Лончар медицинским извештајима омогућио Петру Панићу Пани да избегава суђења

Министар здравља Златибор Лончар као млад доктор издавао је Петру Панићу Пани, криминалцу блиском земунском клану, лекарске налазе који су му помогли да одлаже суђења, открива КРИК. Извештаји које је Лончар написао, по свему судећи, нису приказивали стварно Панићево здравствено стање. Након бројних одлагања, један од поступака против Панића је застарео.

Одржавао је блиске везе са озлоглашеним земунским кланом и његовим вођом Душаном Спасојевићем. Био је и телохранитељ Војислава Шешеља, лидера националистичке Српске радикалне странке, који је недавно пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ) осуђен за ратне злочине.

Против Паниćа било је поднето чак 13 кривичних пријава због 16 кривичних дела, према подацима које су новинари КРИК-а и ОЦЦРП-ја добили од полиције. Поступци против њега вођени су због пребијања, изнуде, недозвољеног држања оружја, изазивања саобраćајних несреćа, али и незаконитог археолошког ископавања. Неки од ових случајева одвијали су се током деведесетих, па су детаљи о њима непознати, а документација из судских архива – уништена.

Новинари су, међутим, дошли до два судска предмета у којима се Паниćу судило за пребијање. Ови случајеви илуструју његове везе са моćним и контроверзним министром здравља Златибором Лончарем, открива КРИК.

Лончар је састављао медицинске извештаје којима је Панић оправдавао недолазак на суђења, показује документација из судских предмета. Због ових изостанака суђења су одлагана, а један поступак против Панића обустављен је јер је застарео. У другом случају је осуђен.

Медицински извештаји о Панићу које је од 2000. до 2003. године потписао доктор Лончар, тада лекар Ургентног центра у Београду, сумњиве су садржине. Различити подаци указују на то да извештаји нису приказивали стварно здравствено стање пацијента.

Лончар је у извештајима писао да је Панић био толико лошег здравља да није могао да излази из куће. У том периоду, међутим, Панића није могла да пронађе ни полиција, а његове комшије испричале су да је отпутовао.

У једном од извештаја, Лончар је тврдио да се Панић опоравља од рањавања, те да због тога не може да присуствује суђењу – иако је био упуцан пре више од три и по године.

Такође, судски вештак је утврдио да Панић није имао здравствених проблема који би га спречили да се појављује на суду.

Лончар је 2014. именован за министра здравља у влади Александра Вучића упркос томе што је у јавности тада било познато да су заштићени сведоци на суђењу за атентат на премијера Србије Зорана Ђинђића сведочили да је био на платном списку земунског клана. Испричали су да је Лончар у болници убио припадника супарничке криминалне групе и да је за своје услуге добио стан. Новинари КРИК-а и ОЦЦРП-ја су пре две године дошли до уговора који доказује да је убрзо након наводног убиства Лончар заиста стекао стан од припадника земунске групе.

Упркос овим откриćима и контроверзама, Вучић је 2016. поново поставио Лончара за министра здравља, а затим је то урадила и премијерка Ана Брнабић средином прошле године.

Ново откриће КРИК/ОЦЦРП-ја показује дубље везе између Лончара и човека блиског земунском клану и ојачава кредибилитет сведочења да је Лончар чинио услуге криминалцима.

Панићеве објаве на друштвеним мрежама, међутим, сугеришу да Лончар није једини српски политичар из садашње власти са којим је близак.

„Кора од банане“

Једно од суђења у којем је Панићу затребала Лончарева помоћ био је случај у јавности познат као „кора од банане“.

Панићу се, заједно с бившим шефом Шешељем, судило зато што је пребио адвоката Николу Баровића 1997. године. До туче је дошло после телевизијске емисије у којој су гостовали Шешељ и Баровић. Они су тада ушли у оштру расправу због чега је емисија прекинута. Убрзо након тога, Панић је, по Шешељевом налогу, дошао у зграду телевизије и напао Баровића – шутирао га и ударао у лице, пише у пресуди коју поседују новинари КРИК-а.

Напад је привукао велику пажњу јавности пошто се Баровић, са лицем у модрицама, левим оком затвореним од отока и великим завојем преко носа, појавио у медијима и испричао шта се догодило. Одговарајући на писања медија, Шешељ је исмевао жртву рекавши да се Баровић повредио пошто се оклизнуо на кору од банане.

Панић је, ипак, био ухапшен и са Шешељем оптужен за напад.

Четири дана пре суђења заказаног за септембар 2001. године, Панић се јавио Лончару који је тада радио у Клиничком центру, показују судска документа.

Лончар је саставио медицински извештај у којем је изнео мишљење да Панић трпи болове због операције коју је раније имао. Панић је оперисан након што га је у јануару 2000. године осам пута упуцао члан супарничког сурчинског клана Љубомир Јовановић звани Стаклени. После рањавања Панић је имао две операције.

„Строго мировање у наредних десет дана“, написао је Лончар у медицинском налазу од 24. септембра 2001, који су новинари КРИК/ОЦЦРП-ја пронашли у судском предмету.

Панићев адвокат однео је Лончарев извештај у суд и њиме оправдао изостанак клијента, а судија је одложио рочиште.

Три месеца касније, пре суђења заказаног за 28. децембар 2001. године, Панић је од Лончара поново добио сличан извештај.

„[Пацијент] жали се на јаке болове“, навео је Лончар у медицинском извештају од 21. децембра 2001. „Строго мировање“, написао је даље. „Неопходно је да свакодневно прима инфузије шест дана… Неспособан за рад.“

Захваљујући овоме, суђење је поново отказано.

Име доктора Лончара појавило се и у судским списима из 2003. године.

Пет дана пре рочишта заказаног за 26. септембар, Лончара је још једном контактирао његов стари пацијент.

Као и раније, доктор је у налазу написао да Панић и даље трпи последице рањавања. Прописао му је „антибиотик и мировање седам дана“, пише у извештају сачињеном 21. септембра 2003.

Панићев адвокат однео је медицински налаз у суд.

Судији није било сумњиво што је од рањавања, на чије се последице Панић жалио, прошло више од три и по године и рочиште је отказао.

Баровић, жртва у случају „кора од банане“, рекао је новинарима КРИК-а да је било очигледно да Панић није био лошег здравственог стања, већ је користио медицинске извештаје како би избегао суђење.

„У међувремену, Шешељ се није појавио на суду захваљујуćи (посланичком) имунитету“, рекао је Баровић.

Медицински извештаји, ипак, нису помогли Панићу да избегне правду.

После више од шест година, осуђен је на осам месеци затвора због бруталног напада на Баровића. У мају 2008. изгубио је десно око у затворској тучи.

Шешељ је, с друге стране, отишао у Хашки трибунал где се суочио са озбиљнијим оптужбама.

Лончарев налаз новинари КРИК-а пронашли су и у другом суђењу Панићу. У том случају, Панић је успео да одлаже суђења све док поступак није застарео, а поједини догађаји појачали су сумњу у Лончареве извештаје.

Застаревање

Истовремено са случајем „кора од банане“, Панићу се судило и због напада на Бранка Муњизу, његовог суграђанина из Земуна.

Инцидент се догодио након што је Панић 1997. године почео да гради киоск испред Муњизине куће. Муњиза је од општине сазнао да Панић није добио дозволу за градњу и почео је да затрпава рупу коју је Панић ископао за темељ. Панић, кога су о томе обавестили пријатељи, дошао је до Муњизиног дворишта, ушао у физички сукоб с њим и ударио га неколико пута пиштољем у главу.

Да би одложио суђење за напад на Муњизу, Панић је у децембру 2000. године суду доставио још један Лончарев извештај. Након тога престао је да се појављује на суду, а за одсуство није имао оправдање.

Судија је наредио полицији да га пронађе, што је требало да буде лак задатак. Према Лончаревим медицинским извештајима из случаја „кора од банане“, Панић је током 2001. наводно неколико пута био болестан и требало је да мирује. Полиција, међутим, током целе те године није успела да открије где се он налази. Панић никад није био код куће, а његова мајка и суседи рекли су полицији да је отпутовао у Црну Гору.

Управо у периоду када му је Лончар преписао строго мировање крајем септембра 2001, полиција га је безуспешно тражила.

Судија Зоран Тејић, који је водио случај, након неуспешних потрага затражио је Панићево хапшење. „Сматрам да се окривљени крије“, написао је судија.

Ово је очигледно забринуло Панића, па је у октобру 2002. ипак дошао у суд, замолио да му се не одреди притвор и обећао да ће се убудуће одазивати свим позивима.

Панић је затим, поново покушао да избегне суђење због наводно лошег здравственог стања, али је суд ангажовао вештака да процени његово здравствено стање.

Вештак је у новембру 2003. изнео мишљење да суђење треба да се настави. „Овакве здравствене тегобе не представљају сметњу да окривљени приступи на главни претрес“, био је став вештака.

У овом судском поступку Панић је имао више среćе него у случају „кора од банане“.

Вишегодишња одлагања довела су до тога да поступак у фебруару 2004. застари и Панић никада није осуђен због пребијања Муњизе.

Заједнички пријатељи

Управо овај судски предмет открио је Панићеву блиску везу са најозлоглашнијом криминалном групом у Србији у то доба.

Најмање пет чланова земунског клана било је присутно када је Панић напао Муњизу, показују судски списи. Панићева жена их је позвала када је Муњиза почео да затрпава рупу за темељ киоска.

„Пошто није могла да дође до мене, позвала је неке од мојих пријатеља“, рекао је Панић полицији током саслушања у априлу 1998. године. Међу њима био је и Душан Спасојевић, вођа земунског клана.

Земунци су касније позвани да сведоче, али се на суду никада нису појавили – што је био још један разлог да се суђење одлаже.

 

Спасојевић и његови сарадници су у то време имали важнији посао – организовали су атентат на премијера Србије Зорана Ђинђића, који је убијен 12. марта 2003. У полицијској операцији која је уследила после атентата, Спасојевић је убијен. Остатку групе судило се за киднаповања и убиства.

Двојица чланова клана који су постали заштиćени сведоци, разоткрили су везе Лончара са земунском групом.

Према њиховим сведочењима, Спасојевић је ангажовао Лончара да убије црногорског криминалца Веселина Божовића који је преживео убиство из заседе и одведен је у Клинички центар Србије крајем лета 2002. године – у истом периоду је и Панићу састављао медицинске извештаје.

„(Божовић) је преживео тада и доктор Лончар је дошао код Душана… Ја сам био ту када је (Спасојевић) прво рекао Рисовићу (други лекар који је радио у Клиничком центру) да уради то, а Рисовић се био нешто предомишљао – сад ће за три сата, за два сата, па ће онда касније. И онда је доктор Лончар дошао и рекао да је он то завршио… У Ургентном центру, да му је убризгао неку ињекцију, нешто у инфузију и да је он то завршио“, рекао је један од сведока.

„Сваки други дан је био код нас у Шилеровој, долазио тамо, чак је учествовао у неким убиствима доктор Лончар и он му је за то и поклонио тај стан“, испричао је други сведок.

Како су новинари КРИК-а и ОЦЦРП-ја открили пре две године, Лончар је купио стан од супруге Сретка Калинића, најпознатијег убице земунског клана, само 10 дана након наводног убиства Божовића.

У уговору до кога су новинари дошли, наводи се да је Калинићевој супрузи плаćено 1,8 милиона динара (тадашњих 30.000 евра), али на основу јавно доступних података није могуће утврдити да ли је Лончар икада стварно исплатио новац. Девет месеци касније, Лончар је продао стан за око 50.000 евра.

Бивши министар Велимир Илић, љут на владајућу странку због тога што га није именовала за директора јавног предузећа, локалним медијима је прошлог јануара показао фотографију Лончара са Спасојевићем усликану у седишту клана у Шилеровој улици у Земуну.

Лончар никада није разјаснио свој однос са овом злогласном групом. Уместо тога, истраживање КРИК-а означио је као кампању против власти.

Упркос свим овим открићима, Лончар је остао министар здравља и не сноси никакве последице.

Пријатељи на високим позицијама

Панић има и друге интересантне пријатељске везе.

Фотографије са његовог фејсбук профила показују да је био пријатељ са многим бившим члановима СРС-а који су данас водећи људи у држави.

Међу њима су председник Србије Александар Вучић, министар полиције Небојша Стефановић, бивши председник државе Томислав Николић и бивши народни посланик Драган Николић.

Новинари КРИК/ОЦЦРП-ја пронашли су девет фотографија које показују дуго пријатељство Панића и Вучића. Фотографије су настајале у периоду од 1993. до 2013. године, судећи по опису једне од њих.

На фотографијама види се млади Вучић како грли Панића или како се заједно возе у гуменом чамцу у облику банане. Једна показује да је Вучић био присутан на прослави поводом рођења Панићевог детета – Вучић стоји поред Панића, коме је као новопеченом оцу поцепана кошуља.

Једна од фотографија открива да је Панић одржао односе са Вучићем и након што је он дошао на власт – Вучић, формално обучен и са наочарима, усликан је са Панићем испред грба Србије. Панић је написао да је фотографија настала 2013. године – када је Вучић био први потпредседник владе и министар одбране.Колаж од три фотографије Панића са Николићем, Вучићем и министром полиције Небојшом Стефановићом указује да је био у блиским односима са њима барем до јула 2015. године када је колаж објављен. Панић у опису напомиње: „20 година чувао и сачувао!“

Испод једне од старијих Панићевих фотографија, тадашњи народни посланик Драган Николић је у јануару 2015. написао: „Ово су била времена!“ Панић му је на овај коментар одговорио: „Мени је најлепша успомена кад су нам бацили бомбу на твоју кућу, кад смо спавали код тебе.“

Панићева криминална прошлост очигледно није била препрека ни да посећује зграде највиших државних институција.

Према фотографији објављеној крајем јануара 2015. године посетио је зграду Владе Србије у којој је направио „селфи“. Грађани не могу да без дозволе бораве у канцеларијама владе, а непознато је ко је Панића позвао у зграду. Влада није одговорила на захтев за слободан приступ информацијама од јавног значаја који су послали новинари КРИК-а тражећи објашњење његове посете. На питање пријатеља на фејсбуку шта је радио тамо, Панић је одговорио: „Посетио сам пријатеља и попио кафу.“

Панић је такође посетио зграду Управе Града Београда и присуствовао састанку између представника канцеларије градоначелника и делегације из Кине, како је то раније објавио таблоид „Курир“. Фотографисао се са Гораном Весиćем, замеником градоначелника Београда.

Весић није објаснио КРИК-у у ком својству је Панић био на састанку, рекавши само да није било записника.

Пословни подаци показују да је власник ресторана на земунском стадиону, две мање фирме и да нема искуства са инвестицијама.

Лични подаци

КРИК је медицинску документацију на основу које је прича написана добио посредством захтева за слободан приступ информацијама од јавног значаја упућеног судовима. Пре објављивања текста, новинари КРИК-а консултовали су Ану Тоскић и Уроша Мишљеновића, стручњаке у области заштите података о личности. Они су помогли да у медицинским извештајима новинари препознају и заштите личне податке чије би објављивање могло да угрози право на Панићеву приватност. „Објављени су само они подаци који су неопходни да би се јавност информисала о догађајима који су релевантни за ову причу“, објашњава Мишљеновић. „Објављивање овакве документације значајно је због откривања и преиспитивања релевантих околности за рад носиоца јавне функције.“

Одлагања – чест трик

Одлагање суђења док кривична дела не застаре уобичајен је трик који користе криминалци у Србији, каже криминолог Богољуб Милосављевиć за КРИК. Извештаји лекара често су узрок одлагања рочишта, али и избегавање одласка у затвор. Осим Панићевог, познат је случај криминалца Александра Станковића званог Сале Мутави, којем је суд чак 12 пута одложио одлазак у затвор након достављених медицинских налаза да је лошег здравља. И ови налази били су сумњиве садржине

Актери: Без коментара

Ни Панић, ни Лончар нису пристали на интервју за КРИК. „Не дајем интервјуе, ни изјаве… нисам политичар“, рекао је Панић када су га новинари позвали телефоном. Лончар није одговорио на позив упућен преко службе за односе са медијима његовог министарства. Своје везе са Панићем нису желели да коментаришу ни Вучић, Николић и Стефановић.

(Крик)