Србија

Миша Ђурковић: Позив на изјашњавање уочи градских избора – шта са Брозом?

Уклањање оне срамоте са Дедиња биће услов за почетак оздрављења овог народа, града и државе

Уклањање оне срамоте са Дедиња биће услов за почетак оздрављења овог народа, града и државе. Отуд бих волео да се кандидати за градоначелника пре свега изјасне о овом питању
У кампањи за београдске изборе, по свему судећи као једна од занимљивих тема најављује се спор око споменика Стефану Немањи. Читаоци су засигурно пропратили опозиционе предлоге за измештање у Маринкову бару или Борчу, и одговоре режимских таблоида.
Не спорећи да ово може да буде предмет легитимних политичких спорова и ставова, чини ми се да постоји једно важније питање о измештању које одавно није покренуто. Ми старији се сећамо како је доктор Војислав Шешељ пре три деценије пошао са глоговим коцем пут објекта и даље познатог као Кућа цвећа. Рекао је да је пошао да види шта има тамо и да у елиминацији вампира искористи наречени коц.
Било је и касније појединих подсећања на невероватну чињеницу да Срби и даље држе на почасном месту са почасном стражом маузолеј окупатора, али је све некако остајало на маргини. Субнор је и даље био важан, Добрица Ћосић и његов посттитоистички круг су и даље играли велику улогу у општем друштвеном животу, итд. Занимљиво, ни после промене власти 2000. године, када су многи у заблуди мислили да је коначно срушен комунизам, није било озбиљних покушаја да се она срамота уклони са лица Београда и српског народа. Штавише титоизам се на велика врата вратио преко агената утицаја, универзитета, телевизија и медија који су славили Јованку, веселе шездесете, итд.
Миша Ђурковић: Позив на изјашњавање уочи градских избора – шта са Брозом?
Александар Шапић (десно), кандидат Српске напредна странке за градоначелника Београда (Фото: Танјуг/Тара Радовановић)

С друге стране, и ми српски интелектуалци, а свакако и наша Црква, смо нешто у међувремену изгледа ипак урадили. Вратили смо на сто многе теме, људе, идеје, вратили легитимност српског национализма и борбе за то да Србија, Српска, Црна Гора поново постану државе српског народа, а не празне титоистичке љуштуре. И Богу хвала, по општој оцени, српска омладина је данас изразито националистичка, цркве су недељом пуне озбиљног света, преведено је и објављено много вредних књига. Упркос томе што су велики делови политичке, пословне и интелектуалне елите услед корупције и бескарактерности наизглед привржени тиотизму, Србија по дубини сваким даном све више постаје српска држава.

Да скратим: сукоб између српства и титоизма је најважнији сукоб у овој земљи. У ове две речи сажета су два вредносна, геополитичка, идентитетска и морална става. Дубоко непомирљива. Из перспективе српства, онај што лежи горе (ако уопште ту и лежи) је окупатор Србије, злочинац, човек који је у Првом светском рату директно ратовао против ове земље, неко ко је наредио да се Србија 1944. третира као окупирана земља. Он је спроводилац аустроугарске, калајевске политике идентитета усмерене ка сузбијању Срба из свих околних простора; креатор нових нација на српском етничком простору; креатор Голог отока; монструм.

Дакле уклањање оне срамоте са Дедиња биће услов за почетак оздрављења овог народа, града и државе. Отуд бих волео да се кандидати за градоначелника пре свега изјасне о овом питању , јесу ли за српство или титоиза? И да дају детаљан план где ће преместити остатке, шта ће урадити са тим објектом и како ће елиминисати све трагове титоистичког наслеђа са Дедиња.

Суочени са разним покушајима повампирења титоизма, недавно смо објавили прво издање у Србији изванредне књиге српског филозофа Кајице Миланова под називом Титовштина (Сиднеј, 1952). Након окончања изборног процеса планирамо да направимо велики скуп поводом књиге, да анализирамао наслеђе и појавне облике титоизма и титовштине, као и да покренемо озбиљну грађанску иницијативу за коначно уклањање оне срамоте са Дедиња. Надам се да је сазрело време да то урадимо и позивам све нормалне људе у овој држави да се удружимо како бисмо коначно уклонили маузолеј диктатора и окупатора.

Миша Ђурковић: Позив на изјашњавање уочи градских избора – шта са Брозом?
Владета Јанковић, кандидат опозиционе коалиције „Уједињена Србија” за градоначелника Београда (Фото: Танјуг/Тара Радовановић)

Ако су Бугари могли да динамитом разоре маузолеј једном Бугарину, можемо ваљда и ми да изместимо споменик једном белосвестком авантуристи чије се порекло вероватно никада поуздано неће утврдити. А који нас је „о јаду забавио”…

Миша Ђурковић је научни саветник у Институту за европске студије. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: АП/Дарко Војиновић/Танјуг

 

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Извор
Нови стандард

Један коментар

  1. Istorija je istorija, dobra (ređe), ili loša (češće), ali se ne može menjati (premda vidimo kako sad i eu to pokušavaju). Na kuli ispred kremlja i dalje stoji petokraka, to je deo istorije Rusije. Zato spomenike ne treba dirati, naravno nikakva počasna straža ne treba da postoji, već samo neko ko naplaćuje veoma skupe ulaznice i to je to.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!