КАДА је у пролеће 2012. године руски вођа Владимир Путин позвао представнике Руске академије наука да се консултује с њима о новом међудржавном уговору између Русије и Кине, један академик му је рекао да је тај споразум историјски верификован и добар.
– Нови уговор је иновирана верзија договора о разграничењу који је с Кинезима склопио пре три века Сава Владиславић, утемељивач руске спољне обавештајне службе и специјални саветник цара Петра Великог – речено је Путину.
Велико поверење
То је веома заинтересовало руског председника, који је и био обавештајац КГБ-а, да затражи од академика биографију Саве Владиславића и његов извештај о Кини, први после оног који је написао Марко Поло, после којег и није направљен бољи. У извештају Руске академије наука о Сави Владиславићу је писало:
– Када су се царска Русија и Кина нашле у сукобу због границе, Петар Велики је, на савет познатог филозофа Лајбница да тај проблем што пре реши, послао човека од највећег поверења Саву Владиславића да у Пекингу се са кинеским царем договори о линији разграничења.
Разграничење Русије и Кине је потписано 5. априла 1728. године на реци Бури, у време када је на власти био цар Петар Други. Та граница је држала два велика царства у потпуном миру више од 150 година. За заслуге остварене у Кини, као руски изасланик, Владиславић је добио титулу грофа 24. фебруара 1725. године, Орден Александра Невског 1. јануара 1728. и чин тајног саветника. Цар му је дао право да у Сибиру подигне град Троицкосковски и тврђаву Новотројицку у чијем центру је саградио цркву Светог Саве. У том тренутку Владисавић је постао најмоћнији Србин 18. века.
УМНИ ХЕРЦЕГОВАЦ
Сава Владиславић је Херцеговац, пореклом из околине Фоче. Нагађало се да је рођен у Попову, па у Јасеники, у Гацку и Житомислићу. Рођен је 1664. године, а по неким документима 1670. Са непуних двадесет година нашао се у Дубровнику. У језуитским школама је стекао високо образовање, које је употпунио знањем из економије у Шпанији и Француској. Трговачки послови одвели су га 1698. године у Цариград, где је, као човек од поверења, за Дубровчане свршавао важне послове.
Узео је и ново презиме Рагузински (Дубровчанин) да би личио на Руса и успоставио везе са руским посланством, које га доводи до цара Петра Првог ради вођења танане политике између Русије и Турске. Рагузински се 1699. повезује са Емилијаном Ивановичем Украјинцевом, руским послаником на Високој Порти, који је упућен из Петрограда са задатком да са султаном закључи јасан мир уместо несигурног примирја.
Као одличан познавалац турске спољне и унутрашње политике, дворских тајни, и мрачних турских политичких личности, гроф Рагузински је учествовао у стварању прве руске обавештајне службе. Она је у то доба била неопходна царској Русији, јер је већ изашла на Црно море и на Балтичко море, и стално је ратовала. Сматра се да је први велики обавештајни посао Саве Владиславића био државни удар у Турској 1702. године. Тада је султан Мустафа Други збачен са престола, а наследио га је Ахмет Трећи.
За шпијунски рад Владиславић је у царском двору формирао “црни кабинет”, којег су чинили руске поверљиве личности и највећи шпијуни. Цар га враћа у Цариград да помогне грофу Толстоју да побољшава позицију руског посланства у Турској. На повратку из Цариграда, Рагузински цару доноси “Тајни опис Црног мора по обалама и по путевима и по утврђењима и по војним базама”. Све је то, до тада, Русима било непознато.
Мрежа јатака
Настављајући своја тајна путовања и истраживања као царски агент, гроф Рагузински 1729. године доноси у Русију поверљива документа “Тајни опис Кине по обалама и по путевима и по утврђењима и по војним базама”, као и “Тајне информације о снази и стању кинеске државе”.
Све је то сазнавао преваљујући хиљаде километара на коњима и камилама, пловећи једрењацима и табанајући пешице. Успут је стварао модерну обавештајну мрежу, градећи караванске станице, градове и манастире из којих су му сарадници слали информације, анализе и предвиђања.
СТИГАО ДО ПАПЕ
Као тајни саветник Петра Великог, гроф Рагузински имао је од 1716. до 1722. године поверљив задатак да у Риму склопи конкордат са папом Клементом XI за уређење односа католичке цркве у Русији. Да би то урадио он је 1720. године и званично постао посланик Петра Великог код папе Клемента XI, у Риму.
Гроф Сава Владиславић Рагузински је преминуо 17. јуна 1738. године у Петрограду. Сахранила га је у царској гробници, у крипти Благовештенске цркве, царица Катарина Велика уз највише почасти, јер га је, као и цар Петар Велики, сматрала најближим сарадником и пријатељем.
Владиславић је на тај начин заокружио евроазијску обавештајну мрежу, јер је још почетком 18. века створио руску агентуру у целом Средоземљу, ангажујући чувене дубровачке трговце и поморце.
Одсуство из домовине је изгледа још више везивало Владиславића за српство, што се види из покушаја да уз помоћ Петра Великог ослободи православни Балкан од Турака. “Гроф Владиславић је утемељивач српско-руских духовних веза”, писао је Јован Дучић, који је открио да је грофза руску државу обављао изузетно важне финансијске и дипломатске послове.
– За четвртину столећа био је умешан у све важне догађаје руског царства: закључио је војни савез са владајућим кнезом Молдавије у Јашу, мир са султаном на Пруту, конкордат са папом у Риму, и пакт о пријатељству са кинеским царем у Пекингу у првом коначном разграничењу Русије и Кине са кинеским царем у Пекингу – писао је Дучић у биографији свог рођака. – Владиславић, што је до сада остало непознато српском народу, а што је за нас и најважније, био први Србин који је задобио поверење православне Русије и лично Петра Великог, за ослобођење српства и Балкана. Он је и први поставио српски проблем у Русији као главни проблем Балкана.
Одмах по објављивању турско-руског рата, гроф Рагузински, односно Сава Владиславић из Петрограда је иницирао устанак Црне Горе и Херцеговине. Устанак је требало да почне напоредо са руским операцијама у Молдавији и да се тако на Балкану ослаби позиција султана. У првом плану ове Владиславићеве стратегије је био његов лични пријатељ владика и кнез цетињски Данило, који је на Видовдан, на Цетињском пољу, сазвао народ, одржао ватрени говор и прочитао прокламацију цара Петра Првог, руског, коју је, заправо, написао Сава Владиславић. Црногорци су отишли у Дубровник да купе барут и олово, а велможе, пошто нису били расположени према овом устанку, истовремено су наоружавали и црногорско-херцеговачке чете и Турке.
Марко Лопушина
Новости
