Радко Полич, једно од највећих имена словеначке али и југословенске филмске сцене у ексклузивном интервјуу за Курир каже да сви политичари данас причају о Европи али да је на делу потпуни распад система.
„Ма овде је катастрофа, па ми смо одсечени. Потпуна катастрофа и што се тиче књиге, сликарства, позоришта… Да не говорим о томе да кад глумац оде у пензију нико га не помиње више. Каква Еворпа, ја не знам где је та Европа. Нисам видео да смо ми ушли у ЕУ. Ми нисмо ушли ни у шупак Европе, него само гледамо тај шупак. А Европи се звижди… Баш је брига за Словенију“, каже Полич.
Како истиче у Словенији су сами криви за такво стање.
„Распад система. Ми смо од деведесете до данас имали 20 министара културе, а у једном раздобљу су чак и укинули министарство културе. Годину дана нисмо имали министра. Ми кад смо се разишли као да смо се договорили да се уништавамо даље – свако сам себе код своје куће. Нисмо се могли између себе уништити, па ајде онда да се сами уништимо“,каже Полич.
Истиче да не може да размишљам о политици јер „ми немамо политику“. За ситуацију у Србији каже да је поприлично компликована.
„Баш сам зачуђен за ове ваше изборе. Та победа је веома интересантнна, с обзиром да су сви били велики десничари а сад су сви некакве демократе, социјалисти… Мало сам разочаран. Када је реч о Србији, сви причају о ЕУ, како ће бити боље, а земља у пропасти“, каже Полич.
Ипак, напомиње и да је у Словенији исто јер су сви причали о Европи а ње нигде нема.
„Тајкуна има на милијарду, сваки други је тајкун. Радници више не постаје. Раднике би, испада, најбоље било да поубијамо“, каже Полич.
Овај уметник истиче да оно што политичари раде нема везе са политиком већ са пуњењем џепова.
„Свако мисли на своје дупе. Кога брига за државу, народ, културу… Ма каква култура, ми смо попишани и посрани.“
Каже да политичари причају о неким бившим временима, али нико не говори о садашњости.
„Нико не говори ни о будућности, како ћемо живети. Па је било оно, па је онај зајебо оно, а овај је зајебо оно. Сви причају само о прошлости“, каже Полич.
Каже да му не иде у главу како то да су људи који су били у рату сада на позицијама.
„А људи ко стока одлазе и бирају… Ја не знам шта бирачи размишљају. Толико им је тешко, радницима посебно, а онда одлазе на биралишта и бирају људе који су их увукли у говна“, каже Полич.
Открива нам да на јесен спрема одлазак са сцене.
„Ту је 74 године и 55 година стажа Мислим се некад тако – ајмо мајко моја, ајмо једанпут, било би ми драго да са неким пријатељима у Београду снимимо нешто. Београд је мој град на првом месту. Више се осећам Београђанином него Љубљанчанином. Ја сам био и осто Дорћолац“, каже Полич.
Напомње како не зна „да само зврцне и каже – Људи зови те ме, слободан сам.“
„Како смо се растали у том проклетом рату, то иде мало теже. Можда ће ми судбина набацити неки филм, па да своју каријеру завршим у Београду. То би ми било најдраже“, каже Полич.
Прича да је планиро да у децембру са колегиницом Миленом Зупанчић прослави 55 година рада играјући представу „Крај игре“ Смејуела Бекета. Али није све ишло како је планирао.
„Милена Зупанчић има 70. годишњицу, а ја имам 55 година стажа ове године. Хтели смо то да прославимо играјући „Крај игре“ у словеначком Народном казалишту. Премијера би била 18. децембра. Све било договорено са директором. Мој пријатељ редитељ Душан Јовановић и ја одемо код тада актуелне министарке културе. да видим барем за неки додатак она ми каже – Па ви нисте ни пријављени?! Значи директор главног позоришта у Љубљани нас је насамарио. И Милену и Душана и мене је шутнуо у дупе.“
Курир
