Србија

Наши људи нам сметају

Ана Радмиловић

Колико званична Србија више признаје државност и суверенитет отцепљеног Косова, толико је прича о платама људи који раде у српским институцијама на том подручју гласнија, злонамернија и са јаснијом поруком

Прича, фама о платама Срба на Косову траје, отприлике, од када су Албанци прогласили независност. На том и таквом, за неке независном а за неке отетом, Косову – плате људи који су запослени у српским институцијама биле су дупло или по три пута веће од плата њихових колега у централној Србији. Тај податак, готово свакодневно и тенденциозно, пласиран у српским медијима чини сиромашне грађане кивним на те „лопове с Косова“ који су „ионако распродали земљу“, покуповали станове у Београду итд, итд.

И сад, сразмерно томе колико званична Србија више признаје државност и суверенитет отцепљеног Косова, толико је прича о платама људи који раде у српским институцијама на том простору гласнија, злонамернија и са јасном поруком. Порука, на крају, може да се сведе на једну реченицу: „Нису нам потребне српске институције на том Косову“. Та реченица је разлог кампање, њен циљ и основни правац српске званичне политике према Косову и то није тајна. Више нико не крије да је Косово за Србију изгубљено и људи који то гласно изговарају добијају велики простор и наилазе на највеће одобравање у медијима.

Неједнаки држављани Србије

Нека је и изгубљено, мада не верујем да постоји „крај“, постоји пропаст али краја нема (бар тако каже математика), али све и да је тако, да крај постоји и да „крај српског Косова“ управо приказује свој последњи чин – можемо да покушамо да разумемо о чему се ради у тој причи о људима запосленим у српским институцијама на Косову.
То, на почетку, није прича о платама људи који раде у школству или у здравству или у некој (све мање јасној) српској администрацији. То је прича о непотребности ових институција.
Када је МУП Србије 2009. изместио своја координациона тела са простора Косова и Метохије, када је тиме приморао Србе да по лична документа путују у Београд; када је, потом, Србе са Косова избацио из визног режима који важи за остале грађане Србије – Срби са Косова масовно су почели да ваде косовска документа поред српских, јер је тада било јасно да они нису држављани Републике Србије са једнаким правима као њени остали грађани.
Затим смо гледали нејасне прилоге, с времена на време, о свађама у „паралелним“ српским општинама. И није нам био разумљив тај паралелни косовски свет, тај паралелни живот у неким паралелним структурама – где имате две српске општинске власти (једна која рачун полаже Републици Србији а друга Републици Косова); и ви видите неке луде Србе који се бију и свађају у неким селима и који су подељени на „косовске“ и „српске“ Србе. И кажете: „Ма ово Бог свети не може да похвата, нек се носе са својим паралелним световима…“, јер та прича превазилази способност поимања обичног смртника.
Та ствар са „паралелним“ општинама завршила се тако што су Срби из „српске“ општине Гњилане почели да сарађују са Србима из „косовске“ општине Гњилане (на пример) и ко зна о чему причам, схвата да ти људи ручају у истим кафанама, договарају послове и покушавају да преживе узимајући паре и од једних (Србије) и од других (албанског Косова) и од трећих (међународне заједнице). А да се од сукоба (макар сукоб био само за медије) увелико одустало.

Остварење плана за симболе државности Косова

Две тачке плана канцеларије („управљачка група“) коју је водио Питер Фејт испуњене су: избацивањем грађана Косова из визног режима остатка Србије, измештањем координационих тела МУП-а Србије са овог простора; и, друго, имплементирањем косовских општина по Ахтисаријевом плану за децентрализацију где ће у општинама са српским већинским становништвом представници власти (а изабрани у приштинској влади) бити Срби.
Споразумом о „слободи кретања“, који је постигнут у преговорима Борка Стефановића, остварена је и трећа ставка. Косово као република има све симболе државности, од границе до регистарских таблица – а овим споразумом о слободи кретања (који је вероватно најгоре постигнуће Београда и Приштине) довело се до тога да само имућнији грађани са Косова (и једне и друге и осталих националности) могу себи да приуште улазак/излазак са територије КиМ. Тај споразум, уједно, онемогућио је сваки покушај да се спроведе било какав иоле организован повратак Срба на Косово. Од Косова направљен је, дословно, гето из којег могу да изађу само повлашћени.

Без права гласа, школовања и лечења

И сада долазимо до најважније ставке – у којој Београд свесрдно учествује – а која се односи на коначно укидање свих српских институција на територији КиМ, као и на укидање права гласа грађана јужне српске покрајине на предстојећим (и свим будућим) изборима које ће расписати Република Србија.
Укидање српских институција, које се често и погрешно доводи у везу са Скупштином заједница општина КиМ, те Српским националним већем (СНВ) за КиМ, СНВ за север, СНВ Косовске Митровице итд – заправо је маскирано протеривање апсолутно свих српских институција на тој територији.
Укидање институција школства и здравства ће, више него немогућност изласка на изборе Републике Србије, резултирати све већим исељавањима са Косова и на том ће месту остати само најстарији (и најнемоћнији) Срби, као и они који су већ прихватили интеграцију у косовско друштво.

Укидањем здравства које је везано за Министарство здравља РС неће само остати без посла велики број Срба из две највеће српске средине (Косовска Митровица и Грачаница), и нешто мањи број по сеоским домовима здравља и амбулантама. Народ који живи у тим срединама остаће без социјалног и здравственог осигурања, плаћаће скупа путовања у Ниш или Београд и још скупља лечења – јер су избачени из социјалног осигурања РС. Млађи и способнији ће бити принуђени да у личним документима промене место пребивалишта (негде у ужој Србији) а стари и немоћни ће остати препуштени сами себи, већ ионако одсечени од света, без телефона и често у селима до којих не воде добри путеви, без превозног средства и као да живе у недођијама неких давно прошлих векова.
Укидањем школства које је у склопу српског образовног система, млади Срби са Косова учиће историју према којој је све старо на Косову баштина византијске и млетачке културе, како су Срби освојили и колонизовали албанско Косово и како је један од великих ослободилаца, после Ђурађа Кастриоте (Скендербега), Адем Јашари. Нико им неће рећи да је и тај Јашари пореклом Србин из Брњака и да се његов предак презивао Кокерић. Такође, нико им неће рећи да су многа косовска – албанска презимена која се завршавају са „ћи“ некада имала српско „ић“. Нико им неће поменути Милутина и Душана и неће имати од кога да чују ко је подигао Пећку патријаршију као што данас у Вучитрну не живи нико ко зна (или жели да зна) чији је то град био.

Онемогућавање српског опстанка

Дакле, укидање српских институција није само укидање српских политичких субјеката – мада је ствар дубоко, још и дубље политичка од једног изласка на изборе. Укидање тих институција је укидање српског бића и коначно онемогућење српског опстанка на територији КиМ. Прича о укинутом здравству је прича о онемогућавању физичког преживљења Срба на албанизованом Косову. О „косовском здравству“ које је тренутно у развоју довољно говори податак да се Албанци из Приштине лече у Београду – уколико имају новца, а уколико немају, онда у Грачаници, а да се Албанци који живе ближе Северу лече у северној Митровици. У Клиничком центру северне Митровице лечили су се Албанци чак и током рата 1998. и 1999. Доктори из северне Митровице неретко иду на југ да приватно лече албанске пацијенте.
Прича о укинутом школству је прича о протеривању млађег српског становништва, то је прича о покушају асимилације у један немогући систем вредности, учењем по једном немогућем и антиисторијском програму који је на брзину склепан – баш као и та „република“ где је бесправно све – од телефоније преко електродистрибуције. Дакле, апсолутно све. И као што српски старци по селима не могу да зову албанске лекаре (јер се и албански лекари лече у српским здравственим центрима, ако не иду на Запад) тако српска деца не могу да уче историју која слави Адема Јашарија и Хашима Тачија као ослободиоце од српске хегемоније. Српска и албанска историја по новом косовском програму почиње од Милошевића. Пре Милошевића били су Турци (од којих су нас Албанци ослободили) и били су Византинци и Млеци. Пре Византије и Млетака били су Илири.
Албански школски програм за Косово је, хоћу да кажем, не само антисрпски, него је антицивилизацијски, и онда прича о високим платама српских професора, коју у српским медијима пласирају српски политичари, једноставно губи сваки смисао. Сврха му је што брже испуњавање задатих ставки. Све те стакве воде само ка једном, да Косово као република има свој суверенитет, свој интегритет и свој национални и историјски идентитет – све оне речи којима се ти исти српски политичари у својим медијима смеју, уколико их неко помене у контексту интегритета и суверенитета Републике Србије. Са Косметом као њеним неотуђивим делом.

Све замисливе и незамисливе преваре

Појашњења ради, српски професор на некој од српских академија у Косовској Митровици има плату (када се узме у обзир и то да је „дупла“ и све остало) од око 60.000 динара. Његов колега у Београду има преко 100.000, и не само то, него има могућност професионалног напретка, има студијска путовања, има тај луксуз да не прелази преко границе или се довија смрзнут на неким барикадама да би дошао/остао на послу, има луксуз да му не нестаје струја сваки час, да не јури у стан или у хотел да стигне до 19 часова како му не би нестала вода да би се, евентуално истуширао и тако даље, и тако даље…
Косово јесте рај за профитере разних профила и типова, на Косову су могуће све замисливе и незамисливе малверзације и преваре, криминал који је попримио размере Борхесове „Опште историје бешчашћа“ голим оком се да видети а оно што се не види, човек не жели ни да замишља. Све је мутно и интересе вођа (и српских и албанских) врло често није лако ни претпоставити јер се на том месту заиста не зна ни ко с ким ради, ни шта ради, ни за које све групе један човек може да ради – и да се све зна, и ништа да се не зна у исто време.

Оно што већ боде очи својом нелогичношћу јесте једна (бар би требало да буде) очигледна, ноторна, чињеница. Плате су проверљиве. Те фамозне плате људи који се (шта год ми мислили) ипак жртвују, остављајући неке године и неке каријере на том Косову – проверљиве су, и немогуће је украсти плату коју примаш као обичан радник. Могуће је примати плату на два или три места, али нејасно је лицемерје којим јавност осуђује запосленог на Косову за тих два или три радна места – што је свуда у свету сасвим легитимна ствар. Због чега би запослени на Косову морао да има само једно радно место?
Нећу да помињем Израел и Јевреје, јер би звучало агитаторски, а и они су, за разлику од нас, озбиљна нација где нико не поставља питање зашто онај Јеврејин који седи на граници с Палестином прима већу плату од неког другог сународника. Срби који раде на Косову примају мање плате од сународника у Београду и Новом Саду а ми смо, подложни гласним кампањама, спремни да те људе осудимо што уопште негде раде. Или би нам више одговарало да се сви спакују (што ће се и десити) и оду у Ниш, Београд, Нови Сад или што даље од Србије…
Дакле, уместо о озбиљном криминалу који с Косова полако долази у Београд и Нови Сад, купује Копаоник и Златибор и ставља новац у џепове наших политичара – ми причамо о запосленима у српским институцијама на тој територији коју зовемо својом.

Агитујемо да се на северу ове године не одрже избори које расписује РС – слушамо међународну заједницу и водимо жестоку кампању против институција сопствене државе. Верујемо да су они наш проблем и да су они разлог нашег сиромаштва и сметају нам и кад су на Косову и кад дођу у Београд. Наши људи нам сметају, а не разумемо да све што радимо, радимо у корист њиховог коначног исељења са тог нашег Косова.

 

Балкан Магазин

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!