Неки Туњо из Миоковаца, што му сам надимак каже, био је за све надарен, сем за школу и грдних је батина изјео од учитеља, у време кад су се ђаци васпитавали и прутом.
– Које је ово слово, Туњо? – пита га грешни уча држећи слово В.
Туњо ћути.
– Добро, ‘ајде овако: шта је ово на слици? – покуша опет, па му под нос тутну слику, испод које великим словима пише ВО.
– Говече! – досети се Туњо.
На то ми личи и ова преписка на линији Београд-Брисел, а поводом усташлука најмлађе еУропске државе, од милоште назване Ендехазија.
Ми им покажемо слово У, а они кажу: ЕУ! Додуше, какви смо ми учитељи, такви су и они ђаци, с тим што су батине увек резервисане за нас, а не за историјске понављаче у црним кошуљама.
У тој ситуацији у Србији су ми од ових садашњих, гаднији једино бивши владаоци и њихова перјаница Борис Тадић. Заборављен и од Бога и од људи, а жељан да се било како угура на светла позорнице, не преза ни да се посере по свом народу, за њега је исто кад хрватски министар метне усташку капу и кад том министру одговори Дачић, јер је, авај и забога, тај Дачић авет из Слобиног доба.
А Слоба и усташе су, је л’ те, исто, као што су исто Дража и Павелић, Свети Николај Велимировић и усташки кардинал Степинац, то је та модерна, помиритељска историја која амнестира доказане зверове, а Србима вештачки карика кривицу не би ли се по злочинству бар мало примакли комшилуку.
Ту је политику манекен у председничкој фотељи здушно пропагирао и оставио у аманет наследнику, који је заборавио и своју, а камоли српску прошлост, али му бивша браћа преко Дрине не дају да им падне у загрљај.
Залуд и букет за Колинду, неће да се мире, па то ти је. И то га, изгледа, једино кочи на путу којим је био решио да крене, хвала небесима и ЕУропи која је Кроате пригрлила, амнестирала за сва непочинства и омогућила им да васкрсне НДХ у свом пуном мрачном сјају.
А мирити се са усташама некако није згодно, поготово кад ти за врат дува Дачић, решен да дигне Слобу из гроба испод липе и с револуционарном песмом на уснама крене у председничку трку, одмах пошто је преживео најављени политички погром и као шампион родеа остао у седлу.
Ипак, поред дежурних медијских хушкача који Вођу треба да представе као витеза без страха и мане, не заостају ни они други који просто не могу да одоле да ставе знак једнакости између Срба и свих осталих. Личи то помало на оног кадију што је силованој жени дао сабљу да увуче у корице које је мрдао лево-десно, па јој рекао: ето, да си и ти мрдала, не би ни он увукао.
А, онда, кад мрднеш, ето салве премудрих закључака како смо исти као они, уместо да широм раширимо ноге и стрпљиво сачекамо да се силоватељ дозове памети. А што ће нам у међувремену изврнути ону ствар на поставу – е, то је друго, то је цена помирења, па нема џабе ни код бабе!
Овај гурави народ је праштање скупо коштало, узалуд нам утеха да ће нас због тога Бог погледати. Ево, векови прођоше, а с небеса ни гласа, као да нам немо поручују: ко се чува, и Бог га чува.
Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ, Вести
фото. Европска комисија
Како да погледа идиоте кад ни они неће Њега да погледају.