Криза Европске уније – има ли јој спаса?

Еврозона је најслабија карика у светској економији са проценама да ће у овој години остати у рецесији, а да ће у 2014. години доћи до минималног привредног раста, чуло се на научном скупу “Криза Европске уније” у Институту за европске студије

Већ шесту годину свет потреса финансијска и економска криза али, судећи према економским показатељима, Европска унија или прецизније еврозона је регион са најспоријим привредним растом у свету, а последњих шест квартала се налазила у рецесији. Финансијска криза само је изоштрила и у први план избацила и друге недостатке и кризе у другим областима живота ове политичке заједнице.

Осим економске и финансијске, поставља се питање уставне и институционалне кризе, негативних демографских кретања, па и саме кризе система вредности, могло се чути на научном скупу у Институту за европске студије “Криза Европске уније”.

Стари свет се срушио

Да ли ће и докле издржати експеримент звани Европска унија и да ли ова криза значи крај ове заједнице или ће само служити да се власт и одлучивање централизује у Бриселу, а улога држава смањи? Да ли ће ЕУ као мешавина планске и либералне политике са великом бирократизацијом изаћи из рецесије и како? Колико још може да се шири Европска унија, будући да су многе политичке заједнице пропале, јер нису могле из центра да управљају периферијом, због чега је долазило до противречности И, на крају, распада? Како год било, чињеница је да се природа Европске уније током кризе доста променила. Како Бојан Ковачевић са Факултета политичких наука примећује, стари свет се срушио, а нови се још није створио. Националне демократије су жртвоване зарад опстанка европског пројекта.

“Променила се уставна природа Европске уније. То је била заједница која је одржавала баланс између одлука на нивоу Еу и аутономије чланица. Током кризе тај извор легитимитета је нестао, а опстанак ЕУ сада зависи од тога да ли ће центар задовољити интересе и центра и периферије. Ненамеравана последица стратегије скривеног федерализма је протоимперијални поредак Европске уније”, тврди Ковачевић.

Скривени федерализам Ковачевић дефинише као изградњу сложене политичке заједнице у одсуству политичког финалитета или простије речено без одговора на питање: зашто смо заједно? Постепено су државе предавале део свог суверенитета ЕУ, а сва осетљива питања су склоњена у страну, јер да је у старту одржана оснивачка скупштина где би се расправила фундаментална политичка и друштвена питања – ЕУ не би далеко стигла, сматра Ковачевић.

Империјелне особине ЕУ

Ипак, на питање зашто су државе пристајале одрицање дела суверенитета, одговор је  – зато што им је то користило, као што су од интеграција сви имали користи, од европске комисије до европског суда правде.

Као доказе да је Европска унија преузела протоимперијални модел Ковачевић наводи неке од основних карактеристика империје које испуњава и данашња ЕУ.

На пример, империју одликује непосредно мешање у унутрашње ствари чланица, а довољно је сетити се како су прошли грчки премијер Папандреу или италијански Берлускони када су покушали да се супротставе плановима ЕУ, док су се на пример у Португалу пред изборе све странке морале обавезати на фискалну дисциплину, чиме фактички ЕУ диктира издатке за здравство, просвету, полицију.

Друга одлика империје је да се сви грађани не третирају на исти начин. У Европској унији јасна је подела на грађане центра и периферије.

Такође, границе држава у ЕУ више нису јасне, а државе постају дифузне са захтевима региона да се осамостале када више држава благостања не може да их штити.

Ипак, Ковачевић тврди да ЕУ није постала права империја, те да постоје изазови  са којима се мора суочити. То су пре свега смиривање незадовољства грађана и на периферији, али и у центру. Постоји опасност, такође, да незадовољни грађани у центру на власт доведу десничаре или оно што је вероватније, да на периферији грађани изаберу партију која ће одбити захтеве центра.

Списак проблема

Иако је Европска унија са свим економским проблемима са 450 милиона становника и даље најбогатији и најнапреднији регион у свету, Миша Ђурковић сарадник ИЕС-а избројао је 10 криза у којима се ЕУ налази.

Пре свега ради се о финансијској кризи у којој се десило нешто до тада незамисливо а то је да држава национализује банке, док су јавне финансије у расулу.

Из финансијске кризе ушло се у дубоку економску кризу, за шта је доказ вест да је Француска ушла у рецесију, док се дуг земаља ЕУ експоненцијално повећава, а незапосленост расте.

Еврозона се налази у монетарној кризи јер се не придржава основних Мастрихтских критеријума за улазак у Европску монетарну унију.

Но, не ради се само о економском кризама, већ и о уставној кризи, будући да се тражи ревизија Лисабонског споразума, али и институционалној, јер није до краја јасно шта је улога неких ЕУ институција као, на пример, председника ЕУ.

Пад наталитета и раст имиграције указују на демографску кризу, а она је повезана са кризом система вредности која је узрок одумирања европских нација.

Даље, Ђурковић идентификује и кризу идентитета, као и кризу проширења, јер сада је јасно да Турска никада неће бити чланица ЕУ, а и последња проширења из 2007. године са Бугарском и Румунијом и ове године са Хрватском, показују да је једини критеријум био геополитички.

На крају, ту је и криза лидерства, односно неспособност елите да се суоче и превазиђу кризу.

Идеје за излазак из кризе су бројне – од распада еврозоне, о чему су доста говорили Американци, до избацивања неких земаља из еврозоне, пре свега Грчке. Ипак, јасно је да је оживела идеја Европе у више брзина.

За излазак из финансијске кризе предлагано је издавање европских обвезница које би емитовала ЕУ пошто чланице саме више не могу да се задужују, а често се чује да је неопходна интеграција пореских и финансијских система, односно да се буџети држава праве у Бриселу.

Недостатак конкуренције

Као један од фундаменталних узрока кризе у Европској унији Божо Стојановић, професор на Економском факултету наводи недостатак иновативности у Европи. Према његовим истраживањима, економисти и историчари су утврдили да је, од Другог светског рата до 1970-их година, Европа имитирала туђу технологију а када се дође на ту технолошку границу онда се напред може само иновацијама. Неки аутори сматрају да само Велика Британија има предност у високим технологијама, а да ту чак не спада ни Немачка.

Овај проблем је препознат у ЕУ па је значајно улагање у истраживање и развој али и даље изостаје комерцијализација нових производа и услуга – поставља се питање зашто.

“Европа има проблем са недостатком стваралачког разарања, што у ствари значи да мање ефикасни треба да уступе место ефикаснијима, а то се не дешава. Узроци за то су висок степен регулације тржишта, а регулација ствара ренту. Где год имамо ренту долази до прерасподеле што онда ствара отпор да се то промени. Такође, спречава се улазак на тржиште. Држава субвенционише староседеоце, односно дестимулише тржишну игру у којој би ефикаснији надвладали. Као недостатак наводе се и недостаци антимонополске политике, а све то у збиру значи да Европска унија нема довољно конкуренције. Познато је да не можете имати пермнентну иновативност без перманентног притиска конкуренције. У економији, на дуги рок бодује се само раст продуктивности, а без тога је све шминка. Можете да урадите све, али не можете да преварите тржиште”, сматра Стојановић.

Сељење индустрије у Кину

Еврозона је најслабија карика у светској економији са проценама да ће у овој години остати у рецесији, а да ће у 2014. години доћи до минималног привредног раста, указују прогнозе међународних финансијских институција. Тек у 2015. години очекује се да ће европска економија достићи преткризни ниво, док је данас њена индустрија на нивоу из 2005. године.

Горан Николић, сарадник Института за европске студије истиче да су главни узроци кризе у Европи сељење индустрије у Кину и друге источне земље. Индустрија генерише извоз, а суфиците на Западу заменили су дефицити. Такође, до 2007-2008. године неконтролисано кредитирање је подстакло потрошњу која је повукла увоз до те мере да су платнобилансни дефицити постали неодрживи.

“Продуктивност је успорила, а остала је жеља да се живи као деведестих година. Уз то, на светском тржишту рада појавило се милијарду људи из Кине и донекле Индије. Сада се очекује нова технолошка револуција”, сматра Николић.

ЕУ додатно оптерећује што, за разлику од федерација као што су САД или Русија или Бразил, има мале трансфере унутар Уније, свега 1,1 одсто. Такође, унутар ЕУ не постоји таква слобода кретања радне снаге као на преимер у Америци.

Криза произведена у Америци

Највеће упозорење представља процена да ће економија Европске уније са 33 одсто глобалног БДП-а пасти до 2017. године на испод 20 одсто, док ће највећи део њеног учешћа заузети Кина.

Слободан Зечевић, професор на Европском универзитету оценио је да ова криза није настала у ЕУ, већ је фабрикована у САД ширењем хартија од вредности које нису имале никакву вредност.

“Земље ЕУ биле су принуђене да спашавају банке, приватна лица, да би спасили штедњу грађана. И није истина да ЕУ није реаговала. Јесте реаговала, јер да није распала би се.”

 Зечевић је истакао да је потребно више федерализације у Европској унији, да је потребан европски буџет и економска влада како би се скратило време одлучивања. Он је оценио и да су потребни европски избори за европски парламент како би грађани схватили шта су ЕУ и њене институције.

 

Милош Обрадовић

Балкан магазин