- Критски сабор са 10 од 15 помесних православних цркава, показао је да је за Вартоломеја „саборност” инструмент „васељенских” претензија Цариграда. За Цариградску патријаршију је Свеправославни Сабор од самог почетка – стално дејствујући „виши црквени савет” при Цариградском патријарху, који ће „остваривати надзор над читавим Православљем”
- Зато Патријарх Вартоломеј тврди да Саборе треба сматрати за „врховни и последњи суд”, за „врховни ауторитеа у Цркви”, „врховну инстанцу на плану живота и вере чланова Цркве”. А да њихове одлуке „као богонадахнуте, носећи печат Духа Светога”, треба да буду „обавезујући за све чланове Цркве”, тако да „они, који одбијају да их прихвате… остају ван Цркве”
- Све ове године Цариградска патријаршија је разматрала установу Свеправославног Сабора још и као начин утврђивања свога беспоговорног првенства. Један од идеолога Сабора, митрополит Јован (Зизијулас), изразио је тај програм у виду крајње кратке формуле: „Где је Сабор, тамо је првенство, а где је првенство, тамо је и Сабор”. Дакле: пошто Цариградска патријаршија претендује на васељенско првенство, онда јој је нужан и одговарајући Васељенски Сабор, без кога њено првенство неће имати неопходни израз
- Вартоломеј жели Васељенске Саборе и да председава на њима, док у исто време остали „Блажењејши предстојатељи” само дају своју „једномислену сагласност” (ὁμόφρονη γνώμη) одлуци „Његовог Божанског Свесвјатејства”
- Мора се одбацити идеје сталног Васељенског Сабора као свесветског органа, који стоји изнад Помесних Цркава. И одлучно пресећи покушаји Цариграског или било ког другог престола да утврди васељенско првенство путем присвајања неких посебних права и надлежности
Пишу: П. КУЗЕНКОВ, ђ. П. ЕРМИЛОВ
ОКОЛНОСТИ сазива и резултати „Светог и Великог Сабора”, одржаног на Криту у јуну ове године, – који претендује на свеправославни статус, али чињенично се показао као савјетовање делегација 10 од 15 Помјесних Православних Цркава, – потпуно очекивано ставили су на дневни ред задатак заштите традиционалне православне еклисиологије, пошто се пред нашим очима остварује радикална реформа у области црквеног устројства.
Из историје планова новог Васељенског Сабора
Идеја одржавања новог Васељенског Сабора почела је активно да се развија у православном свијету у другој половини 19. – почетак 20. вијека. Многи виђенији црквени посленици како за границом, тако и у Русији били су одушевљени овим пројектом. Чинило им се да ће одржавање таквог Сабора унети струју свежег ваздуха у живот Православне Цркве, помоћи превладавању накупљених проблема, назначити нове перспективе. Међутим, ускоро је постало јасно да остваривање таквог пројекта изазива мноштво сложених теоријских питања, повезаних с тим на који је начин могуће – ако је уопште и могуће – обновити установу Васељенског Сабора у новој историјској ситуацији.
Нејасно је било и то шта може послужити као одговарајући разлог за сазив Сабора свих Православних Цркава. На примјер, почетни повод – регулисање грчко-бугарског црквеног питања – у Руској Цркви није сматран довољно важним за његово решавање на нивоу Васељенског Сабора. Временски следећи покушаји били су изазвани стремљењима ка спровођењу разноврсних црквених реформи и зближавању с англиканском заједницом, све до пуне обнове евхаристијског општења с њима, што је такође ставило под сумњу успјех могућег Сабора, чија би решења тешко била прихваћена од читаве црквене пуноте.
Разорни неуспјех првог Свеправославног савјетовања 1923. године и отимање обновљенских реформи у Руској Цркви од стране појединих Помјесних Цркава, брзо су отријезнили црквене реформаторе, покренувши их да се уздржавају од брзих дејстава и борења за остваривање означених промјена путем сазива опште признатог и пуноважног црквеног Сабора.
Поново је дошло до враћања теоријским питањима. Али, умјесто да се она озбиљно разматрају, било је одмах предложено да се договара о формату Сабора, а затим да се воде припреме на линији прихваћених договора. Важно је разумјети да се до овога часа организација Свеправославног Сабора води на основу драговољне сагласности Помјесних Цркава, а не на основу неких опште прихваћених канонских норми. Она се води и на фону постојања неслагања у вези кључних еклисиолошких питања међу појединим Помјесним Црквама, и зато се модел Сабора, усаглашен на Свеправославним савјетовањима, показао од почетка климав и споран, што су и показале живе расправе, које су претходиле одржавању Сабора на Криту.
Заједно с овим, грчка страна је још давно формулисала главни циљ Свеправославног Сабора: отпочетка се такав Сабор замишљао као важни елемент еклиосиолошких реформи. 6. јуна 1930. године атинске новине „Патрис” саопштиле су у чланку „Заједнички фронт Православља” о значају предсаборског савјетовања, које је спроведено те године:
„Без сумње, Христова Црква је једна и вјечна, али је њена дјелатност у свијету обавезна да слиједи за тим свеопштим промјенама, с којима заједно еволуира човјечанство. И док је Православље владало у бескрајној Русији, а православно свештенство је надничило за добробит царске династије, организовање узајамног дејства свих православних аутокефалних Цркава, под духовним вођством Васељенске Патријаршије, тог духовног врха читавог Православља, није било лако. Али сада, када је антихрист, о коме говори хришћанско предање, тај истребитељ религије, продро на територију бивше Руске империје… Православље треба поново да организује своју христоимену пуноту и да обнови духовну снагу ради својих духовних чада, којима пријете напади вукова. У прошлости аутокефалне православне Цркве, исцрпљене робским служењем освајачима, нису могле да постигну договор, успоставити опште стање и устројити заједнички рад и узајамну помоћ. Али, на срећу, тај период је завршен, и већина православних Цркава се налази у апсолутној слободи за заједничко дјеловање” .
На тај начин, још 1930. године отворено се проговорило шта је циљ Свеправославног Сабора – ни мање ни више „поново оргзнизовати христоимену пуноту… под духовним вођством Васељенске Патријаршије”. О томе да се овај циљ није промијенио током протеклих година, свједоче ријечи садашњег Цариградског патријарха Вартоломеја на отварању „Великог Сабора”:
„Сазивање овог Сабора условљено је неопходношћу регулисања, поред осталог, и унутрашњих питања Православне Цркве. Она су никла, прије свега, због система канонског устројства наше Цркве, које се састоји из Аутокефалних Цркава, од којих свака сматра себе слободном у својој области да регулише унутрашња питања, доноси сопствене одлуке, што понекад усложњава свједочење Цркве у савременом свијету ‘једним устима и једним срцем’ и рађа неспоразуме и трвења, која потамњују лик тог јединства… Међутим, иако је и такво устројство канонско и еклисиолошко правилно, опасност њеног превраћања у неки вид ‘федерације Цркава’, од којих свака намеће своје интересе и стремљења, не увијек чисто црквене по својој суштини, условљава непоходност примјене саборности”.
Као што видимо, Свеправославни Сабор се и сада од његових идеолога замишља као оруђе рушења створеног система „канонски и еклисиолошки правилног” устројства Православне Цркве и формирања новог црквеног устројства на основу неке нејасно изражене „примјене саборности”.
Уназад сто година формулисани програм све ове године се са завидном упорношћу методично и етапно спроводи у живот. Ево, на примјер, шта је 1920. године писао часопис „Црквена истина”, званично гласило Цариградске патријаршије:
„Након што буде прихваћено да Васељенски Патријарх, као Предстојатељ федерације православних Цркава, постане виша административна глава Православља, биће неопходно основати у Цариграду виши црквени савјет, састављен од представника свих Православних Цркава, патријаршијских и националних. Овај федерални савјет под предсједништвом Васељенског Патријарха ће остваривати надзор над читавим Православљем, бавити се заједничким питањем и служиће као видљиви центар свих федеративних православних Цркава”.
„Саборност” као инструмент „васељенских” претензија Цариграда
Управо се тако замишљао Свеправославни Сабор од почетка – као стално дејствујући „виши црквени савјет” при Цариградском патријарху, који ће „остварити надзор над читавим Православљем”.
Све ове године Цариградска патријаршија је разматрала установу Свеправославног Сабора још и као начин утврђивања свога беспоговорног првенства. Један од идеолога Сабора, митрополит Јован (Зизијулас), изразио је тај програм у виду крајње кратке формуле: „Гдје је Сабор, тамо је првенство, а гдје је првенство, тамо је и Сабор”. Пошто Цариградска патријаршија претендује на васељенско првенство, онда јој је нужан и одговарајући Васељенски Сабор, без кога њено првенство неће имати неопходни израз.
Управо тај циљ, а не процедуралну сврсисходност или сагласност историјским реалијама, протежира Правилник „Светог и Великог Сабора”, који је састављен тако да су Цариградском патријарху додијељене савршено неоснована права . Нужно је схватити да је, под покрићем аргументације о опште црквеној користи, Свеправославни Сабор замишљен и остварује се у својству инструмента борбе за власт у Православној Цркви.
Остваривање овог програма на Криту се није дало, и тешко да ће се дати у будућности. Пунота Православља никада неће допустити узурпацију власти у Цркви. Међутим, задатак датог момента се састоји у томе да се изведе добри саборни подухват на путу строге сагласности црквене традиције и истине Православља. А то да се идеолози „Светог и Великог Сабора” надахњују туђим учењима, може се с лакоћом видјети како у прихваћеним документима на Криту, тако и у појединачним наступима његових ученика.
Прво што на себе скреће пажњу у саборским документима јесте неосновано зближено схватање „саборности” (католичности) и „синодалности” (саборности). Идеја Сабора као установе заједничког одлучивања опште црквених питања долази од Светих Апостола (Дап. 15) и, несумњиво, је ауторитативна. Међутим, принцип „синодалности” се никада не јавља као дио догматског учења о Цркви. У Символу вере се говори о јединству, светости, апостолскости и саборности (католичности) Цркве, али не и о њеној „синодалности”.
Грчи израз „καθολικὴ ἐκκλησία” („католичка Црква”) је вишеструк и сложен за превод (није се случајно латинска традиција задовољила његовом простом транскрипцијом). Израз „католички”, који долази од синтагме „καθ’ ὅλου” („у цијелом”, „уопште”), указује на цјелосност њиме описаног предмета, његову свеопштост. У оквиру 4. вијека, када овај термин улази у еклисиолошку традицију, идеја католичности се супротстављала прије свега расколима и јересима сваке врсте. Управо одавде добија свој почетак западна традиција именовања ортодоксне и једине Цркве као „католичке”. Једна од објава „свеопштости” јесте начело организационог јединства, на које подсјећају источне титуле Предстојатеља Помјесних Цркава – „католикоса”, као и грчки термин за означавање катедралног храма – „καθολικὸς ναός” (католикон, отуда руски „саборна црква”, „собор”). Ушавши у словенски превод Символа вере израз „саборна Црква” (у почетку – „сборна”) скреће пажњу управо на цјелокупност, јединство Цркве, сабраној из многобројних заједница, повезаних јединством вјере и тајни и сачињавајући једно мистично Тијело Христово.
Јован Зизјулас
Саборност (католичност) се зида на реалном евхаристијском и догматском јединству Православне Цркве и уопште не потребује формалне „манифестације” кроз неке допунске процедуре или институте. Што се тиче Сабора, они су се у двијехиљадегодишњој канонској традицији уобличили у један од важнијих института црквеног управљања, али – подвлачимо – искључиво на помјесном новоу! Сабори се сазивају и спроводе под предсједавањем првих епископа (патријараха, митрополита, архиепископа) и с учешћем осталих епископа те или друге области (провинције, државе, народа). Управо постојање општег Сабора епископа на челу с првим епископом јесте главно формирано обиљежје Помјесне Цркве.
На тај начин, ријечи „сабор” (σύνοδος) и „саборност” (καθολικότης) су појмови савршено различити по садржају и значењу. Међутим, у критским документима се утврђује фактичка истовјетност ова два појма. На дјелу смо свједоци покушаја увођења у црквено сазнање новотарског постулата о томе да саборност Православне Цркве не може бити остварена другачије него путем формалног института – Сабора:„Православна Црква, – говори се у „Посланици Светога и Великог Сабора”, – изражава своје јединство и саборност у Сабору. Саборност одређује организацију, прихватање одлука и избор свога пута” (т. 1). У „Окружној посланици” критског форума изјављено је да „Православна Црква, у њеном јединству и саборности јесте Црква Сабора” (т. 3).
Еклисиолошке новине: „синодалност” као замјена католичности
Друга мисао, која је била објављена на Кристском савјетовању, на први поглед звучи просто шокантно: испада да Православље до овог часа није постигло одговарајуће црквено устојство! По ријечима Цариградског патријарха Вартоломеја, „канонско устројство наше Свете Цркве” још се није „утврдило коначно”. Ово тврђење се образлаже тиме што до овог часа не постоји регуларни Сабор читаве Цркве, који, по ријечима идеолога Критског Сабора, јесте апсолутно неопходан за проглашавање јединства Православља.
У свом иступу на отварању Сабора патријарх Вартоломеј је изјавио: „Саборност (синодалност, συνοδικότης) прожима собом све основне видове живота Цркве, од њене мјесне до васељенске пројаве… Древна Црква је установила институт саборности (синодалности) у својству врховног и последњег суда свога живота, не само у ванредним условима спорова и конфликата, већ и када је ријеч о начину управљања њоме на сталној основи”.
Судећи по овоме, патријарх Вартоломеј развија мисао да је и на „васељенском нивоу” у Цркви такође потребно да постоји Сабор, који је позван да у својству „врховне и последње” инстанце управља Црквом „на сталној основи”.
Такав стални Васељенски Сабор не треба просто да постане „врховна инстанца на плану живота и вјере чланова Цркве”, већ и „повезујућа карика у општењу Помјесних Цркава… на светском плану”. Без таквог Сабора у Цркви тобоже неће бити стварног јединства. Утврђујући да се „јединство… јавља као трочлано: јединство у Тајнама, у вјери и у канонском устројству на помјесном или регионалном нивоу. Црква је једно тијело у читавом свијету, обједињено у једној вјери, у једној Божанској Евхаристији и тајинском животу, и зато се нуждава и у саборности (синодалности) и на васељенском плану”. У првих хиљаду година „јединство свих Помјенсих Цркава” на том плану „обезбјеђивали су” Васељенски Сабори, а у садашње вријеме овај задатак је позван да испуни „Свети и Велики Сабор”.
Очито је да овакво богословље на отворени начин изврће традиционално схватање црквеног јединства и значење саборног института у животу Цркве.
Јединство Цркве се увијек сматрало као духовно јединство. Ево шта пише о јединству Цркве у Православном катехизису: „Црква је једна по томе што је она једно духовно тијело, има једну Главу – Христа и надахњује се једним Духом Божијим. Црква је једна, међутим, постоје многе Цркве одвојене и самосталне… То су посебне Цркве, или дијелови Једне Васељенске Цркве. Самосталност њиховог видљивог устројства не спречава их да духовно буду велики дијелови једног тијела Васељенске Цркве, да имају Једну Главу – Христа и један дух вјере и благодати. То се јединство изражава видљиво једнаким исповиједањем вјере и општењем у молитви и Тајнама” .
Познати публициста Александар Стурдза писао је, штитећи православну еклисиологију од приговора паписта: „Јединство Цркве је свецело духовно и не одређује се ни мјестом, ни временом. Ето зашто нас апостол Павле позива да ‘чувамо јединство духа у савезу мира, чинећи једно тијело и један дух’ по јединству призвања и уздања, памтећи да је ‘један Бог, једна вјера и једно крштење’” . Покушаји замјене неизрецивог духовног јединства неким формалним механизмима, посебним личностима или институтима јесте саблазан: прво је њему подлегао римски католицизам, а сада се њима искушава и православна свијест.
Говорити да без сталног свеопштег Сабора Црква нема пуноважно јединство, значи отворено признавати да такво јединство није постојало никада: јер пошто древни Васељенски Сабори нису били стални институт, онда то значи да и нису могли „да обезбиједе јединство” на сталној основи. И ево управо сада Цариградски патријарх позива, коначно, да објави стварно јединство Цркве, кога су, показује се, били лишени наши Свети Оци и учитељи.
Патријарх Вартоломеј тврди да Саборе треба сматрати „у својству врховног и последњег суда”,„врховног ауторитета у Цркви”, „врховне инстанце на плану живота и вјере чланова Цркве”. Њихове одлуке, „као богонадахнуте, носећи печат Духа Светога”, треба да буду „обавезујући за све чланове Цркве”, тако да „они, који одбијају да их прихвате… остају ван Цркве”. Међутим, ова идеја јавно преувеличава улогу саборног института у Цркви.
Овдје је умјесно присјетити се и упозорења мученика Михаила Новоселова: „Црква Христова је по својој суштини савез узајамне љубави, и непогрешивост… припада само једном савезу узајамне љубави. И то непосредно значи да се познавање истине одузима свакоме ко искључује себе из тог савеза, тј. ставља себе изнад њега, наметајући своје мишљење, на основу сопственог свог ауторитета свима другима. Ако ово чини једно посебно лице, онда се познање истине одузима том лицу, а ако то чини заједница лица, онда се познање истине одузима од те заједнице, без обзира каквом би се титулом та заједница украшавала, макар и титулом Васељенског Сабора. Зато што је истинити Васељенски Сабор такво сабрање, које свједочи о вјери не од себе, већ од Цркве… И није важан Сабор, већ је важна саборност” .
Сама мисао о томе да је било који Сабор правоснажан да наступи у својству коначне инстанце и да је управо сазив Сабора начин испољавања истине, на одлучан начин противрјечи црквеном искуству, сагласно коме се тражење истине и познање воље Божије увијек схватало као тежи духовни подвиг, а не као испољавање неких простих формалних процедура. Саборни суд се увијек сматрао само као један од начина свједочење истине, који сам по себи још тражи рецепцију црквеног сазнања, а уопште не као непорецива истина у последњој инстанци.
Стални Свеправославни Сабор – разарање принципа аутокефалије
Нечувено новачење јесте и сама идеја стално дјелујућег Свеправославног Сабора. Крајеугаони камен читаве православне еклисиологије јесте учење о једнакости Светих Апостола, који су од Господа Исуса Христа добили иста пуномоћја. На том је принципу основана и канонска норма истог достојанства и суверенитета аутокефалних Помјесних Цркава. Њихови Сабори су се увијек сматрали као више и самодовољне судске и административне установе. Црква је вјековима израђивала заштитне механизме, који спречавају упад једних Цркава у унутрашње послове других. Безусловно, у канонском праву постоји принцип апелације „вишем Сабору”, али се и такав Сабор такође сматра у оквиру Помјесне Цркве.
И ево, на фону такве многовјековне канонске традиције, 2016. године на Криту се прихвата епохално решење: „основати Свети и Велики Сабор у својству регуларно дјелујућег Института” (Посланица Светог и Великог Сабора Православне Цркве, т. 1).
Иако црквено-правни статус сличног Сабора остаје непрописан ни у каквим уставним документима (а чување сличне неопредељености иде очито на руку црквеним реформаторима), савршено је очигледно да се он схвата управо као стално дјелујући надцрквени орган при Цариградском патријарху. Док је Свеправославни Сабор било још могуће схватати као проширено свеправославно савјетовање, неопуномоћено за прихватање општеобавезујућих одлука, институт тог Сабора није рађао посебну узбуну, већ напротив, чак је изазивао симпатије и одређене наде. Али када њега почињу отворено да позиционирају у својству регуларног Сабора свих Цркава и под тим декларацијама да уводе спорну канонску, чак и догматску базу – све то постаје изазов православној традицији, јер ће прихватање идеје сталног Васељенског Сабора значити нарушавање читавог система канонског права и корјениту ревизију православног учења о Цркви.
Следећа спорна ставка критске еклисиологије јесте тврдња о неопходности свјетског („васељенског”, οἰκουμενικό) нивоа црквеног управљања, која се замишља као дејствујућа димензија црквене структуре, са својим формалним институтима – Саборима и престојатељем. С овим циљем се активно искориштава – а суштински, превратно изокреће – титула Престојатеља Цариградске Цркве, који се од почетка 6. вијека назива „васељенским патријархом”. Овај почасни епитет указује на посебно мјесто у црквеној хијерархији архиепископа катедре Новога Рима – престонице Римске (Ромејске, Византијске) империје.
Примјетимо да су се као „васељенски патријарх” могли титулисати престојатељи свих пет главних престоница Царства. Иако се ова титула сачувала само за Цариградског архиепископа, његов носилац се никада није сматрао у Православној Цркви за „патријарха читаве васељене”.
Ради поређења је умјесно сјетити се да се титула Александријског патријарха „Судија васељене” никада није схватала, и сада се не схвата, у том смислу да је читава васељена дужна да се обраћа Александријском патријарху код спорних питања, рачунајући да се управо од њега добије непогрешива одлука последње инстанце. Али, околности су се измијениле, и у садашњем упорном именовању Цариградског патријарха не другачије до „Васељенски” открива се јасан еклисиолошки програм.
Ријеч „васељена” (οἰκουμένη) уопште се често сријеће у текстовима, прихваћеним на Криту. На примјер, у „Посланици Светог и Великог Сабора” речено је да Црква „доноси дарове Божије читавој васељени”, да „учествујући у Божанској Евхаристији” ми се „молимо за васељену”, да је „Свети и Велики Сабор открио нове хоризонте у савременој многоликој васељени”. Овдје се говори и о„васељенском плану” у Цркви (т. 11). И управо у тој „многоликој васељени” и на „васељенском плану”црквене организације Критски „Сабор” проглашава постојање „Васељенског патријарха”, који сазива Васељенске Саборе и предсједава на њима, док у исто вријеме остали „Блажењејши предстојатељи” само дају своју „једномислену сагласност” (ὁμόφρονη γνώμη) одлуци „Његовог Божанског Свесвјатејства”. Све те претензије на јавни начин понављају тужни пут западног папизма.
На путу ка истинитој саборности
Прикривајући се расуђивањима о црквеном јединству, идеолози Критског „Сабора” воде у катастофе и расколе. На ријечима осуђујући еклисиолошке јереси и бринући се о чистоти Православља, на дјелу они намећу Цркви нечувена канонска новачења, иза којих стоји измијењена догматика.
Самом чињеницом одржавања „Светог и Великог Сабора”, без обзира на одсуство неколико Помјесних Цркава, Православље је постављено пред опасним изазовом. Какав ће бити излаз из настале кризе, тешко је предвидјети. Јасно је једно: сагласити се с пројектом „Светог и Великог Сабора” у садашњем виду и прихватити његове документе, значи поћи путем деформације традиционалне еклисиологије, што ће, несумњиво, имати најозбиљније последице за црквено јединство.
Међутим, и одрећи се од идеје учвршћења јединства православног свијета – рачунајући ту и помоћ свеправославних института – такође није благоразумно.
Неопходно је само вратити ту идеју у корито отачке традиције, да нови по облику, али традиционалан по својим канонским принципима, општеправославни институт не би изазвао спорове и раздвајања.
Прије свега, нужно је одбацити идеју сталног Васељенског Сабора као свесвјетског органа, који стоји изнад Помјесних Цркава. Слиједи одлучно пресјећи покушаје Цариграског или било ког другог престола да утврди васељенско првенство путем присвајања неких посебних права и надлежности.
Превео са руског језика архим. др Никодим (Богосављевић)
Принцип.ме
Fali im Vladika Pahomije pa da krenu orgije.