Једнога дана, када Вучић не буде најмарљивији Србин са 25-часовним радним даном, наслушаћемо се разних стручњака и њихових објашњења психолошке структуре премијерове личности. Да нам разјасне како је српски народ подлегао манијачном егу појединца и поред ранијих трагичних искустава с вођама у 20. веку.
Струка за сада ћути, а ми лаици имали смо прилике да се пре неколико дана уверимо колико су премијера погодили звиждуци публике у Комбанк арени.
Реакција је била незрела и недостојна председника Владе, попут детета којем су разбијене илузије да је, не само мезимче мамино и татино, већ и најпаметније и највољеније у широј породици.
Тај моменат када ће већи део нације коначно увидети да је “цар го”, није још близу, али Вучићу почиње да се привиђа, па реагује увређено и “прети” ванредним изборима.
Свако ко је имао желудац да у директном преносу на Пинку одгледа Вучићев обилазак градилишта Београд на води и потом одслуша његове одговоре на новинарска питања, могао је да склопи слику “кратких” живаца српског премијера. Прво је рекао да публика у Арени њему није звиждала, јер он тамо није ни био (!), иако су сви имали прилике да чују да је на помен премијеровог имена (у контексту захвалности за то што је Србија домаћин ЕП), уследила салва жвиздука с трибина.
Како је време одмицало, тако је био нервознији, уз обавезан трактат о томе колико он и његова влада марљиво раде и жртвују се за Србију, док им, ето, део незахвалног народа звижди.
То што су звиждали и Слоби и Ђинђићу и Коштуници и Тадићу, Вучићев его не може да утеши. Толико се занео у острашћеној зловољи према онима који га не доживљавају као Месију, да је закључио како је због неких 500 до 1.000 људи на трибинама, навијање на утакмици Србија-Хрватска било никад слабије, јер је та групица неваспитаних “убила људе и уништила им живот” тог дана, те да је боља атмосфера била на женском ватерполу!
Понудио нам је три у једном – себе изненађеног, увређеног и озлојеђеног. Успео је да се посвађа и са извештачем РТС зато што се успротивила премијеровом тону и пракси да прозива новинаре чија му се питања не допадају. Не треба ни да посумњате да је одмах добила етикету “ви и ваши”.
У ствари, у праву је Вучић. Простор за страховање има, јер у некој ранијој прилици, новинарка би одустала од убеђивања са агресивним председником Владе. Уместо да устукне, новинарка је узвратила захтевом да премијер докаже политичку обојеност њене матичне куће.
– Нећу да пружим никакве доказе, већ пружам одговоре – одбрусио је и тако и нехотице сопствену политику владања дефинисао.
За скоро четири године, колико је несумњиво кључни човек извршне власти, ретко је пружао доказе, већ превасходно своје логореичне нападе на неистомишљенике. Уместо конкретног имена архитекте пројекта Београд на води, махао нам је макетом, уместо осавремењивања војног арсенала, грли макету руског ракетног система. Уместо истине, нуди нам полиграф.
Једну његову понуду би, ипак, требало да прихватимо – да своје време уместо Србији посвети сопственој породици. Пази шта желиш, можда ти се оствари, каже изрека. Одласком с власти, Вучић ће за породицу имати времена на претек. Коме год се буде посветио после Немањине, ми ћемо му као хришћани пожелети срећу и нећемо, попут њега, опоненте на Божић називати кретенима.
Пише: Јелена АРСЕНОВИЋ, Вести
Држава коју не воде већ за нос вуку празноглаве марионете и не може бити ништа друго него макета и луткарско позориште нажалост. Они стварају и народ по својој мери, ограничен, плашљив и празноглав и то се види на сваком кораку. Нека нам је драги бог у помоћи јер ћемо се сами тешко ослободити овог зла.