Насловна / Наука и Технологија / Контрола интернета је корак ка контроли друштва у целини
Контрола интернета је корак ка контроли друштва у целини 1

Контрола интернета је корак ка контроли друштва у целини

Пише: Александар Арсенин  

Парадигма друштвених дисциплина

Управље интернетом

Интернет је са социолошког аспекта буквално „продрмао“ савремени свет. По многим стручњацима, интернет се сматра једном од највећих технолошких и друштвених помака и његов утицај на савремено друштво пореде са проналаском мотора. Када сагледамо последњих двадесет година и направимо одступницу од почетка деведесетих година до двехиљаде десете године јасно уочавамо о чему се ради. Кратак временски период за човечанство, а огромна промена на многим пољима почев од индустрије са даљинским упправљањем и контролом система, преко начина комуникације који су у корену промењени не само технолошки већ и у основи односа људи па даље, преко политике, школства све до насиља, криминала(1) и начина вођења глобалних ратова(2). Мало је технологија које су у тој мери утицале на комплетно друштво и уједно на толико различитих друштвених аспеката. Све ове промене су „ушле“ у једној генерацији и то је толика развојна брзина да нисмо успели савладати неке битне појаве и утицаје на човека као јединку, а нарочито на глобално друштво. Због тога и постоји огромна количина нерешених питања у самој бити човека да ова промена захтева интервенцију не само технолошких-информатичких стручњака већ и социолога, психотерапеута, правника, теолога… Једноставно, кратко време да се човечанство навикне га толику промену. Уједно су се појавиле и потпуно нове технологије – упоредимо само крај осамдесетих прошлог века и крај ове деценије двадесет и првог века.

Када узмемо у обзир прво појаве о којима сам говорио затим, друштвена дешавања на глобалном нивоу и потребу „виших инстанци“ да управљају тим друштвом, видимо да је интернет не само алат или средство већ изузетно добро оружје и то опет на разним пољима. Омогућава манипулацију, утицај и контролу појединца, група, корпирација, политике, тржишта и разних других ствари. Интернет је дакле, једно соц-технолошко универзално средство за управљање – уколико се наравно, на тај начин употреби. 

Појава контроле интернета не чуди нити је то нова идеја, она датира већ неколико деценија још од првих идеја и пројеката средином двадесетог века – чак и пре постојања интернета оваквог каквог га данас познајемо.

Да би боље разумели данашњу ситуацију морамо сагледати и нека сасвим нова технолошка достигнућа као на пример имплатне – чипове за означавање припадности који се представљају као одлично комфорно решење у бирократским и друштвеним системима. У тој групи имамо и импланте који контролошу мождане функције (импланте расположења), а намењени лечењу разних болести(3), затим сензорне склопове за подстицаје, очитавање воље итд… Ставимо по страни друштвени утицај интернета и покушајмо замислити могућност даљинске манипулације и контроле појединца који има уграђену ову технологију. Е сада се поставимо у перспективу друштва означеног поменутим имплантима па и целе нације. Уколико уклопимо интернет у ову причу веома лако ћемо угледати језиву слику контролисаног друштва, један Фукоов систем надзора и управљањем воље не појединца него целих нација.

Зар некога треба да чуди одакле толика жеља да се интернет стави под надзор и контролу „одабране“ групе људи?

Методе

Било би интересантно да на кратко вратимо време у блиску историју након Другог светског рата. Концепт интернета датира још од 1945. године, Vannevar Bush(4) је у то време „покренуо мисао“ која информатичку технологију поставља у правац масовне употребе. Ванвер говори о ефикасном преношењу информација и приступа литератури. То је и зачетак епохе савремене кибернетике. 1948. године се појавуље књига „Cybernetics“ (Nobert Wiener(5)), који спаја човека и технологију, док је сам концепт глобалног села (дословце), изнео Marchal McLuhan(6) почетком шездесетих година. Наиме, његов концепт говори о непосредним комуникацијама које нису ограничене забранама и цензурама друштва. Већ тада је у развијеној Америци постојао медијски „prohibitet block out“ и постојала је потреба за независним медијем. Искуства нацистичке цензуре из светског рата, нарочито на европском континенту су показала јачину утицаја на друштвену свест. Из тог доба имамо и сјајна запажања која говоре о могућностима употребе технологије у најмрачније сврхе. Нацистичка Немачка је директно под Хитлеровим надзором у то доба развијала једноставне (за данашње појмове али веома напредне за тадашње доба), технологије за профилацију људи. То је било механичко доба па су и уређаји функционисали по принципима поређења два узастопна низа података и резултати понављани неколико пута давали су жељене матрице које су представљале идентификационе бројеве претходно означених људи. Данас то можемо свести под појам „чиповени људи“.

Контрола интернета је корак ка контроли друштва у целини 2Дакле, машти нема краја, а циљ је један – управљање друштвом у целини.

Данас су на снази демократски системи, ту где нема демократије постављени су груби системи елиминације података нпр. у ултимативним системима попут НР Кине(7).

Нормално је за очекивати да ће контрола не само интернета него и комплетне информационе инфраструктуре у будућности бити једна од основних потреба владајућих група. Власт је увек тежила за контролом, то је чак и једна природна појава нарочито у потрошачком друштву, друштву комформизма и малосвести. Имамо сличне „пројекте“ који датирају још из старог Египта, затим за време Римског царства када једна мањинска група систематски утиче на ставове остатка популације. „Хлеба и игара“ је свима позната метода „онесвешћивања“ друштва на глобалном нивоу, данас имамо исту ситуацију потпомогнуту технологијама. Онај ко буде (ако буде), контролисао интернет, контролисаће светски систем комуникација не само на Вебу који користимо већ на много софистициранијим нивоима – контролисаће проток информација и у спрези са резултатима аналитике, ултимативно ће утицати на појединца који је информацију пласирао да ли свесно или несвесно кроз електронски праћену свакодневницу (чиповима и сензорима који нам се намећу). Данас се контрола интернета највише своди на котрнолу и пласман информација од друштвеног значаја. Пример Египта, Ирака и Италије нам говори доста о томе. Тиме је практично политичка опозиција стављена у медијску сенку. Али тврдим, ово је почетак! Нас очекују разне „чипизације“ и увођење евиденције кретања(8), затим контроле кретања, а затим и контроле размишљања кроз једно информатичко зависно друштво.

Данашње власти помоћу технологија за масовну комуникацију покушавају увести неку врсту друштвене хигијене-дисциплине али по њиховим нормама што нас уводи у информационо контролисано друштво.

Неприметна дисциплина

Занимљива је чињеница да је појава зависности и контроле као и жеља за глобално контролисаним друштвом данас веома видљива, а опет велики број корисника је не примећује, чак и не признаје постојање овог тренда. Окружење се све више „подешава“ припремајући основ за градњу једномисленог информационог мозга. Није параноја нити треба стварати страх али треба вратити критички поглед на све и то на нивоу појединца – грађана. Када нема критичког става, или све чешће нема става у опште, могућност манипулације жељама и одлукама је огромна. Савремени друштвени системи се понашају по систему жабе у лонцу. Убацимо жабу у хладну воду и лагано загревајмо, на крају добијемо кувану жабу која није ни свесна да се скувала. Тако се данас и технологије уводе у свакодневницу, преко популаризовања комформизма, медицинске помоћи, хуманизма и друштвеног стандарда који реално нико не осети осим што постаје роб система. Професор Милан Туба(9) је још 1994. писао о томе(10). На исти начин се уводи контрола интернета, забранама говора мржње и сличним појавама што је свакако оправдано са једне стране али се проблем налази у ситуацији да је контрола увек заснована од стране једне мање групе људи. Пример Силвија Берлусконија(11) који је буквално на силу увео контролу информација на Википедији показује страх и немоћ владајуће класе. Проблем поменутог система контроле је што о истинитости информација сведочи само позициони политички систем. У Кини је слична ствар спроведена од почетка увођења интернета наравно много драстичнијим и нескривеним методама. САД покушава контролисати интернет иза паравана тероризма док се под окриљем подстрекивања насиља контрола спроводи у Немачкој па и код нас у Србији. На нашу срећу, недостатак функционалног правног система не допушта „тврђу“ контролу али су видљиви покушаји „лажног прозивања“ и политичког утицаја у медијима као и насртање на истинитост. То је само један од покушаја да се контролоше опозициони политички идентитет.

Тим Бернерс Ли(12), професор на МИТ-у се још пре десет година огласио поводом питања цензуре интернет садржаја. У интервјуу за Обсервер, Тим је покушаје цензуре окарактерисао као застрашујућу појаву. „За мене је то страшно. Једна одрасла особа говори другој одраслој особи та сме, а шта не сме. На ВЕБ-у мора да постоји могућност да се све презентује, а мисао и идеје слободно изражавају“ – коментар на политички притисак. Ово само говори да идеја о контроли и страх политичара није „свеж“, политика је у ствари једини уплашени део интернет заједнице и сви покушаји ће уследити управо из политичких разлога. То нас – кориснике ставља у позицију да знамо ко нам је противник слободе и идентитета и даје нам предност. За слободу се дакле, не боримо против невидљивог противника, он је визуелизован кроз политички систем и владајућу класу, према томе, активности треба усмерити управо на државни апарат, а не на технологију како неки погрешно заговарају. 

Контрола људских живота употребом технологије
                                                                                                                                                          Контрола интернета је корак ка контроли друштва у целини 3
Успостављање тоталитарне контроле живота се спроводи суптилним методама заснованим углавном на друштвеним стандардима који обећавају практичност, безбедност, комфор и лични бенефит. Информационо друштво тежи да се интегрише у све друштвене процесе позивајући при том сваког појединца да свесно или несвесно учествује у томе независно од имовинског статуса и територијаног положаја, то је давно установљено. Одатле се црпи снага за невероватну чипизацију кроз коју друштво управо пролази. Можемо увидети разлоге кроз познате системе, нпр. биометрије где је заговарана опција безбедности, затим чипованих докумената чији потенцијал омогућава сензорно праћење власника, а у циљу побољшања бирократског апарата… итд. Нарочито је битно поменути иритантно понашање државних власти према корисницима који не пристају на документа са новом технологијом као на примеру личне карте. Корисници старих докумената су практично бирократски дискриминисани и присиљени да дуже чекају на реализацију администрације што наравно нема никакве везе са стварном праксом. Дакле, на суптилне или мање видљиве начине потребно је целокупно друштво увести у дигитални систем евиденције након чега медоте контроле попримају потенцијал. У контексту интернета, постоји пракса да се укине анонимност тиме што ће сваки корисник морати бити регистрован у систему приликом укључивања на интернет. Значи да, укидањем анонимности остављамо траг и када приступамо мрежи са јавних сервера. То опет значи да се „пакује“ нека врста контроле приступа али и понашања на мрежи. Са овим у спрези се поставља оправданост надзора ИП адреса коринсика који ће веома лако прерасти у надзор у реалном времену, а сасвим могуће да ће тиме корисник бити „укњижен“ на листе лојалности. Све заједно представља један паноптички систем надзора који касније евалуира у баноптички(13) и синоптички(14) надзор. Практично се уједињује информациона технологија са мас-медијима који кроз феномен „друштва гледалаца“ формира нацију пожељног мишљења. Треба споменути феномен дигиталне копије човека(15) која егзистира у информатичком систему и буквално га одређује и поставља на одређени друштвени ниво. Неку почетну верзију тога можемо осетити у свакодневници бирократског система. Тренутно све иде ка томе да је брига за дигиталним Алтер-егом веома важна за појединца, чак у неким случајевима је важнија и од физичког бића (где је доминантна обрада података и профилација корисника). У случају интернета имамо видљиву појаву предимензионисане бриге за виртуелним профилом која је настала под директним утицајем мас-медијске културе. Одатле ће се даље развијати друштво виртуелне стварности, тј. друштво које жели и мора бити у складу са наметнутим вредностима.

Проблем информационог друштва је комплексан и целовитост се не може презентовати у неколико пасуса. Анализа понашања грађана у контролисаном окружењу укључује систем од неколико научних области. Битно је истаћи да је кроз структуру мас-медија створено друштво које жели надзор и при том га је у потпуности свесно. Књига „Алтер его – стварност човека у контролисаном друштву“, представља целовитост психологије контролисаног појединца (Арсенин, 2011.).

Шта је решење?

Решење се свакако не налази у потпуној информационој апстиненцији која се примењује у параноичном страху од технолошког напретка. Са друге стране имамо поменуто друштво немислећих људи без критеријума и става које нагиње потпуној информационој „разголићености“ у којој приватност нема никакву вредност. Насупрот томе, трендови указују на огромну жељу масовне контроле друштва од стране владајућих партија, држава па чак и појединаца. Дозвољавајући контролу интернета и информационих технологија у ствари дозвољавамо самовољно деловање центара моћи над глобалним друштвом што до сада није био случај у овом обиму. Дозвољавамо ограничавање слободе мишљења, понашања и живљења без обзира да ли се бавимо остељивом делатношћу или смо грађани у потпуној анонимности. У таквом свету анонимност и приватност какву смо до данас познавали више не постоји и почињу потпуно друге вредносне норме понашања.

Решење је да државне структуре морају бити под надзором стварне демократске политике приликом креирања и примене закона који ће уследити, а то повлачи политичку активност сваког грађана који жели задржати слободу(16). Морамо се навићи да јасно искажемо незадовољство по свим питањима контроле и да створимо један јавни академски сервис који може пружити адекватне одговоре на све покушаје атака на приватност и слободу информација. У свету постоје бројне организације које су од престижног значаја док у Србији постоји Повереник за приватност и Покрет за електронску приватност грађана(17). Значи, неки вид грађанског активизма је неопходан па чак је и од преломног значаја.

У ширем контексту битно је сагледати начине обраде информација и поставити мерљиве параметре који могу са сигурношћу указати на адекватност употребе информационих технологија у свакодневном животу. Такву праксу данас немамо бар у Србији и на то се доста указивало последњих седам година. И на самом крају али не мање важно је мотивација грађана(18) да се боре за своју приватност што је очигледно нестало или у великој мери умањено утицајем мас-медија који остварују огроман утицај на ставове јавности. Нестанком критичке мисли нестаје и мотив, а са тим се отварају врата масовној контроли и дефинитивно нестаје слобода живљења.

Референце:

1.    www.internetservis.co.rs/virtuelnodetinjstvo
2.    Арсенин, „Електронски ратови“, www.privatnost-srbija.com/3.php?idtxt=270
3.    www.privatnost-srbija.com/3.php?idtxt=326, Војин Ракић у тексту „Српска душа и нове биотехнологије“ јасно објашњава злоупотребу технологија у медицини.
4.    en.wikipedia.org/wiki/Vannevar_Bush; Буш је развио МЕМЕК (en.wikipedia.org/wiki/Memex) концепт складиштења података током тридесетих година. Мемек је заснован на микрофилму са „дељивом“ информацијом и утемељио је идеју Веба.
5.    en.wikipedia.org/wiki/Norbert_Wiener, амерички математичар. Поставио је основе савремене кибернетике. У својој књизи „Кибернетика“ објашњава могућности спајања човека и машина. 
6.    en.wikipedia.org/wiki/Marshall_McLuhan, филозоф и научник. Предвидео је појаву „глобалног села“ и концепт WorldWideWeb-a.
7.    Оливер Суботић; „Информационо контролисано друштво“ (164-170); 2011.
8.    „Са чипом или без чипа“; Политика; www.politika.rs/rubrike/

Sta-da-se-radi/Sa-cipom-ili-bez-cipa.lt.html
9.    sr.wikipedia.org/sr/Милан_Туба
10.    www.privatnost-srbija.com/3.php?idtxt=168
11.    Процес италијанске политике Силвија Берлусконија подвучен као легитимна контрола медија (италијанске верзије Википедије) у смислу корекције садржаја. Очигледна решеност владајуће странке да стане на пут слободи говора.
12.    en.wikipedia.org/wiki/Tim_Berners-Lee, британски научник. Проналазач светског Веба у ЦЕРН-у
13.    Баноптикон (ban = енгл. Забрана)
14.    Синоптикон (syn = гр, заједно, скупа)
15.    Арсенин; Заштита приватности и дигнитета личности у информационом друштву; 2011.
16.    Да овакве иницијативе имају снагу сведочи успех неколицине мислећих људи који су се 2004. године у организованој кампањи изборили за измену правила о новим (биометријским) личним картама („Жички апел“).
17.    www.privatnost-srbija.com, Покрет за електронску приватност има за циљ да пружи што комплетније опсервације и анализе из различитих аспеката када је реч о проблематици приватности у информационом добу, а посебно у контексту Републике Србије.
18.    Проблем је разрађен на стручном скупу о приватности одржаном у фебруару 2011., (www.privatnost-srbija.com/skup2011/naucniSkup.htm). Порука скупа је гласила: „Мотивисати човека да се бори за приватност“

www.privatnost-srbija.com

Како бисте оценили овај текст?

+Кликните на звезду за оцену!

Актуелно

Макрон се залаже за орвелијанско "регулисање" Интернета 13

Макрон се залаже за орвелијанско „регулисање“ Интернета

ЕМАНУЕЛ Макрон је изјавио да државе света треба да заједно „регулишу неке ствари на интернету“ …

Косачов: Запад губи контролу над светом који се мења 14

Косачов: Запад губи контролу над светом који се мења

Запад, који је навикао да влада светом, више није у стању да га контролише — …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *