Меркелова хоће да јој ВЕЛЕИЗДАЈНИК што пре испоручи Косово и Метохију

Интензитет и динамика најављених разговора кључних европских политичара са председником Александром Вучићем, укључујући поновни позив канцеларке Ангеле Меркел, као и планиране састанке са Могерини и Макроном, говоре о најмање две ствари.

Једна је да се међународној заједници жури да затвори “случај Косово”, а друга – да је јасно да то неће моћи мимо Србије, односно Вучића, јер ниједно решење за Косово које би Србију оставило незадовољном и фрустрираном међународном не/правдом не би осигурало одржив мир и безбедност у региону.

Док се журба, кад је реч о европским званичницима, више чита између редова, преко океана се о њој без пардона говори.

Професор америчког Универзитета Џонс Хопкинс Едвард Џозеф указује да за Вашингтон статус кво није опција, а на питање да ли САД имају амбицију да се питање Косова реши ове године – одговара да је “очигледно да ће Косово бити питање број један између Вашингтона и Београда”.

“Вашингтону је јасно да дијалог који води Европска унија у Бриселу очигледно неће функционисати”, казао је Џозеф.

То је коначно постало јасно и европским партнерима, међу којима је сазрело мишљење да дијалог Београда и Приштине у Бриселу не даје и неће дати резултате, те да се мора “погурати”.

То за Танјуг кажу и експерти за спољну политику.

Позив који је канцеларка Меркел упутила председнику Вучићу је охрабрујући знак, каже бивши амбасадор Србије у Берлину Милован Божиновић и објашњава да он пружа могућност да се дијалог помери са мртве тачке.

“У тој процени је наша власт сигурно у праву”, каже Божиновић, а председник Центра за проучавање глобализације Дејан Милетић указује да други битан моменат, а то је да су Меркел и председник Србије изградили кредибилан однос поверења, који може позитивно утицати на решавање изазова на Балкану.

Милетић, међутим, не верује да од Немачке, односно сусрета Меркел – Вучић, 13. маја, можемо да очекујемо трајно решење, већ само боље разумевање српске ситуације и стварање услова да се у догледном року ствари реше.

“Треба имати у виду да Немачка политика има једну константу, те да та константа није у складу са компромисима које Србија тражи како би изградила трајно решење на Балкану”, примећује Милетић.

Божиновић, пак, верује да је, у ситуацији у којој је дијалог евидентно у кризи, потребно да значајне земље нешто учине, да нас приближе и погурају ствари.

Питање је само – у ком правцу?

У том питању је и простор, ма како сужен, са којим рачуна председник Вучић, човек који, како је то ових дана рекао један српски новинар, ништа од Косова и на Косову није изгубио, а од којег се очекује, и овде, у Србији, и ван ње, да сачува шта се сачувати може.

Стога, како се претпоставља, Вучић и иде у Берлин код канцеларке, да провери шта се још може обезбедити.

Иако су светски политички центри негде јасно, а негде у рукавицама рекли шта се од Србије очекује, Вучићева шанса, а тиме и шанса Србије је у чињеници да прича са Србијом није завршена.

Председник Србије тај разговор више, очигледно неће да води за столом са Тачијем, у ситуацији у којој је јасно да Тачи ништа не одлучује и после догађаја на Коаосву који су Приштину тешко компромитовали чак и код савезника и ментора у међународној заједници.

У том светлу треба гледати и питање – шта Вучић може да очекује од канцеларке, са којом не разговара бирократским језиком европске администрације, већ практичним и јасним речником.

Косово је, наиме, компексно питање, не само питање статуса, већ и низ питања која из тога произлазе, а која такође морају бити решена свеобухватним споразумом о нормализацији односа.

Председник Вучић ни у једној изјави није оставио дилему да Косово за нас није гола територија, већ територија на којој живе Срби, којима се морају гарантовати права…

Ту је и питање имовине, о којој Приштина неће да разговара, потом питање замрзнутих пара од приватизације српских компанија, рудног богатства, Газивода, Трепче…

Меркел је неко ко то може да разуме.

Као и аргументацију, коју јој, свакако, предочава Вучић, да се Србија, кључна земља региона, не сме оставити без ичега у рукама, ако се неће замрзнути конфликт – у том случају, ширих размера него што то сада јесте.

Танјуг