракције, па и хероја неких западних конзервативних кругова (изнервираних „меким” либералом Обамом) постао „крвави диктатор” и „тиранин”, „нови Хитлер” и „руски касапин”.

Пошто ипак више верујем у теорију хаоса него у теорију завере (мада су живот и историја увек саткани и од једног и од другог), допуштам могућност да ни са друге, западне стране – барем не код свих актера – није био у питању паклени план да се Русија истера на чистину и заустави њен очигледан економски и политички успон. Али уколико заиста није било тог плана и намере, уколико је „само” реч о бахатости и инерцији хладноратовских победника, онда је Путинова, заправо, одмерена реакција која је показивала вољу да се – након Крима – копља спусте и потражи заједничко и компромисно решење за Украјину, морала бити повод за хитно преиспитивање западног курса, а не за додатне притиске и санкције.

Упркос разумним гласовима људи попут Хенрија Кисинџера или Џорџа Фридмана, а којима је врло тешко отписати политичку памет или приписати „русофилију”, Запад ће по свему судећи ипак изабрати даљу конфронтацију.

А где смо ту ми? Углавном нигде, где нам је и место. (Актуелно лавирање и колебање власти око „Јужног тока”, као и признање територијалног интегритета Украјине, „са Кримом”, уз истовремено парадирање са и пред Путином, то најбоље показују.) Пропустивши прилику да (п)останемо макар и мали, али достојанствени субјект светске политике, бићемо, нажалост, само објект око кога се они велики свађају, тргују или договарају. Неко ће рећи да је то одувек била судбина малих. Али не, није увек тако било. И није ни сада морало тако бити.

 
Ђорђе Вукадиновић, Политика

Како бисте оценили овај текст?

+Кликните на звезду за оцену!

Актуелно

Шеф МУП-а Велике Британије потписао налог за изручење Асанжа САД 11

Шеф МУП-а Велике Британије потписао налог за изручење Асанжа САД

Британски министар унутрашњих послова је саопштио да је потписао налог за изручење оснивача „Викиликиса“, Џулиана …

Пекинг: Ако САД желе ескалацију трговинског сукоба, даћемо одлучан одговор и борићемо се до краја 12

Пекинг: Ако САД желе ескалацију трговинског сукоба, даћемо одлучан одговор и борићемо се до краја

Кина не жели трговински рат, али га се не не боји, рекао је портпарол Министарства …

Један коментар

  1. ШЕШЕЉ СЕ УКЉУЧИО У ДИРЕКТАН ПРОГРАМ ХРВАТСКЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ: Морате да се повучете из Крајине!Лидер Српске радикалне странке Војислав Шешељ укључио се у директан програм Осјечке телевизије и поручио да Хрватска мора да се повуче из Републике Српске Крајине. ПОГЛЕДАЈТЕ шта је све Шешељ рекао у двадесетоминутном укључењу: http://www.youtube.com/watch?v=RJVDeHtgJ6U VIDEO

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *