Све док је камата, односно цена задуживања већа од стопе раста БДП-а земља клизи ка дужничком ропству, а удео јавног дуга у БДП-у Србије расте и поред смањивања пензија и плата у јавном сектору
Ескалација јавног дуга постала је глобални феномен. Све владе света желе да троше одмах, а да дуг враћају касније. Једна гарнитура позајмљује, а друга враћа. Владе се нерадо одлучују на подизање стопа пореза, а ако већ морају, најчешће повећавају порез на потрошњу, који погађа све, нарочито најсиромашније, а избегавају подизање пореза на имовину и дохотке богатих. Тиме се јаз неједнакости и унутар земље и међу земљама непрестано проширује. Богате класе и нације постају све богатије, а сиромашни слојеви и нације све сиромашнији. Избегавањем повећања и реформи пореза на богатство ствара се тражња државе за позајмицама буџету, чиме се концентрација богатства додатно убрзава.
Положај развијених и неразвијених земаља се битно разликује у зависности од тога како су решена нека кључна питања којима се регулише дуг. Прво, ко дефинише цену задуживања и рејтинг земаља дужника? Најмоћније рејтинг-агенције су део финансијског естаблишмента САД и оне преко премије на ризик битно одређују судбину дужника. Подсетимо се да је 2008, неколико дана пред финансијски слом инвестиционих банака и осигурања њихов рејтинг био ААА. Последица тога је да ревизори и рејтинг-агенције у бити помажу привилегованим дужницима, а терет дуга се вртоглаво преноси на друге земље. Због тога није ни чудо што неке земље позајмљују са нултом или негативном каматом, а друге плаћају премију на ризик плус ЛИБОР, плус камата.
Друго, да ли је јавни дуг у једној земљи унутрашњи или спољни и да ли се измирује домаћим или страним новцем? Овим се отвара важно питање функционисања централних банака (приватних или државних) и какав је квалитет новца који оне емитују и ко га све прихвата као средство измирења обавеза. Светски монетарни систем и долар као резервна валута отварају огроман простор за експанзију моћи САД. Обустављањем конверзије долара у злато још 1971. САД су објективно суспендовале бретонвудски систем успостављен од стране победника у Другом светком рату. Ако је главни купац америчких обвезница Кина, онда новац за дуг долази споља и не ремети цену задуживања америчких привредника на унутрашњем тржишту.
Ако су главни купци српског дуга домаће банке, онда је јасно да је буџет главни конкурент домаћим привредницима. Банке радије позајмљују држави него предузетницима. Ако је долар светска валута, САД објективно сопственим новцем измирује спољне дугове, а мале земље, попут Србије све дугове (унутрашње и спољне) измирују страним новцем, јер се сви кредити углавном индексирају у светској валути. Навика обезвређивања кредита номинованих у динарима и њихово поништавање кроз инфлацију сударили су се са вредношћу чврстог новца, што је довело до колапса великих и малих дужника и краха српских банака.
Треће, да ли се у некој земљи очекује раст или пад БДП-а у условима растућег дуга? Уколико је цена (камата) задуживања већа од стопе раста БДП-а, земља клизи ка дужничком ропству и тешко да може да избегне банкрот. Земља чији су дугови у страној валути може преко политике курса да стабилизује платни биланс, али су оне најчешће у режиму валутног одбора или као Грчка у еврозони, тако да је пут раздуживања болан и захтева огромне жртве становништва.
Четврто, да ли се позајмљени новац улаже у развој или потрошњу и да ли постоји прилив или одлив капитала у земљу? У развијене земље капитал улази, а из сиромашних бежи. У условима бега капитала и пада БДП-а, јавни дуг расте и када почнете да обарате потрошњу. Проценат јавног дуга Србије мерен учешћем у БДП-у расте и поред смањивања пензија и плата у јавном сектору.
Пето, да ли се дуг стабилизује, опада или се повећава? Квалитет државе и јавне управе најпрецизније се мери учинцима у контроли јавног дуга. Стога би било корисно јавно презентовати колико је која влада наследила јавног дуга (апсолутно и у проценту БДП-а) и колико је оставила наредној. Тиме би се избегле манипулације јавним дугом у политичком надметању.
Остаје чињеница да су нас дедови, а нарочито очеви, заиста „задужили“. Поред дуга остао нам је „системски дефицит“, концепт друштва које непрекидно креира дуг и прераспоређује га у будућност. Унуци су ту највише хендикепирани. И зато млади размишљају о одласку.
Миодраг Зец, НИН
