Само неколико дана пошто су неке новине објавиле причу о томе како грађани Шида немају мира због избеглица из оближњег избегличког кампа које тероришу цео град – краду, ломе, уништавају имовину, а према неким проценама у овом тренутку их је више него становника Шида, осванула је језива вест да је једног младог мештанина тешко ранио неки избеглица.
Можемо некако да будемо задовољни, јер је управо овакав след догађаја кључни доказ да смо део Европе, те да смо на правом путу да уђемо у Европску унију. Јесте да Србија није ратовала за свете циљеве ЕУ, Америке, НАТО-а и Ђерђа Сороша, јесте да нисмо убијали Садама Хусеина, да нисмо обарали Гадафија, отимали нафту, да смо у Тунису били само као туристи из пакет-аранжмана, и исто тако и у Египту, јесте да нисмо отимали опијум у Авганистану и нити нас ишта веже за Сирију, али какве то има везе – када смо на путу да постанемо чланица Свете Европске уније. И свесни смо да на том путу и сами треба да постанемо пут којим ће газити ојађене хорде колатералних штета Новог светског поретка, који немилосрдно уводи демократију у земље које то углавном нису тражиле. Али ЕУфорија је ЕУфорија.
Лепа вест је да некако овом нашом шидофренијом помажемо Французима – где у Калеу постоји такозвана Џунгла у коју нико не сме да уђе и где избеглице из некадашњих колонија из Африке и Азије заустављају саобраћај на ауто-путевима, малтеретирају људе и нападају, краду, и праве хаос. Гето-култура узвраћа ударац. Помажемо, наравно, и нашој великој пријатељици Ангели Меркел и Немцима, где избеглице харају у појединим градовима, и Шведској, где силују девојке, и Аустрији, где силују дечаке. И тако редом.
Савезнички статус Србије, што је добро за нашу будућност, приметио је недавно и мистер Бајден, који нас је похвалио за хуманост. Или је можда мислио на Хрватску, пошто је то њему све једно? Сорошови хуманитарни радници и пи-арови наше колективне пропасти у име Отвореног друштва, брзометно су се потрудили да нам објасне да је свака нелагодност спрам идеје да Србија буде и главна траса и привремени дом хиљадама огорчених, гладних и бесних људи ништа друго него ксенофобија, расизам и фашизам. Мађари су се примитивно оградили некаквим зидом, али Србија је велика и широке душе, и прихвата све људе овога света раширених руку.
Јер ће, како нас уверавају наши министри, они ускоро, мајке ми, да оду, и ми немамо чега да се плашимо. А они који се плаше, не заслужују демократију коју им на тацни доносе силе које врше ново премеравање света. Напротив, избеглице и не желе овде да остану, јер никада неће бити задовољни, као ми, повећањем цене рада од 130 динара по сату. Са друге стране, избеглице су, како је неко покушао да нам објасни, не само добар начин да покажемо свету како смо спремни да раме уз раме носимо терет проблема заједнице којој не припадамо, него ћемо за ту врсту услуге добити и некакву помоћ, на пример, неколико хиљада тона генетски модификованог семена соје, пшенице и других пољопривредних култура – и то на поклон! А можда ће нас частити и бесплатним вакцинама са глифосфатом, главним састојком Монсантовог хербицида Роундуп? Јер кад је цео цивилизован свет пелцован, што не бисмо и ми?
Избеглице нису срећне у Шиду, нити је Шид срећан са избеглицама, али Бајден је рекао да су СУЗЕ О.К, и на нашем путу ка ЕУ, шта су опљачкане радње, изгажена поља, или понеки избодени дечко? Колики је тек пакао који свакодневно подносе срећници који живе у ЕУ?
Пошто, кад уђемо у ЕУ, моћи ћемо и ми да имамо наш Кале, или наш Дуисбург. Или наш Кројдон. Па ћемо да имамо лепе велике кампове избеглица. И велике ауто-путеве, где ће се возити велики камиони, у које ће моћи да ускаче и по педесетак избеглица одједном. И имаћемо боље плате, и бољу индустрију – то ће нама наши савезници да помогну, јер су тако у могућности, па онда избеглице можда и неће ни желети да оду у Немачку или у Велику Британију, него ће желети да остану код нас, у бољим гетима и са шансом да добију можда, ако не посао, онда бар социјалну помоћ, која ће, такође, у пристојним износима бити доступна и хиљадама незапослених грађана Србије.
Будућност у коју верујемо управо се догађа. Мали је то скандал, колико ова земља може да поднесе – шта је један Шид за целу велику Србију, која ће, ако треба, и да се смањи, само да би ушла? Уосталом, о ширини и доброти Србије, сведочи и чињеница да је најелитнији кварт Београда – Савамала – био додељен избеглицама и њиховим душебрижницима. Мало ли је?
Нека нико никада не каже да Србија, у овим тешким данима за ЕУ није размишљала и делала правилно, и хумано, и филантропски, како је уосталом и наредио највећи филантроп света, држач кључева гулага Отвореног друштва, Ђерђ Сорош.
Пише: Мирјана Бобић – Мојсиловић, Новости
Sve je dobro napisano, izuzev imena Soroš, jer se zove Šoroš, a ogradu, ma koja država pravi, ne bi nazvala primitivnom.
Ne tako davno zapitah se gde su vrcavi komentari pravih Srbskih intelektualaca! Kao da su svi u ilegali. Uživanje je pročitati ovako satkanu istinu. Iskreno se nadam da će Mirjana pokrenuti i ostale prave intelektualce da se oglase! Potrebno je Srbima da vide i čuju mišljenja pravih, odvažnih, čestitih intelektualaca o svemu šta nam se dešava i šta doživljavamo. Potrebno je Srbskom narodu da vidi i oseti brigu i ljubav pravih intelektualaca i prema državi, i prema narodu!
Smučili su se narodu ovi nabeđeni intelektualci koji ni jednu prostu, a smisaonu, rečenicu ne umeju ni da smisle ni da izuste! Pravi intelektualci su uvek bodrili i činili srećnim običan, a opet, dobar i vredan narod! Narod je uvek voleo prave intelektualce i ponosio se njima! Doduše, ta ljubav je uvek uzajamana! Jedni drugima su uvek iskrena i prava podrška! I jednima i drugima, pokušavaju da pokvare odnos i problem prave samo nabeđeni, iskompleksirani kvazi intelektualci, pokondirane tikve, prostačine koje bi sve na svetu dale da budu u krugu intelektualca. Ne znaju zabludeli da ih sa podjednakim prezirom i žaljenjem doživljavaju i intelektualci i seljaci i radnici!! Hoćemo da budemo srećni!