Најава ванредних избора је „вест која се пласира са неким другим циљем“, изјавио је политиколог Цвијетин Миливојевић и оценио да разговори са европским комесаром за проширење Јоханесом Ханом показују да је председник Србије Александар Вучић „добио још неко време“ да буде кооперативан у погледу Kосова.
Миливојевић је за Фонет рекао да „ванредних избора можда и буде“, иако су те информације, према његовом мишљењу, „највероватније из репертоара вест за несвест“.
Поводом недавне Ханове посете, он предвиђа да ће Европска унија (ЕУ), а вероватно и ОЕБС, да жмуре на неслободу говора, неслободу збора и неслободу у најширем смислу, како би Вучић био „хиперконструктиван и хиперкооперативан у погледу Kосова“.
„Мислим да ће на крају поглавље 23, које се односи на правосуђе и основна права, дакле и људска права и слободу медија, бити већи проблем од проблема Kосова“, прогнозира Миливојевић.
Kако је образложио, „делује да је власт спремнија да се одрекне Kосова, уз утешну награду, од једне и по општине, него да озбиљно уђе у решавање поглавља 23“.
Он је сагласан са оценама да расписивање избора у Србији зависи и од „одлуке Приштине да укине таксе“, прецизније од „одлуке Вашингтона, који одређује политику Приштине“.
Миливојевић подсећа да је Вучић, образлажући свој уздржани став према ванредним изборима у односу на остатак Председништва СНС, рекао да „не жели да затвори врата потенцијалном дијалогу са Албанцима, уколико укину таксе“.
Говорећи о „карактеру“ потеза СНС, почев од најаве евентуалних ванредних избора, до најаве два априлска митинга, он је констатовао да се ти потези не могу дефинисати „ни као офанзивни, ни као дефанзивни“.
Председник је, према речима Миливојевића, приметио да се „нешто дешава у Србији“, иако умањује „број демонстраната на улицама“, и зато је покренуо „страначку кампању Будућност Србије“.
Истовремено, наметнуо је дисквалификацију и криминализацију једне друге кампање која се зове грађански протести, назвавши је „кампањом вешала“, а од недавно јој тепа „кампања моторних тестера“, уочио је Миливојевић.
Он сматра да се „Вучић највише плаши два захтева опозиције – слободних и фер изборних услова и слободе медија“ и наводи да су „изборни услови „бениган захтев коме би се свако и на Западу и на Истоку смејао, сем можда у Северној Kореји, где нема вишестраначких избора“.
С друге стране, указује Миливојевић, „ослобађање два кључна, најгледанија медија, РТС и најутицајније комерцијалне телевизије“, лако би могло да утиче на раст колективитета који не гласа за Вучића.
Према његовом ставу, Вучић „фантастично добро чита“ истраживања јавног мњења и у њима пише да има подршку око 60 процената грађана који би изашли на изборе.
То је све, нема више, остали неће изаћи, а ако и изађу, неће гласати за њега, каже Миливојевић.
Он указује и на „ирационалан моменат“ Вучићеве политике што је целу Србију претворио у Дољевац и једно село у Хомољу, „где је својевремено освојио више од 80 и више од 90 одсто гласова“.
Kако је објаснио, очигледно је да на нивоу Србије „његов политички, државнички, страначки капацитети то не могу да изнесу, као ни страначка логистика, укључујући и људе“.
„Друго, ненормална је ситуација да онај који је промовисао политику ‘100 за једног’, дође у позицију да може да настави да промовише ту политику, сада против сопственог народа, који мисли да није баш у реду да се он, на пример, тек тако одриче Kосова“, мишљења је Миливојевић.
Осврћући се на атмосферу у земљи и „ископане политичке ровове“, он је приметио да је у Србији „ров ископала само једна, и то она јача страна“, која је „подигла зид и жели да се разграничава са опозицијом“.
Миливојевић разлог за то види у „свести председника Србије о потенцијалима свог политичког допадања или недопадања бирачком телу“.
Власник агенције Прагма, која се бави политичким маркетингом и политичким ПР-ом, сматра да је „господин Вучић класичан политички импровизатор“, који је у стању да више пута у једном дану, или у неколико дана, износи дијаметрално супротне ставове.
Председник Србије свакодневно крши Устав
Миливојевић озбиљан проблем види у чињеници „да председник крши Устав, да се понаша као извршна власт, иако то није, да води државну политику, иако је то у домену владе“.
Према његовој оцени, „сваког дана чини нешто што подлеже и кривичној одговорности“, на шта не реагују ни државни тужилац, ни Уставни суд.
„Председник Републике, по Уставу, одражава државно јединство. Вучићево понашање, да будем фин, говори о кућном неваспитању, чак и да не зна ништа о праву, а зна јако много“, рекао је Миливојевић.
За њега је запрепашћујуће да председник Републике „мења имена и презимена својим политичким опонентима, називајући једног лидера опозиције наркоманчина Трифуновић, другог фашиста Обрадовић, док трећег зове тајкун Ђилас“.
„Четвртог некад зове катарски или хонгконгшки плаћеник, а његови медији тог четвртог називају и великосрпским националистом, али и исламским фундаменталистом, због породичног порекла“, подсетио је Миливојевић.
Још више од „криминализације опозиционих лидера“, њега брине „немилосрдна криминализација“ сваког критичког става јавних личности које се не баве политиком.
Говорећи о евентуалном дијалогу власти и опозиције, Миливојевић је поручио да је то Вучићева дужност, као председника Републике, упркос томе што га одбија.
„Kао председник СНС, не мора ни са ким да разговара, а видимо да не разговара ни са својим најближим сарадницима, али као председник државе мора да води дијалог“, јер на крају, како је Миливојевић рекао, „увек буде разговор, а све остало је траћење времена“.
„Ми који смо служили војску знамо, то су нас учили, ако не успе дијалог, буде рат. Да би се рат зауставио“, како је предочио, „неопходан је неки разговор о условима завршетка рата или капитулацији“.
Вучић траћи време, а може, као што је то 1992. учинио Милошевић, „тада далеко јачи, него што је сада Вучић, који је усвојио захтеве опозиције и променио изборни систем у пропорционални, и победио поново“, подсетио је Миливојевић.
Он мисли да нико нормалан не жели радикализацију ситуације, ни у опозицији, а нада се ни у власти, „поготово што власт може поново да победи у релативно нормалним изборним условима“.
Списак медија као „доказ“ слободе медија
Миливојевић, међутим, као „мали проблем“ види то што „власт грађанску непослушност тумачи као радикализацију, што и теорија и пракса демантују“.
Списак 18 медија и портала који је, као „доказ“ слободе медија, у јавност изнела Сузана Васиљевић, саветница председника Србије, Миливојевича подсећа на ону „спектакуларну“ изложбу „Нецензурисане лажи“, а коју је „осмислио консултант Мила Ђукановића и тада Владе Србије“.
„Тај списак је брутална претња онима који другачије мисле, другачије пишу, другачије говоре“, указао је он и изразио бојазан да тај списак значи и досијее уредника и новинара, који у тим медијима раде и њихове кућне адресе.
То је упозорење да се зна шта раде, где живе и да „треба да размисле како убудуће да се понашају“, протумачио је Миливојевић и закључио да је „изношење списка медија „непримерено за државну службеницу“.
ФоНет
